Maglić i Trnovačko jezero.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na sajtu trcanje.rs

Prošle godine u ovo vreme a nakon uspešne odrađene trke u Sloveniji, Veroljub i ja smo se sjajno proveli na Durmitoru. Bila je to kombinacija plivanja, planinskog biciklizma i naravno planinarenja – sve u tri dana u očaravajućem ambijentu crnogorskih planina. Jun je savršen mesec za odlazak u planine: Na visinama preko 1500m priroda se budi kasnije, sneg se tek nedavno otopio ili ga ima još uvek, glacijalna jezerca su puna vode – savršeni uslovi za fotografiju, a i to je jedan od glavnih motiva za ovakve akcije.

Ove godine stvari su se odlično poklopile da sam odradio čak tri vikend putovanja. Prvo sam poveo svoje klince u striktno “mušku” avanturu na Uvac. Pešačili smo do Molitve, najlepšeg vidikovca Srbije i posle se spustili u same meandre i vratili nazad čamcem. Nakon toga Trem Remixed: Povratak na Suvu planinu. Bio sam na Sokolovom Putu za 1. maj ali ne kao nebeski trkač već hajkerski – porodično. Preambiciozna kružna ruta umorila je moje pratioce tako da smo osvojili Sokolov kamen ali ne i sam Trem. Ta gromada od planine ostavila je tako jak utisak na mene da sam morao da se vratim. Sledeće godine ne propuštam samu trku.

Maglić. Najviši vrh Bosne i Hercegovine.

Bez reči.
Srećan što sam živ da vidim i doživim ovo.

Društvo su mi pravili prijatelji iz Slovenije, Patrik i Lana. Patrik je stari znalac, takođe trkač i triatlonac. Čovek koji me je oduševio činjenicom da je na svom prvom maratonu u Berlinu prošle godine “taf, iz prve” istrčao vreme ispod 3 sata! Lana je njegova 14-godišnja ćerka, inače aktivna skijašica koja se u Sloveniji takmiči u kategoriji omladinaca. Leta 2012. smo u sklopu letnjeg kondicionog treninga njenog matičnog ski kluba zajedno osvojili Triglav i još 7 “dvotisočnjaka” pride. Patrik i ja imamo zajedničku ambiciju da osvojimo sve najviše vrhove bivše Jugoslavije, takozvanu veliku petorku: Triglav, Durmitor, Prokletije, Šaru i Maglić. S obzirom da nas obojicu posao često vodi u Sarajevo, Maglić je delovao kao logičan prvi izbor a uz to dolazi u paketu sa očaravajućim Trnovačkim jezerom.

Našli smo se u Sarajevu subotu veče. Ulazak u Sarajevo sa istočne strane ostavlja jak utisak. Pravo iz kanjona udarite na većnicu i za minut ste u čaršiji. Nema dugih dosadnih ulazaka kroz industrijske zone, stovarišta, pumpe i kafane kako smo navikli na Balkanu. Potrefilo se da smo se kod Sebilja našli oko pola 9 baš na “iftar” i tako osetili malo i deo ramazanske atmosfere u gradu. Ni deset s lukom nisu izostali. U Sarajevu smo zakonačili i u nedelju krenuli ka Tjentištu.

Nedelja: MTB Čemerno – Zelengora i nazad.

Vremenska prognoza je delovala optimistično, međutim stvarnost je izgledala drugačije. Nakon obilne kiše na putu prethodnog dana, uz osetan par temperature stižemo na Tjentište gde je 10 stepeni, oblačno je i sivo sa svih strana. Ne baš idealni uslovi za biciklizam. Odlučujemo da ne žurimo, da pokupimo mape i karte u info-centru Nacionalnog parka Sutjeska, obiđemo spomenik i vidimo šta ćemo dalje. Na Spomeniku srećemo ljude koji su došli iz pravca Hercegovine i koji nam kažu da je u klancu kanjona oblačno ali da dole sija sunce. Ok. Pakujemo se i krećemo niz kanjon Sutjeske prema Čemernom.

Na Čemernom parkiramo tamo gde se završava asfalt i krećemo ka Zelengori. Plan je 24km makadamske MTB vožnje do Orlovačkog jezera i isto toliko nazad. S obzirom da krećemo tek oko 13h jasno nam je da možda i ranije okrenemo, jer vreme jeste bolje nego u kanjonu ali oblaci su na sve strane, hladno je, čak duva i neki jak vetar i nije ideja da danas forsiramo već sačuvamo snagu za glavnu stvar sutra: Uspon na Maglić preko Trnovačkog jezera.

Maglic i Zelengora 2015-4
Magična pustoš Zelengore.

Dosta sam kopao po netu tražeći pogodne ture za MTB u ovim krajevima. Logistički je skoro nemoguće povezati kružnu turu u jednom danu, zato se odlučujemo za jednostavniju “tamo i nazad” varijantu. Uspon je blag i neprimetan, krećemo sa 1300m najpre se malo i spuštamo na 1200m a posle konstantno penjemo do 1700m. Međutim put je u katastrofalnom stanju, daleko gorem nego što smo očekivali, što nas usporava. Niko od nas nije iskusan MTB bajker ali uživamo u drugačijoj vožnji u odnosu na asfaltne ture na specijali. Sam krajolik prvih 15km nije preterano inspirativan, uglavnom je to neka šuma, prolazimo pored izvora Neretve, ali manje više ništa spektakularno sve dok se negde na 17. kilometru konačno na uzdignemo na plato Zelengore i ne otvore čarobni zeleni pašnjaci i kamenjari, prizor kao da je sa neke druge planete…

Divljina Zelengore.
Prvih 17km na bajku uglavnom kroz šumu, pogled dole na tucanik, dok se nisu otvorili predeli Zelengore.

Prepoznajem i brdo Stog pored koga prolazimo, a najviši vrh Zelengore Bregoč se nažalost ne vidi od niskih oblaka. Hladno je i vreme odmiče, moramo da razmišljamo o povratku. Jer kad dođemo do automobila potrebno je da se vratimo na Tjentište glavnim putem i zatim po opet ko zna kakvom makadamu autom popnemo 20km na Prijevor, gde noćimo na katunima i gde je naša polazna tačka za planinarenje sutradan.

Stog. Jedan od markantnih vrhova Zelengore.
Brdo Stog sa puta Čemerno – Zelengora.

Kod Jugovog jezera odlučujemo da okrenemo nazad. Prvobitan plan je da u utorak ponovo prođemo ovuda ali sa našim 4×4 autom, da parkiramo negde i otplaninarimo do Kotlaničkog i Štirinskog jezera. Prošavši danas biciklom jasno nam je da je to nemoguća misija i da je za to neophodan nekakav sportski džip sa izrazito visokom šasijom…(naknadna napomena: prijatelji Bosanci iz Švedske su krajem avgusta iste godine prošli običnim putničkim automobilom od Čemernog do Orlovačkog bez oštećenja. Ta činjenica navodi da prohodnost i stanje puta zavise od sezone, tojest količine padavina u posmatranom periodu…)

Zelengoru sam tako samo omirisao sa bicikla, ali mi je jasno da je to moja sledeća destinacija da bih je istražio u celosti.

Na Prijevor stižemo posle skoro dva sata vožnje. Jezivo je hladno, a naš domaćin na katunima nam kaže da se magla podigla tek pre par sati i da je veoma neizvesno kakav će sutra osvanuti dan. O ne. Zar je moguće da ćemo posle toliko truda i energije  morati da preskočimo uspon… Odlazimo na spavanje umorni i nespokojni.

O samim katunima: Izgrađeni su u tradicionalnom stilu, nadomak jednog pravog katuna gde generacijama porodice iz Hercegovine dovode svoju stoku tokom letnjih meseci. Nema struje i tople vode, ali je tu peć na drva, predivni pogledi kad nije magla, ljubazan domaćin, odlična hrana i prava planinarska atmosfera. Kreveti su vrlo udobni za spavanje, a sama lokacija je perfektna za otkrivanje planinskih lepota ovog kraja: Locirani smo tik ispod samog Maglića, a nasuprot planini Volujak, sa dubokom klisurom između. Za oko sat i po hoda sa Prijevora stiže se do magičnog Trnovačkog jezera, jednog od “nestvarnijih” prizora u ovom delu sveta.

Maglic i Zelengora 2015-16
Prijevorski Katuni – slikano sutradan posle uspona 🙂

Ponedeljak, Planinarenje: Prijevor – Suva Jezerina – Trnovačko jezero – Maglić i nazad.

4:45 Buđenje. Izlazim napolje. Dobro je, nema magle. Hvatam objektivom prve zrake sunca na Volujku. Sinoć smo stigli kasno i dosta umorni tako da pripreme obavljamo ujutru. Nakon obilnog doručka krećemo put Trnovačkog jezera tačno u 6:30. Staza se spušta u klisuru Suvog potoka, nakon par kilometara zakoračujemo na teritoriju Crne Gore. Dalje staza vodi preko Suve jezerine u šumu, vlaga i blato na sve strane.

7:10 Dalje kroz šumu i blato.
Od Suhe Jezerine blagi uspon kroz šumu preko potoka ka jezeru.

Nakon sat vremena hoda stižemo na Trnovačko jezero. Na samom jezeru je koliba gde nas dočekuju sa rakijom. Evidentiramo se jer smo ipak ušli na teritoriju druge države. Domaćin nas uverava da danas nije dan za Maglić i da će biti kiše i magle. Na naše pitanje “Dobro a šta mi sad da radimo ovde ceo dan, šeretski odgovara, imam 5 metara drva za cepanje :)”. Mi naravno produžavamo dalje, ljubazno nam objašnjava kuda da idemo, ali na upozorava da ne izbijamo na prevoj ako je vreme loše.

Na našu veliku sreću dešava se sve upravo suprotno. Iz minuta u minut nebo se otvara, razvedrava se, pojavljuje se sunce. Oblaci se i dalje brzo smenjuju ali sve izgleda daleko bolje. Ozareni ovakvim obrtom presrećni grabimo ka Magliću dok se sa leve strane ukazuje prizor iz snova: Trnovačko jezero u obliku srca.

Maglic i Zelengora 2015-15
Trnovačko jezero u obliku srca. Čista magija prostora.

Zraci sunca dodatno pojačavaju njegovu zelenu boju i ističu sve nijanse istog. Fotografije predstavljaju realan odraz prizora kojima smo bili počašćeni tokom celog uspona i kasnijeg silaska. Zaista spektakularno.

Maglic i Zelengora 2015-7
Planinar na prevoju iznad Trnovačkog jezera.

Na prevoju i kasnije ponovo smena godišnjih doba: Vetar i magla u smeni sa plavim nebom i suncem. Igra senki po okolnim vrhovima, livadama i šumama na horizontu. Glečeri se nisu otopili, alpski scenario zbog kojeg pohodimo visoke planine.

Uspon do Maglića traje još nekih sat i po, sa jednim blagim eksponiranim pristupom u steni ali zaista ništa strašno. Svako sa boljom kondicijom i adekvatnom planinarskom obućom može da osvoji ovaj vrh.

All Season Hike.
Vrh Veliki Vitao, Crna Gora, u magli.
Planalto.
Na prevoju prema Magliću.
Levo Vrh Maglića.
Tu smo podno samog vrha, snežnik u podnožju, oblaci kruže, uzbuđeni i ushićeni što uprkos svemu imamo odlično vreme na vrhu!
Maglic i Zelengora 2015-9
Trnovačko sa jedne…
Pogled na Pivu.
A Piva sa druge strane.

Planinarski Liberland: Trnovačko jezero.

Pohodeći ove krajeve nekako mi je nejasno ko je i na kakav način crtao granice između republika. Sasvim sigurno nije razmatrao opciju da će to jednog dana biti međudržavne granice. Jezero zvanično pripada Crnoj Gori, ali realno potpuno nedostupno, osim ako niste vičan planinar da se ispenjete sa Pive preko kote od 2100m.
Znatno dostupnije preko BiH kroz Nacionalni Park Sutjeska odakle i mi dolazimo. Tu i leži paradoks magije ovog mesta. Crnogorci ne kite svoje Wild Beauty brošure sa ovim prizorom jer od toga koristi mogu da imaju samo Bosanci, NP Sutjeska ga isto ne ističe u prvi plan jer ne samo da ne pripada Nacionalnom parku nego čak ne pripada ni državi. Na sreću, lokalne vlasti odlično sarađuju, nema granične policije a jezero pripada trasi dva magična vrha u ovom delu Balkana: Maglić i Volujak.

Maglic i Zelengora 2015-17
Pars Pro Toto Trnovačko.

Mi smo danas odradili Maglić. Nismo hteli da forsiramo dalje. Ostatak dana proveli smo sunčajući se i odmarajući na samom jezeru…

Garmin Connect: https://connect.garmin.com/modern/activity/813325739

Flickr Galerija: https://flic.kr/s/aHskbkNcvN

Povratak na Zelengoru dva meseca kasnije: Nestvarna Zelengora.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: