Bogićevica.

^{Babino polje, mart 2017. godine}

“Sve planine na jednu a Prokletije na drugu stranu.”

Često citirana izreka u planinara i alpinista na ovim prostorima. Da li je zaista tako? Da li Prokletije zaista zavređuju ovako golem epitet? U čemu je magija?

Venac Prokletija je vekovima prirodna granica Albanije i ostatka zapadnog Balkana. Zbog napetih odnosa, u graničnom pojasu je sve do 2002. na snazi bila takozvana “mrtva straža”. Dobar deo vrhova Prokletija je tako bio van domašaja organizovanih akcija. Dovitljivi pojedinci bi uz nešto sreće, sok i kafu za pogranične patrole, kupovali šansu za šetnju ovim prostorima.

Prokletije su veliki masiv čiji veći deo pripada upravo Albaniji. Prilaz planini sa naše strane je sa teritorije opština Gusinje i Plav na severu Crne Gore.

Iz Gusinja put vodi u dolinu Grbaja odakle kreću klasični usponi na strme vrhove Prokletija kao što su Severni vrh, Očnjak, Karanfili. Preko puta su pitkije varijante ali sa čarobnim pogledima na drugu stranu: Popadija, Talijanka, Volušnica.

Iz susednog Vusanja se dalje ide ka dolini Ropojana: to je pristupna tačka za uspon ka dolini jezera (Buni Jezerces) ispod istoimenog najvišeg vrha Prokletija (Maja e Jezerces). Tu je i planina Bijelič sa vrhovima Kolata i Rosit).

I konačno, Plav i katuni iznad njega na Babinom Polju su baza za obilazak dela masiva na tromeđi Kosova, Crne Gore i Albanije, a koji nosi naziv Bogićevica.

Tu smo se i mi uputili prvog vikenda marta 2017. godine u tročlanom sastavu sa dečijom pratnjom.

Jednodnevna akcija sa 7 sati vožnje u jednom smeru ? Zimski uspon sa dečijom pratnjom pa još na Prokletijama ? Da to nije malo previše?

Post festum: Jeste bilo zamorno, jeste bilo logistički komplikovano, možda za nijansu prejako za dete – ali ne mislim da sam mnogo pogrešio:

a) imali smo vremenske uslove, sunce i dan za pamćenje za koji je vredelo voziti 700 km u dva dana.

b) nismo slepo sledili plan i prilagodili smo se situaciji. Nismo došli da penjemo vrhove po svaku cenu, već da uživamo u nestvarnom ambijentu.

c) pomerili smo granice svojih mogućnosti i spremno čekamo još veće izazove.

Ova jednodnevna akcija sa dečijom pratnjom bila je neka vrsta izvidnice, šansa da se zaviri i oseti prostor plavskih Prokletija.

Bogicevica-55 — s leva na desno: Aca, Đeravica, Raško i Maja Bogićaj.

Beograd – Kraljevo – Plav – Babino Polje.

Na put smo krenuli u petak “pravo posle Uroševe škole” i nakon kratkog zaustavljanja u Kraljevu stigli u Plav za fantastičnih 6 sati i 20 minuta. U centru ovog mesta smo uzeli ključeve PD Hrid od Enka Deraškovića.

Avantura počinje u večernjim satima kada smo krenuli da se pomenjemo ka Babinom Polju (Nissan X-Trail 1,6 dci 4/4)

U startu nismo stavljali lance.

Na negde 4. kilometru i nadmorskoj visini od 1200m stvari su se rapidno promenile. Ulazak u zonu snega. Auto uspešno savladava otpor i uspon.

I pored preciznih informacija koje smo dobili od Enka, posedovanja lokacije doma i na GPS-u, iz nekog razloga nismo dovoljno koncentrisani i prolazimo pored doma. Biće nam potrebno dobrih sat vremena da shvatimo da smo pogrešili, da okrenemo auto nazad i konačno pronađemo dom. Nepotreban gubitak energije i sna, ali šta je tu je.

Tek oko 21:30 smo ušli u promrzlu drvenu kućicu PD “Hrid”. Zbog snežnih nanosa i uskog puta, auto je morao biti ostavljen dobrih 300 metara podalje od doma.

Trebalo je izvaditi sve stvari iz automobila, preneti kroz dubok sneg do doma, da bi ih posle samo 7 sati ponovo vratili u auto: kletva jednodnevnih tura.

Zatim je valjalo potpaliti vatru, zgrejati se, ali i staviti lance na auto za sutradan. Plan je da se što više skrati pešačenje i iskoristi automobil za prve i poslednje kilometre uspona!

Iscrpljeni izvršavamo sve ove zadatke oko 23 časa, večeramo pored vatre, da bi konačno otišli na spavanje. Spavaći blok je potpuno odvojen od trpezarije i do istog ne dopire ni tračak toplote od šporeta.

Narednih nekoliko sati spavamo i cvokoćemo u vrećama na jedva par stepeni iznad nule. Sutrašnji dan i prizori će učiniti da se uloženi trud brzo zaboravi.