Jezero iz stare legende i vrlet za poštovanje.
“I jesu ovde kolosi u zahvatu: jedno je šapa Komova, drugo jaki rep Prokletija. Treća strana je jedina naklonjena putniku koji zaluta u ovu zametnutu bitku; jedino tu, u izlomljenom đonu Žijova, postoji jedva primetna šara makadama kojim se između Koštice i Krisitora može izmaći hipnotišućem rvanju kamena. Četvrte strane sveta ovde nema: davno je razbijena nekim besnim udarcem i krhotine joj svakako leže na dnu sinje vode jezerske.”
Jone Ciklonaut jul 2000.
Živopisan panoramski put polazi od Podgorice prolazeći kroz samo srce Kučke krajine, preko Ubala i Meduna, da bi se potom uzdigao do severnih delova planine Žijovo poznate i kao Kučke planine.
Ovaj tajanstven, pust i nadasve krševit planinski predeo je smešten u središnjem, istočnom delu Crne Gore ka granici sa Albanijom, oivičen kanjonima Morače i Cijevne.
Kučke planine po lepoti i surovosti nimalo ne zaostaju za susednom “starijom braćom”, Komovima i Prokletijama. I ovde je kraškog reljefa u izobilju: dolovi, cirkovi, vrtače, procepi i jame. Najviši vrhovi Kučkih planina su Surdup (2184m) i Štitan (2147m), ali pejzažom ipak dominira markantni Pasjak (2025m) – “kučki Očnjak” koji prosto blista na alpskoj razglednici sa Bukumirskog jezera.
Pejzaž je pust i ponavljajući, pogotovo ako nema Pasjaka u vidnom polju: zalutati u planini nije naivna stvar, a nikako u Kučkim.
Kako drugo ime masiva sugeriše, ovo su vekovna katuništa Kuča – drevnog crnogorskog plemena. Ono što je Veliki vladika za Lovćen i Cetinje, za Kuče je Marko Miljanov Popović, junak iz druge polovine XIX veka, zaslužan za oslobođenje Kuča od Turaka i prisajedinjenje Crnoj Gori.
Zapravo, nekada je Kučka krajina potpadala pod kovanicu “Brda” u složenom opisu male balkanske kneževine “Crna Gora i Brda”.
Marko Miljanov se opismenio tek u svojoj pedesetoj godini. Čuvena je njegova misao: “Junaštvo je kad sebe branim od drugoga, čojstvo je kad drugoga branim od sebe”. Svojim razboritim pogledima je bio daleko ispred svog (a i dodao bih i današnjeg!) prostora i vremena, upućujući na neophodan suživot i dobre odnose sa susednim arbanaškim plemenima.
Polazna tačka u otkrivanju ovog magičnog prostora je Bukumirsko jezero, o kome je ispričana i jedna legenda o drevnom narodu i strašnom zmaju:
U jezeru je živeo zmaj koji se ponekad pojavljivao na belom konju dok je iznad jezera stajala stena na kojoj su Bukumiri ložili vatru. Kad bi se stena od vatre usijala, oni su je bacali u jezero koje bi proključalo. Iz jezera bi potom izlazio vitez sa strašnom kletvom. Kletva se obistinila a Bukumiri su nestali u međusobnom pokolju.
Iznad Bukumirskog jezera, na nadmorskoj visini od 1400 metara, prestaje asfalt a počinje avantura. Ubrzo će iščeznuti i kolski put koji vodi ka obližnjim katunima Petrovića i Pelevića. Dublje u masiv produžava samo krivudava stočarska staza, koja se penje najpre kroz šumu, a posle i kroz boginjavi kučki kras ka vrhovima.
Umesto dolinom pokraj katuna, moguće je slediti i uredno obeleženu trasu crnogorske planinarske transvezale CT-1, koja takođe polazi od Bukumirskog jezera, ali nastavlja grebenom podno vrha Torač do istoimenog izvora. Od izvora se kratkim nemarkiranim pristupom može ponovo spojiti sa donjom stazom od katuna.
Pogled sa Torača ka Pasjaku i dolini je impresivan, preporuka glasi krenuti ovim putem a vratiti se preko katuna uz obavezno kušanje domaćeg sira i kiselog mleka kod domaćina.
Kada se konačno iskorači iz doline i zagrebe okrutni kamenjar, dobija se i nešto značajnije na visini. Ulaskom u prvi lednički cirk ukazaće se i gromada vrha Štitan kao i poprečne kamene grede susednog Surdupa.
Staza se kod putokaza račva na tri strane.
Ako se krene levo ide se prvo na Štitan, njegovom istočnom stranom, a zatim se preko samog vrha silazi na sedlo ka susednom Surdupu.
Ako se krene desno, bira se ista staza, samo u obrnutom smeru kretanja: najpre se ide na sedlo između ova dva vrha, i to severnom stranom pored lednika, a potom se preko Štitana zatvara krug.
Konačno treće račvanje je nezavisno i vodi na Pasjak.
Po preporuci kolege planinara iz Danilovgrada, Miljana Džakovića izabrao sam desni smer kretanja obrnuto od kazaljke i uputio se prvo ka sedlu između vrhova Surdup i Štitan, prolazeći pored otapajućeg lednika.
Nakon pola sata uspona po siparu i krupnom stenju izbija se na prevoj. Pasjak dominira i iz ove perspektive, dok se na horizontu meškolje moćni Komovi.
Sa Štitana se ubrzo otvara pogled ka Prokletijama ali i istočnim vrhovima Kučkih planina – Vila i Štrungeze. Nazire se i kazan Rikavačkog jezera, smeštenog uz samu granicu sa Albanijom, podaleko od civilizacije.
Ispod su uočljive ruine opustelog katuna pored kojih vijuga neobičan zmijoliki put ka prevoju. To je čuvena velika Ćafa i put koji povezuje 15 kilometara udaljena Kučka korita sa Rikavačkim jezerom: pustahija koja uliva strah i poštovanje!
Tuda se Jone na dva točka i snagom svojih mišića davne 2000. iz Beograda, preko Bjelasice i Rikavačkog jezera, spustio na more. Putem, kojim se i 18 godina kasnije, stvarno retko ide.
Na sedlu između Štitana i Surdupa oprez: sveže markacije se spuštaju i na drugu stranu prevoja ali iste ne vode nazad ka Bukumirskom jezeru! Krug se obavezno zatvara preko vrha Štitan.
I tako dotakoh Kučki i Vasojevički Kom, Popadiju i Karanfile izdaleka, iz jedne nove perspektive.
Polako se sklapa mozaik crnogorskih planina u mojoj glavi, a koji će, nadam se neko buduće pešačenje CT-1 transverzalom posložiti do tančina.
Rikavačko jezero i pogled na njega ostade nedostižno. Nije mi se danas žurilo. Želim da ga, tragom Jonetovog putopisa, nekad osvojim i na pedalama!
Povratak u Kuče, avgust 2019: Maglič i Rikavačko jezero
Flickr:
https://www.flickr.com/gp/jazzm8/398R03
Wikiloc:
https://www.wikiloc.com/hiking-trails/kucke-planine-torac-surdup-stitan-27819002
NESTVARNA MESTA. 