Prokletije.

^{Nacionalni park Prokletije, jun 2017.}

Prokletije su najimpozantniji planinski venac Balkanskog poluostrva, koji planinarskim sladokuscima ne treba posebno predstavljati.

Izreka “Sve planine na jednu a Prokletije na drugu stranu” nije nastala slučajno. 

Prokletije plene prostranstvom, surovošću i mistikom. Golem i pust prostor prožet alpskim pejzažima kao gotovo nigde u Dinarskom području: duboke doline, nazubljeni teško pristupačni vrhovi i lednička jezera. 

Prokletije na srpskohrvatskom ili Bjeshket e Nemuna na albanskom, značenje je isto: Proklete ili uklete planine.

Današnje shvatanje prokletijskog prostranstva ne slaže se sa narodnim. Prokletije odnosno na albanskom “Bješka e Njemuna” predstavljao je za gorštake teren gde nije bilo uslova za život. Čak i za ovce i koze uslovi su bili surovi. Radi toga i takvo ime. To su krečnjačke planine Bjeliča i Karanfila na našoj strani, a Krasnićkih, Klementskih i drugih kamenih skupina u Albaniji. Ostale planine današnjih Prokletija su pune trave, vode i šume pa za stočare nisu bile proklete.

Branko Kotlajić i Radonja Šekularac “Grbaja”

Za razliku od Alpa, planinarska infrastruktura u Prokletijama gotovo da ne postoji. Broj posetilaca je i dalje minoran u poređenju sa prostranstvom koje zauzimaju. Prokletije predstavljaju poslednji bastion netaknute divljine na kontinentu.

Sve do poslednjih deset godina, Prokletije su bile zabranjeni prostor za slobodno kretanje – zona mrtve straže na granici Jugoslavije i Albanije. Konačnim slabljenjem tenzija između suseda, otvorio se prostor i za nesmetane prekogranične transverzale i uspone. 

Tri dana u Prokletijama:

Prvi dan: Božanska kombinacija stenovitih vrhova i zelene čoje Montenegra! Pogledi na Karanfile sa susedne Volušnice.

Drugi dan: Buni i Jezerces – Čarobna Dolina jezera: Gorski amfiteatar koga čini šest periodičnih jezera ispod najviših vrhova Prokletija. Spektakularna netaknuta priroda u poslednjem dvorištu Albanije.

Treći dan: Klasičan uspon na Karanfile: Severni vrh i kružna tura kroz Šuplja vrata.

Pristupne tačka masivu sa crnogorske strane su duboke doline Grbaja (Grebaje) i Ropojana. U pitanju su zaista duboke doline na nadmorskoj visini od svega 1100m dok okolni vrhovi dosežu 2500m visine.

To u prevodu znači da u Prokletijama ništa ne dolazi poklonjeno. Za svaki od prizora potrebno je dobro se potruditi i za početak odraditi vertikalni kilometar uspona da bi se uopšte izbilo na kote iznad 2000m. 

1. dan:  Grbaja 1100m – Popadija 2033m – Talijanka 2057m – Volušnica 1879m – Grbaja.

Čak iako nemate nameru da uopšte zalazite u kameni masiv Prokletija, planinarenje grebenom Popadije je doživljaj za sva čula.

Alpskih dolina je bezbroj, Grbaja je posebna u jednom: Izrazito uzana i asimetrična, jer sa jedne strane se podiže surov kameni bedem Karanfila a sa druge potpuno suprotna slika: pitoma i zelena Volušnica.

Sunce nad Karanfilima posle podne prevaljuje na drugu stranu, a oblaci se često razilaze: Karanfili se otvaraju u savršenom svetlu svakim metrom uspona!

Staza je dobro obeležena, logična i kružnog je oblika (kada se izađe iz šume na proplanke i greben).  Stazu obilazimo obrnuto od smera kazaljke na satu: bliža Volušnica (vidikovac Maja Ćan) na kraju, dalja Popadija i Talijanka na početku.

Saldo prvog dana: 12 kilometara sa 1000 metara visinske razlike.

2. dan: Ropojana – Karaula Zastan 1300m – Dolina Jezera 1850m – Ćafa Jezerce (Maja Bojs) i nazad.

Drugi dan se automobilom prebacujemo iz Grebaje, preko Gusinja i Vusanja u dolinu Ropojana koja leži sa one strane Karanfila, koje smo sa uživanjem promatrali prethodni dan sa Popadije.

Put od Vusanja ka Ropojani bliže Zastanu je dosta kritičan i pogodan samo za podignuta vozila (pogon na 4 točka ovde nije presudan faktor jer put nije strm, samo je loš).

Trasa koju smo sledili pripada klasičnom usponu na najviši vrh masiva, samo smo mi u nekom trenutku skrenuli kamenitom stazom za podjednako impresivni Maja Bojs, odnosno ka prevoju Ćafa Jezerce koji razdvaja dolinu jezera (Buni i Jezerces) i dolinu Runice (Fusha e Runices).

Prvi deo uspona prati dostavni put do napuštene karaule koji su do nedavno vusanjski pastiri koristili kao katun. Odmah iza katuna se nalazi i izvor pitke vode.

Par stotina metara dalje račvaju se planinarske staze za Maja Rosit i Maja Jezerce. Prateći stazu ka Jezercetu kreće jak uspon kroz šumu. Čim se izađe iz šume stupa se na teritoriju Albanije – vidljiv je porušeni granični kamen.

U povratku smo baš ovde sreli pastire sa katuna. Mene je jako zanimalo kako je to sve izgledalo dok je granica bila “tvrda”. Rekli su mi da je s obe strane linije važila zabrana kretanja u pojasu u od 100m, ali su oni i drugi pastiri sa crnogorske strane, tačno utvrđenom trasom, smeli da se spuste do prvog jezera u Albaniji kako bi napojili stoku.

Nakon prelaska granične linije koja se nalazi na nadmorskoj visini od oko 1800m ukazuju se periodična jezera. Voda u njima će gotovo nestati u letnjim mesecima i to je jedan od razloga zašto smo ovde već krajem juna meseca a nikako kasnije.

Nakon obilaska jezera, skrećemo u smeru uspona za Maja Bojs. Dobija se značajno na visini, tako da se sa druge strane ukazuje i najviši vrh Prokletija.

Slabo vidljiva staza vodi na prevoj Ćafa Jezerce sa koga se potom spušta u Runičko polje (Fuše Runice).

Finalni uspon na Maja Bojs prati levi kuloar. Sa vrha će se otvoriti možda i najimpresivniji pogled u celom masivu Prokletija. U dnu cirka se nalazi šest periodičnih jezera sada viđena iz ptičje perspektive (za ista se mora malo poraniti jer popodne padaju u mračnu senku).

Na istoku se niže venac mračnih vrhova u produžetku Karanfila: Fortit, Shkurt, Vukoces, Langojve… Na ove vrhove usuđuju se samo najspremniji i najiskusniji. Ka jugu pogled se otvara ka impozantnim tornjevima Maja Malisores i Maja Kolajet.

Prokletije, Maja Bojs – jul 2021.

Dan za pamćenje u srcu Prokletija. Buni i Jezerces – spektakularna netaknuta priroda u poslednjem dvorištu Albanije.

Saldo drugog dana 1500m visinske razlike u 20 km.

3. dan: Grbaja – Krošnjin prolaz – Severni vrh Karanfila – Krošnjin prolaz – Šuplja vrata – Grbaja.

Ako ne najlepše, onda svakako najteže smo ostavili za kraj. Uspon na Severni vrh Karanfila je ozbiljno planinarenje u kondicionom ali i tehničkom pogledu. Što je telo umornije nakon ispenjanog vertikalnog kilometra, to teren postaje strmiji, klizaviji, zahteva ruke i veću koncentraciju. Srećom, u samom prolazu su pre par godina montirane sajle koje značajno olakšavaju prelazak kritične deonice uspona.

Pogled sa vrha čini da se brzo zaboravi uloženi napor. Rosni vrh i karaula Zastan kuda smo juče prošli se vide kao na dlanu. Centralno mesto zauzima Maja Bojes iza koga izbija piramida najvišeg vrha masiva – Jezerce.

Na drugoj strani Popadija na koju se nastavlja zavodljivi Trojan (Maja Trojanit), dok na horizontu stražare moćni Komovi.

Sa Severnog vrha silazimo u dolinu kružnom stazom koja krije još jednu vrhunsku atrakciju – Šuplja vrata, mesto gde jedna stena ljubi drugu, a kroz prozor viri Popadija sa suprotne strane doline.

Saldo trećeg dana: 1500m visinske razlike u 12 kilometara.

Kako izgledaju Prokletije sa druge, klimentske strane? Nastavak avanture “Sa Prokletija na Southern Soul 2019” pročitajte ovde!

Southern Soul Festival 2017.

Nakon tri savršena dana u planini uputili smo za Ulcinj – na čuveni Southern Soul festival. Ako su Prokletije raj za planinarske sladokusce, Southern Soul je svih ovih godina prava muzička meka za sve “aficionados & connoisseurs” kada je organsko nasleđe crne muzike u pitanju: Jazz, Soul, Funk, Disco, House.

Ponovo se vozimo panoramskim putem kroz Albaniju, produžavajući ovoga puta za Skadar – na prevoju Grabom uživamo u magičnom zalasku sunca.

Stižemo kasno u Donji Štoj gde nas dočekuju ljubazni domaćini u privatnom smeštaju (sve pohvale za topao doček i profesionalizam u pružanju turističkih usluga).

Nedelja na festivalu je u znaku Jazz-a – rano posle podne je prepušteno iskusnim selektorima: Željko Kerleta i DJ Harvinder iz Londona praše svojim bezkompromisnim muzičkim izborom na organskom stejdžu (gde su dozvoljene samo ploče)

Uskoro se na glavnoj bini, tempirano “u zlatni sat”, na sceni pojavljuju legendarni Sun Ra Arkestra predvođeni harizmatičnim Maršal Alenom,  koji je uveliko prevalio desetu deceniju života.

Nastup Sun Ra bih opisao kao mešavinu kabarea, kakofoničnih free jazz solaža i pokretljivog jazzdance-a.

Imao sam tu čast da nastupim u nastavku programa – proživljeni trenuci u planinama i na festivalu su me dodatno inspirisali, tako da sam imao jedan od najdražih DJ trenutaka u životu.

Moj set je praktično bio warm-up za glavnu DJ zvezdu te večeri, Juergena von Knoblaucha,  a koga je organizator sa punim pravom najavio kao člana jednog od najvažnijih DJ kolektiva kada je u pitanju muzika koju neguje Southern Soul – berlinska Jazzanova.

Juergen je plenio freestyle selekcijom: neprimetno prelazeći granice žanrova i muzičkih meridijana: Brazil, Kolumbija, Turska, Afrika… Originalni zvuci 60tih i 70tih bili su vešto protkani modernim interpretacijama, sve majstorski povezano u jednu smislenu muzičku celinu  – veličanstveno finale 5. Southern Soul festivala.