Кучке Планине: Маглич и Рикавачко језеро II

Nabori geoloških slojeva različitog porekla i starosti po pravilu su i najlepši delovi prostora. Upravo takav je slučaj oko starih katuna Širokar, Mokra i Maglič, gde se surovi bezvodni krečnjak Kučkih planina u užem smislu, poznat i kao Žijovo nadovezuje na travnati i pitomi Maglič i Crnu planinu. Pogled sa Magliča ka kamenitom delu Kuča je izuzetan.

Iako van lokalne planinarske zajednice nisu mnogo poznati, ovi predeli po geodiverzitetu nimalo ne zaostaju za zvučnim planinskim masivima jednog Durmitora ili Prokletija.

Maglič i okruženje zapravo su neka vrsta tromeđe Prokletija, Komova sa Mojanom, i samih Kučkih planina, odnosno Žijova. I pored toga sto ih od Prokletija razdvaja jedna dolina i jedan kanjon (Vrmoša i Cijevna), Popadija, Trojan i Karanfili se odavde vide veoma jasno.

Komovi dominiraju severnim horizontom – do istih vodi i markirana staza crnogorske planinarske transverzale CT-1, preko Kozelja, Konjskog dola, Sumora i Carina.

Ipak, najvecu paznju privlaci jedan vrh u prvom planu. To je tajanstvena Vila, preko koje prelazi i granična linija sa Albanijom. Pod Vilom leži Rikavačko jezero i istoimeni katun.

Privlačna geografija terena je samo pozornica jedne jake sociološke, plemenske priče a koju ovi predeli kriju. To je priča o načinu života predaka, o katunima i ljudima Kučke planine, na izuzetan način prezentovana u monografiji grupe autora okupljene oko istraživača Ivana Lakovića. I sam autor je potomak izdižara sa Širokara.

Nestvarni predeli Kučke krajine predstavljaju poznati teren za mene. Već postoji priča sa istog mesta. Cela 2021. je nekako u znaku repriznog programa.

Drugi put na Magliču, ali prvi put sa malim Vidom (uzrast 4 godine). To je bilo naše prvo, pravo, planinarenje, u Dinarskom području, u Crnoj Gori.

9 kilometara sa 500m uspona i spavanje u šatoru.

Kampovali smo, “on site” iliti “u lokaciji” – na jednom od najlepših vidikovaca u Crnoj Gori.

Tri stvari su presudne za planinarsku akciju sa malom decom.

Društvo – Puno je lakše kad ide još neko sličnog uzrasta.

Bezbednost i logistika – kampovanje samo po sebi usložnjava proces odlaska u planinu ali omogućava da se planina doživi na najlepši način i u najlepšem svetlu. Veče i jutro u planini su neprocenjivi! Boravak i spavanje u šatoru je motivišuća aktivnost za decu za razliku od dugog hodanja.

Opet, dovesti se do lokacije iz uzavrelog grada, izneti šator, odraditi turu u sumrak – sve bi bilo i previše stresno u sopstvenoj režiji bez dragocene lokalne podrške iz Podgorice (Hvala Oleku i Bojanu).

Konačno, odabir poznatog terena smanjuje mogućnost iznenađenja, i to je razlog zašto sam (ponovo) odabrao Maglič.

Idealno doziran, jednostavan uspon, po markiranoj stazi, sa vanserijskim prizorima na okruženje od prvog koraka. Početna tačka dovoljno visoko – 1700 metara. Do vrha i nazad – 4 i po sata. Savršena destinacija za planinarenje sa malom decom, na dva sata vožnje od centra Podgorice.

Opijeni planinskim vazduhom deca su spavala bolje nego kod kuće. 10 sati dečijeg sna do narednog jutra. Olek je ostao u kampu da motri na decu u snu, na čemu sam mu beskrajno zahvalan. Bojan i ja smo spremno dočekali svitanje i objektivom upijali lepotu predela u savršenom jutarnjem svetlu.

Cela akcija je stala u 24 sata. Ispratili smo poslednje dane vrelog leta još jednom posetom Kučkoj planini i krajini. Vrh Vila me i dalje mami i priziva. Kao i greben Mojana na severu koji je sada dostupniji nego ikad, iz Vrmoše, i preko novoizgrađenog puta uz Cijevnu i graničnog prelaza Grabom.

Hvala Oleksandru Fomenku (PD Očnjak) i Bojanu Gnjidiću iz Podgorice.

Fotografije: Bojan Gnjidić i Nebojša Atanacković