Iako vrhovi Prenja nisu dramatično visoki i blago premašuju 2000mnm, ova planina sa punim pravom nosi epitet dragulja BH planinarstva. Pejzaži su neočekivano alpski: Lednički dolovi prožeti klekama i borićima, neobični krečnjački vrhovi.
Sam masiv Prenja naglo se uzdiže oivičen dolinom Neretve koja protiče na prosečnoj nadmorskoj visini od svega par stotina metara. Zbog tako velike visinske razlike vrhovi Prenja su dugo vremena bili teže dostupni i zahtevali višednevne uspone. Da li zbog poslednjeg rata koji nažalost nije zaobišao ovu planinu ili opet zbog nezadržive eksploatacije šuma, prokrčeni su šumski putevi koji izbijaju na kote preko 1300 metara i omogućavaju jednodnevne uspone u “alpskom stilu”.
Kako je Matias Gomez naveo u svojoj knjizi “Zaboravljena Ljepota” (Buybook 2005.) sam masiv Prenja se može podeliti na dve celine: centralni i zapadni Prenj. Centralni Prenj obuhvata vrhove Velika Kapa, Zelena Glava i Otiš i do ovih vrhova se dolazi od strane Konjica. Zapadnom delu pripadaju “dvotisočnjaci” Lupoglav, Herač, Vjetrena Brda i pristupna tačka je sa magistralnog puta Jablanica – Mostar. Najviši vrh celog masiva je Zelena Glava 2115 mnm.
Pozno majski uspon na Prenj: Crno Polje – Jezerce – Zelena Glava.
Patrik i ja smo kao i prošle godine kada smo pohodili Maglić, bili stacionirani u Sarajevu.
Sada smo se opredelili za hitri jednodnevni uspon do centralnog Prenja. U gore pomenutom vodiču autor je predlagao pristup preko Konjica, iz doline Tisovica. Knjiga je pisana pre 15 godina i autor je svesno izbegavao potencijalno opasna minska područja u jugoistočnom delu planine.
U međuvremenu sam preko interneta upoznao i neke ljude iz planinarske zajednice u BiH. Dino Karadža je vrsan poznavalac bosanskih planina i pasionirani turno skijaš. On me upućuje na portal “Via Dinarica“.
Na portalu je na raspolaganju trek koji detaljno prati pristup centralnom Prenju iz smera jugoistoka sa lokaliteta Crno Polje. Nama je preostalo samo da pronađemo početnu tačku uspona – u orijentacionom pogledu to je bio najveći izazov. Same staza na Prenju je precizno i sveže obeležena. Opasnosti od mina nema – ukoliko se krećete označenim planinarskim stazama.
Put do planine iz Sarajeva vodi kroz najseverniji hercegovački grad Konjic: simpatična varoš koja zaslužuje da posle napornog uspona ovde napravite pauzu – na primer u restoranu Vidikovac sa pogledom na kamenu ćupriju i čaršiju. Teleća čorba je izvrsna. Da na Balkanu vlada veće interesovanje za outdoor aktivnosti, ovaj grad na Neretvi bio bi mali “Južni Tirol”. Okružen je sa tri planinska venca: Prenj, Bjelašnica, Visočica. I to nije sve. U ponudi je i rafting na Neretvi, kanjoning kroz Rakitnicu, a nedaleko je i Boračko jezero.
Foča i Konjic su tako gradovi u BiH sa verovatno najvećim potencijalom za održivi turizam poput doline Soče u Sloveniji.
U gradu pratimo putokaz za Boračko jezero. Prolazimo “Polje Bijela” gde bismo se odvojili da smo sledili prilaz iz Gomezovog vodiča. Pošto sledimo Dinov predlog sa Via Dinarice, nastavljamo dalje sve do mesta Borci.
Odmah na ulazu u mesto skrećemo desno na makadamski put ka Mostaru. Ne postoje nikakvi putokazi, vidljivo je samo upozorenje “Put u izgradnji 24km“.
Put je prohodan isključivo za terenska vozila ali čak i za njih predstavlja izazov. Pošto ne postoje nikakvi putokazi za Crno Polje, potrebno je pažljivo pratiti mapu na mobilnom telefonu (preporučujem HERE maps) jer postoji nekoliko račvanja. Tek na poslednjem račvanju se spominje Crno Polje. Ukupan uspon sa pogonom 4×4 je trajao dobrih 45 minuta.
Uspon započinjemo u 6:30 nakon tačno dva sata vožnje iz Sarajeva. Jutro je kakvo se poželeti može. Prenj nas je odmah počastio alpskom razglednicom ka masivu Sivadija.
Do Jezerceta grabimo hitro narednih 2 sata. Hoću da se vinemo što više dok se ne pokrene termika i ne nagruni oblaci. Leto u planini odlikuju ta nagla strujanja vazduha, kao posledica brzog rasta temperature. Slika koju imamo sada promeniće se u roku od pola sata negde oko podneva, ako ne i pre, to je bila moja lična prognoza koja će se obistiniti u potpunosti.
Na prevoju Jezerce nalazi se obnovljena planinarska kuća. Odatle se račvaju staze ka Zelenoj Glavi i Lupoglavu (do koga ima čak 7 sati hoda). Mi skrećemo levo ka zapadu.
Maj je bio hladan i kišovit, proleće na planini kasni. Dosta neotopljenog snega u glacijalnom proseku. Sada nije strmo i prolazi se bez zimske opreme koju nismo poneli. Ako ga bude bliže vrhu…
Nedugo zatim izbijamo na prevoj sa koga se vidi venac Zelene Glave “alla luce di matina” (u jutarnjem svetlu). Ovde pravimo kratku pauzu za doručak. Temperatura je tek 10 stepeni, iako na suncu, svežina je osetna.
Pogledi ka jugu plene u punom smislu. Alpski dolovi, krečnjačka erozija, sveža prolećna vegetacija, Prenj u svom najlepšem izdanju.
Prilazimo zajedničkom sedlu vrhova blizanaca Zelena Glava i Otiš. Na poslednjem usponu neposredno pre izbijanja na sedlo još jedno račvanje – tuda će nas trek odvesti severnom stranom Otiša nazad do Jezerceta.
Sedlo na Prenju je čarobno. Minijaturnih dimenzija u gorskom amfiteatru dva vrha blizanca Otiš i Zelena Glava i pogledom koji pleni.
Međutim, dosta neotopljenog snega prema Zelenoj Glavi. Odlučujemo da prvo krenemo tamo.
Krčimo stope u gnjecavom snegu. Međutim “via normale” ubrzo u potpunosti iščezava pod snežnim pokrivačem a mi nažalost nismo poneli dereze i cepin. Bez zimske opreme prolazak ovakvim terenom se smatra veoma rizičnim, majski sneg ne treba potcenjivati.
Pokušavamo preko stena, ali dosta je eksponirano. Ne poznajemo teren i ne znamo kakav je greben gore. Do vrha nema još puno, ali čemu rizik?
U ovakvim situacijama mnogo je važno pobediti sujetu, pokazati poštovanje prema planini koju smo na neki način potcenili ostavljanjem zimske opreme kod kuće.
Pogotovo kad samo par minuta pored leži vrh blizanac sa maltene travnatom podlogom do vrha, a koji takođe nudi pogled na ceo masiv.
Tefterisanje na najvišem vrhu Prenja – drugi put. Silazak dole i pravac Otiš.
Do Otiša smo se ispenjali za manje od 10 minuta sa sedla. Sa druge strane se ukazuje plejada vrhova Zapadnog Prenja doduše sada već pod gustim oblacima: Herač, Vidina Kapa, Lupoglav, Vjetrena Brda, Erać. Zatim kameno polje Zakantar iza koga su Crnoglav i Izgorjela Gruda i planina Čvrsnica preko Neretve na horizontu.
Istočno je dolina Tisovice, planinska kuća Vrutak i greben sa vrhom Velika Kapa. I grad Konjic se vidi sa Prenja.
Sve će se mnogo bolje videti samo dva meseca kasnije na obaveznom repriznom usponu na Zelenu glavu.
Otkucava podne i mi lagano okrećemo nazad.
Trek nas vodi severnom stranom Otiša oko Kopilice i dalje prolazi ispod vrha Taraš i ponovo prilazi planinskom skloništu na Jezercetu sa severne strane.
U povratku prelepi dolazak proleća na Prenj! Sivi oblaci i povremena iluminacija alpskog dola stvaraju sjajne prizore.
U 15:30 stižemo na početnu tačku nakon predjenih 20 kilometara sa 1100m visinske razlike. Predivan dan u planini. Bili smo potpuno sami tog utorka na Prenju!
Trek: http://www.wikiloc.com/wikiloc/view.do?id=13536809
Povratak na Prenj: Zelena Glava koju nismo ispenjali tok majskog dana je osvojena dva meseca kasnije u daleko pristupačnijim letnjim uslovima 🙂
NESTVARNA MESTA. 