Durmitor. Bobotov kuk i Bandijerna.

^{Žabljak, septembar 2021.}

Uspon na najviši vrh Durmitora je planinarski “klasik”, azbuka i abeceda dinarskog visokogorstva, magnet za posetioce izbliza i izdaleka.

I pored velikog broja ljudi koji se ovde sreću od juna do oktobra, Bobotov Kuk zaslužuje da se na njemu nađemo.

Bobotov kuk (2523m) i Zupci posmatrani sa vrha Bandijerna.

U tri sata od Sedla do vrha, staje čitav koncentrat dinarskog gorja: gotovo sve što čovek očekuje od planine na ovim prostorima, dobiće na ovom usponu.

Brojne su atrakcije Durmitora, a uspon na njegov tron pogledom hvata i korakom gazi mnogo toga: Dobri do, Zupci, Šareni pasovi, Zeleni vir, Škrčki pogled. Staza je precizno markirana i dobro razgažena.

Šareni pasovi – zaštitni znak Durmitora.

Već filmska uvertira prostora oko markantne Stožine i Valovitog jezera uvodi posetioca u svet čudesne zaostavštine poslednjeg ledenog doba na Durmitoru. Ceo pojas od Dobrog dola ka Pošćenskoj kotlini dobro su izvaljali pleistocenski lednici. Po sredini leži nestvarno Sedlo, najviši planinski prevoj Crne Gore na nadmorskoj visini od 1908m.

Više prevoja je dvogrba Sedlena greda – pravo mesto za jutarnji pozdrav suncu i promatranje nestvarne okoline.

Jutarnja pričest na Sedlu u svitanje pred celodnevno durmitorsko hodočašće.

Južni obod Sedlene grede i vrh Ranisava u produžetku planinskog grebena.

Stožina – čudesan završetak dugog bila Šljemena ka jugu.

Uvita greda, a potom Bandijerna, Milošev tok i Šljeme u pozadini.

Nakon umivanja prvim zracima sunca, vratili smo se na prevoj i produžili na drugu stranu. Staza za Bobotov kuk obilazi oko Uvite grede i potom ulazi u blago eksponirani procep, konzervativno obezbeđen sajlama.

Radoznalost i glad za novom perspektivom omiljenog durmitorskog pejzaža su nas odveli i na sam vrh Uvite grede. Do minijaturnog grebena se može doći i via ferata, samo suprotnom, strmijom padinom.

Durmitor neobično zelen za kraj septembra.

Od Uvite grede, put produžava kroz visoki stočarski plato Surutka. Kad se konačno proviri iz zatvorene doline, otvariće se pogled na velelepni, centralni deo masiva.

U dnu cirka se nalazi prekrasno periodično jezero: Zeleni vir (2028m) je sakupljač otapajućih snegova okolnih vrhova i obično je u punom volumenu krajem juna. Sada je kraj septembra i Zeleni vir je na zasluženom odmoru.

Silazak u “grotlo” Zelenog vira, Bobotov Kuk, Lučin vrh i Minin bogaz krase horizont sa leva ne desno.

Iz dubine ledničkog cirka počinje pravi uspon. 323 metra visinski dele Zeleni vir (2028m) i Veliku previju (2351m) ispod same stene Bobotovog kuka (2523m). Staza krivuda po prostranoj padini, uz povremena uska grla i stenovite delove u svom nižem delu. Bliže Previji, otvaraju se široki pogledi iz visa na okolne vrhove.

Zupci, Vjetrena brda, Sedlo i Boljske grede.

Trojni prevoj iz koga se udesno račvaju Zupci, ulevo Minin bogaz, a Šljeme sa Bandijernom u produžetku.

Neizostavni Šareni pasovi, i livadski vrh Štit u produžetku.

Dalje od Velike previje, staza ulazi u samu stenu planine i prelazi na njenu severnu stranu.

Otvara se čuveni “Škrčki pogled”: pod strmim liticama planine, u srcu nacionalnog parka, leži smaragdno Škrčko jezero.

Bobotov kuk je najviša izbočina zastrašujućeg stenovitog grebena “koji para oblake” pa su ga čobani prozvali Soa nebeska. U produžetku Bobotovog kuka je Bezimeni vrh (2487m), dok se poslednji, najjužniji deo kamene gromade zove Đevojka (ili samo Soa) (2440m).

Pogledi sa obližnje Đevojke još su upečatljiviji, jer je u kadru i sam najviši vrh Durmitora. Za razliku od Bobotovog kuka, na Đevojku malo ko i navraća, pristup preko stena nije obeležen, ali je kratkotrajan, atraktivan i logičan.

Đevojka (Soa) 2440m. Levo se nižu Prutaš, Gruda i Raklje. Desno od jezera je kameni svod Soje nebeske. Kanjon Sušice leži u produžetku Škrke, dok je na horizontu masiv Bioč-Maglić-Volujak u Hercegovini.

Poslednji metri uspona na Bobotov kuk (2523m) ujedno su i najatraktivniji u penjačkom smislu. Treba biti obazriv u ovakvom planinskom okruženju. Stene su klizave – što zbog severozapadne orijentacije dela pristupa, ali i ponajpre zbog velikog broja posetilaca, čija obuća vremenom glača iste. Preporuka je nositi šlem, zbog mogućih odrona.

Sunce je već dobro prevalilo na zapad, kad smo se nakon ispenjanih vrhova, ponovo našli u dnu planine, u presušenom koritu Zelenog vira. Dugi septembarski dan značio je još tri sata svetla – taman dovoljno da se nazad na početnu tačku, na Sedlo, vratimo zaobilazno – preko Trojnog prevoja. Mreža planinarskih puteva na Durmitoru je bez premca u okruženju.

Trojni prevoj. Zupci, durmitorske Tre Ćime i Bobotov Kuk u pozadini.

Klasičan uspon na najviši vrh Durmitora uskoro je upotpunjen i najlepšim pogledom na njega samog – isti se pruža sa obližnjeg vrha Bandijerna (2409m), iznad Trojnog prevoja.

Alpska vizura Bobotovog kuka viđena sa Bandijerne.

Zupci odozgo i lednička udolina Surutka kroz koju smo jutros prošli. Štit (Šareni pasovi) i Prutaš u pozadini.

Nekada se treniralo za najbrže vreme na polumaratonu ili triatlonu. Sada se trenira za dvanaest sati u planini, i pet planinskih vrhova od svitanja do sumraka: Uvita greda, Lučin vrh, Đevojka, Bobotov kuk i Bandijerna. Ukupno 14 kilometara hoda sa 1350m akumuliranog uspona.

Wikiloc: Durmitor – Bobotov kuk i Bandijerna, septembar 2021.

Moja trinaesta poseta Žabljaku i Durmitoru, od čega deseta samo u poslednje tri godine. A sve je počelo baš tu, pod Bobotovim kukom, kome dugujem posetu još od te davne 2009. godine.

Kada sam prvi put zakoračio na Škrčki pogled, nešto se tu prelomilo…