Prokletije. Maja Bojs.

^{Buni i Jezerces, jul 2021.}

Maja Bojs. Nije najviši, ali za mnoge je upravo Bojs najatraktivniji vrh u Prokletijama – savršeno pozicioniran u srcu velikog masiva, tik iznad čarobne doline Buni i Jezerces.

Severni vrh Karanfila, Maja Bojs i Maja Jezerce se nalaze “u konjunkciji” – kolinearni su. Volim da verujem da to nije slučajno.

I konačno, Maja Bojs kopni među prvima – uspon prati travnatu južnu stranu izloženu suncu. Za savladavanje istog nije neophodna puna zimska oprema u sred leta kako je to ponekad slučaj u Prokletijama.

Noćni start iz Beograda, dolina jezera sa šatorom dosegnuta u rano popodne, a sam vrh ispenjan u večernjim satima istog dana – još jedna uobičajna blitzkrieg dramaturgija sa bloga…

Ipak, povratak u središte prokletijskih svetova je dugo planiran. Pravi momenat se prosto čekao četiri godine, jer nije samo važno Gde? važno je i Kada.

Šest smaragdnih jezera centralnih Prokletija predstavljaju efemeris. To su periodična jezera. Obično progledaju u pozno proleće u periodu najvećeg otapanja snegova, da bi preko leta skoro potpuno presušila.

Zima 2021. je bila duga i snežna – prvi nagoveštaj da će jezera u nekom trenutku biti prepuna vode. Okasnelo otapanje snega je značilo da bi jezera u svom punom volumenu dočekala i prolećnu vegetaciju – uz zaostao snežnik po severnoj strani cirka.

Tri godišnja doba u jednom kadru ovog leta na Buni? Prizor koji nikako nisam želeo da propustim.

Buni se nalazi na prosečnoj visini 1800m iznad mora. Oko cirka stražare stenoviti tornjevi centralnih Prokletija: Šćokišta, Maja Bojs, Maja Kolajet, Maja Koherhanes. Vrhovi i jezera u celosti pripadaju Albaniji. Tragovi najtvrđe granice na Balkanu su još uvek vidljivi. Na sreću planinara sa ove strane planine, prilaz jezerima je jednostavniji iz Crne Gore, sledeći staru patrolnu stazu od napuštene karaule Zastan.

Uspon na Maja Bojs polazi od Velikog jezera (Liqeni madhe) i u početku sledi stazu ka najvišem vrhu Prokletija. Nakon inicijalnog skoka iz cirka velikog jezera, kroz kamene police se uočava “mulatiera” (konjska staza). Vojska Albanije je verovatno uklesala stazu u kamen na ovom mestu, kako bi olakšala snabdevanje isturenih graničnih ispostava duž “linije mrtve straže” sa Jugoslavijom.

Prevoj ispod Bojsa, a koji je negde označen kao Ćafa Jezerce (Qafa Jezerces) spaja dve doline u centralnim Prokletijama: Buni i Jezerces i Fuše Runice.

Danas preko prevoja od 2100m umesto graničara i tovarom nasamarenih mazgi, prelaze truhajkeri sa šatorom na leđima, na sporednom kraku Peaks of the Balkans rute od Vusanja do Teta.

Teren je nakon izlaska iz polica travnat, prohodan, ali strmiji. Od Velikog jezera do vrha ima 600m visinske razlike u svega par kilometara. Unazad se svakim metrom uspona sve više otvara impresivan gorski amfiteatar. U dubini pogleda je stenovita piramida najvišeg vrha Prokletija.

Za sam izlazak na stenoviti vrh potrebno je savladati završni kuloar. Tu smo zastali pre četiri godine, prilikom mog prvog pokušaja. U odsustvu markacija i .gpx treka nismo potrefili pravi kuloar. Sada smo ovde u pratnji sjajnog Esada Redžematovića iz Plava, našeg zimskog turno ski vodiča na Bogićevici. Eso je pre samo par sedmica bio na istom mestu sa svojim mentorom, Ahmetom Rekovićem, vrhunskim poznavaocem Prokletija sa obe strane granice.

Staza je u međuvremenu mestimično markirana. Nemamo tako više bojazni u pogledu navigacije, samo je pitanje vremena da li stižemo pre mraka da popnemo vrh i vratimo se u kamp. Jer kretati od jezera na vrh u četiri popodne nije baš po pravilima struke. Uspon je kondiciono zahtevan: 1200m visinski od Zastana. Završni deo kroz kuloar nije komplikovan, ali zahteva oprez i koncentraciju. U sporom ali sigurnom ritmu izlazimo na vrh koji minut pre 18 časova.

Ukazuje se perspektiva od 360 stepeni na sve znane i neznane vrhove velikog masiva. Ka istoku preko doline Runice dominira mračni zid od planine – to je venac vrhova u produžetku Karanfila, na koje se usuđuju samo najhrabriji i najspremniji: Fortit, Vukoces, Dževahirit, Lagojve, Škurt. Preko njih, naziru se Popadija, Trojan, Mojan i na kraju, dežurni dispečeri crnogorskog horizonta – Komovi.

Jedan vrh u vencu Karanfila posebno privlači pažnju – to je Fortit. Iako opasan okomitim liticama sa svih strana, na vrhu je zelena livada i snežnik. Priča kaže kako albanski pastiri ovde idalje izvlače jagnjad preko strmih litica, da bi se mesec dana kasnije vraćali po ovce i ovnove.

Ka jugu izuzetna vizura vrha Maja Malisores. Reč “malisor” na albanskom jeziku znači gorštak, ali je to i drugo ime za oblast i stanovnike severozapada zemlje a koji obuhvata i dobar deo Prokletija (Malesia madhe).

Za tren smo sišli u pristupni kamp pored Velikog jezera. To je prednost iznošenja šatora gore, nema dugog i bolnog tabananja u dolinu neposredno nakon uspona. Veče, noć i jutro se provode duboko u planini, na mestu neizrecive energije.

Nakon krioterapije u jezeru i obilnog obroka, umor i osećaj ispunjenosti su učinili svoje – brzo se utonulo u san…

Sledećeg dana, odmorni i naspavani odlučujemo da se počastimo još jednim vrhom kad smo već tu: Maja Koherhanes. Kako reče Eso – sad je prava prilika. Gore do prevoja između Koherhanesa i Jezerca još uvek je dosta nabijenog snega, izaći ćemo i spustiti nazad značajno brže nego u suvim letnjim okolnostima kroz smrvljeni kamen. Završni uspon na Koherhanes kroz travnate ali delom i krušljive police je daleko manje rizičan i zahtevan od uspona na Maja Jezerce a koji će, po svoj prilici, tokom celog leta 2021. zahtevati punu zimsku opremu sa ove strane planine.

Prokletije ni ovaj put nisu izneverile očekivanja. Doživeli smo dolinu jezera u najlepšem izdanju i popeli zvučni vrh. Ostaje želja da se na jesen zaviri i sa druge strane prevoja, u Fuše Runice i potom produži ka još jednom markantnom vrhu – Maja Harapit s pogledom na dolinu Tet.

Wikiloc: Buni i Jezerces – Maja Bojs – Maja Koherhanes

Ekipa: Esad Redžematović, Đorđe Lašić, Aleksandar Vučković, Nebojša Atanacković.

Nacionalni park Prokletije, 24.7.2021.