Kanjon Mrtvice.

^{Velje Duboko, jun 2021.}

Travers od Lukavice i Kapetanovog jezera, pa kroz Velje Duboko, celom dužinom kanjona Mrtvice predstavlja vrhunski pešački doživljaj, bez premca na Balkanu.

Retko gde je moguće u jednom danu povezati cvetna polja, planinsko ledničko jezero i kanjon koji opušteno izlazi na crtu jednom Vikosu ili Samariji.

Predeli koji se na karti čine odvojeni zapravo su deo jedne celine. Doživeti sve to u samo jednom danu, predstavlja posebno iskustvo i čas geografije koji se ne predaje u školi.

Planinarska transverzala od Bojovića bara do Međurečja predstavlja za ljubitelje hodanja starijeg staža, takoreći “opšte mesto” – upravo onako kako ju je prezentovao legendarni planinar Krsto Žižić (1940-2015) i sam poreklom iz Morače.

Dugi junski dan i pomoć prijatelja (Rale Pavićević i Ilija Perić) su me motivisali da hod zaboravljenim stočarskim stazama dobije i sportsku dimenziju. Sunce ću dočekati u Lukavici a ispratiti u Međurečju, nekih 30 kilometara istočnije. I to solo.

Jesu Lukavica i Mrtvica glavne atrakcije ovih predela, ali središnja tačka traverse (ali i cele Crne Gore), selo Velje Duboko, nekako ima najveći simbolički značaj. Uklješteno u stenovite zidove Maganika, Velje Duboko je zaboravljena tačka na mapi savremene Crne Gore. Do njega ne vodi asfaltni put, a i onaj makadamski, satima zavija iznad kanjona, preko Lješnja, dok se konačno ne spusti u ovu čudnovatu župu.

13 stenovitih kilometara kroz korito Mrtvice, su za stanovnike Velje Dubokog odvajkada ništa drugo do najkraća veza sa spoljnim svetom.

Južna strana kanjona Mrtvice je planina Maganik, gde se tradicionalno izdižu Bulatovići. Tu negde iznad strmih litica su i Velje Lazbe, najnedostupniji stari katun u crnogorskim planinama. Do istog se dolazi gotovo alpinistički – vertikalnim kozjim stazama.

Koliko je ovde život bio težak dok je trajao? Koliki trud i napor je bio potreban samo za ispašu omanjeg stada ili posejani red krtole? I sam reč “laz” koja se često čuje u Crnoj Gori, označava omanji prostor obradive zemlje dobijen mukotrpnim krčenjem divljine.

Komad zemlje i pašnjaka je predstavljao najdragoceniji resurs opstanka plemena, zbog čega se neretko potezalo i oružje. Zbog geografske dislociranosti, u Rovca ili u Gornju Moraču se često i sklanjalo. Nakon obračuna sa Turcima ili u strahu od krvne osvete, ovde bi se porodice doseljevale iz stare Crne Gore ili Hercegovine.

Bojovića bare 06:00.

Po jutru se dan poznaje. Prve zrake sunca sam dočekao kako i dolikuje, na rajskim livadama Lukavice. Nestvarna je to vizura dva Žurima. Između njih smo se ove zime spustili na skijama, kad su se Lukavica i dobar deo planinske Crne Gore davili u decenijskim višemetarskim snegovima.

“Audentem forsque Venusque iuvat”. Odvažnome pomažu i Venera i slučaj. Šator u kome sam prenoćio nisam morao da nosim više od jednog kilometra. U susret su naišli planinari iz Srbije, na povratku kući. Produžio sam ka jezeru sa dva kilograma manje, dok je moj šator otišao za Kragujevac.

08:00 Lukavica.

Cvetna, rajska, nestvarna. Konačno sam je doživeo onako kako sam je oduvek zamišljao, sa belim tepisima narcisa ili još verodostojnije, dokoljena.

09:00 Kapetanovo jezero.

Od Bojovića bara do Kapetanovog jezera vodi makadamski put (stanje stvari: jun 2021). Prvih 7 kilometara današnjeg maratonskog traversa ujedno su i najlakši za hodanje.

Predah na jezeru. Ponovni susret sa Minićima. Bio sam njihov gost pre četiri godine sa dečacima. Ni ovaj put nije izostao obilan i ukusan doručak domaćice Zorice. Kalorije koje snagu znače, držaće me sve do Međurečja. Nisam odoleo a da se ponovo ne popnem do vidikovca iznad jezera.

12:00 Velje Duboko.

Od jezera počinje i glavna silazna sekcija treka – sa 1700m iznad jezera spustiću se na 900m koliko iznosi nadmorska visina Velje Dubokog. Nema gde da se skrene i pogreši. Trek prati stari kolski put koji je danas retko u upotrebi.

Završni deo drugog segmenta od jezera do Dubokog, nebrojeno puta zavija unaokolo dugim serpentinama, i nikako da se prizemlji. Put je loš, a kamen oštar, noge grabe dole, dok kolena negoduju. Polako je bivalo sve toplije.

Konačno sam sišao sa oštrog tucanika na zemljani kolski put kroz opustelo selo. Nisam imao vremena da odem do škole, niti pogledam po okolnim torovima. Na kraju sela se nalazi drveni most preko Mrtvice.

Kod mosta je jedino značajno skretanje duž celog treka. Ne treba ići pravo preko mosta, već pronaći zarasli single trail po desnoj strani reke. Dok je otkucavao prvi sahat posle podneva, krenuo sam dalje, u kanjon.

14:00 Kanjon Mrtvice.

Staza kroz kanjon je srećom obeležena ali u njegovom gornjem delu i prilično zarasla. Na nekoliko mesta odroni. U nekom momentu staza se prebacuje sa desne na levu obalu: potrebno je preko krupnih stena preskočiti reku. Trek više nije od koristi jer nikakvog signala ovde nema. To mi psihološki nije sasvim prijalo, pogotovo jer sam išao solo – na potpuno nepoznatom terenu. Zidovi kanjona su delovali sablasno.

U odsustvu signala, i bez jasne predstave o pređenim kilometrima od ulaska u kanjon, kretao sam se, zapravo, mnogo brže nego što sam slutio.

Svega sat i po kasnije – našao sam se na mrtvičkoj “plaži” – gde sam konačno sreo i ljude, pristigle iz suprotnog smera.

15:00 Mrtvačke grede – Danilov put.

I onda, nakon rashladne pauze u društvu vesele družine iz Podgorice i Danilovgrada, vrhunac dana: Mrtvičke grede. Fotografije teško mogu da prenesu kako ovo mesto u stvarnosti izgleda.

Destrukcija dinamitom i eksplozivom u strogom rezervatu prirode? Zvuči sumanuto, i na nekom drugom mestu, vrlo verovatno sa devastirajućim efektom po okolinu. Ali legendarni general, Danilo Jauković, i sam planinar i ljubitelj prirode, poreklom iz ovih krajeva, očigledno je vrlo dobro znao šta radi kada je sedamdesetih godina prošlog veka značajno olakšao život lokalnom stanovništvu.

16:00 Bijeli Nerini.

Otkuda tako teško ime Mrtvica? Da li zbog “mrtvački” hladne vode ili zbog činjenice da zanosna majska Mrtvica samo koji mesec docnije, u toku leta, presahne? Pre će biti ovo drugo. Ono što vidimo od gornjeg toka Mrtvice zapravo je samo njeno prolećno prelivno korito. U njenom donjem delu, posustalu Mrtvicu “oživljavaju” bučni Bijeli Nerini – donoseći vodu iz tamnih utroba Maganika.

16:30 Čudesna šuma i Kapija Želja.

I kad čovek pomisli da je prošao sve, nađe su u šumi, kroz kakvu ranije koračao nije…

Kakvo fantastično finale dana koji je obilovao najrazličitijim mogućim prizorima. Otvoreni planinski pašnjaci, surove grede kanjona, bajkovita šuma, zamišljena želja i otpozdrav vilama sa Maganika…

17:00 Most kneza Danila.

Ponovni kontakt sa civilizacijom je srećom najpre u duhu starih, zaboravljenih vremena, kada vešta ruka graditelja nije razarala tkivo okolnog prostora već mu se prilagođavala. Most kneza Danila Petrovića se toliko uklopio u pejzaž smaragdne Mrtvice, da mi se čini da ovde stoji oduvek, da je nastao eonima unazad kada i sama reka i sam njen kanjon. A zapravo mu se bliži tek stosedamdeseti rođendan.

Od svitanja do sumraka, od Lukavice do Morače, Od Bojovića Bara do Međurečja. Još jedno nestvarno putovanje kroz prostor i vreme, u geografskom srcu Crne Gore!

Posebno hvala Raletu Pavićeviću i Iliji Periću bez čije logističke podrške ne bi bilo ni ove priče. Hvala Kragujevčanima. Hvala Draganu Miniću i Nikolini Brajović!

Trideset kilometara spaja ove samo na prvi pogled različite predele. Velje Duboko i ulazak u kanjon Mrtvice su otprilike na pola puta ovog poduhvata, dok je Kapetanovo jezero na četvrtini.

Početna tačka se nalazi na 1500m nadmorske visine, vidikovac iznad Kapetanovog jezera na 1700m. Velje Duboko je na 900m a Međurečje na svega 200m nadmorske visine.

Wikiloc: Lukavica – Velje Duboko – Kanjon Mrtvice.