Čuveni španski arhitekta Santiago Kalatrava je inspiraciju za svoje građevine nalazio u skeletnim strukturama. Posebno ga je impresionirala morfologija kičme. Jednog aprila, nađoh se na kičmi uspavanog krečnjačkog diva iz doba krede. Na Velikom Kršu u istočnoj Srbiji…
Veliki Krš, Borski Stol i susedni Deli Jovan po svom geološkom poreklu spadaju u stare gromadne planine i pripadaju Karpatsko-Balkanskog masivu. Zbog svoje starosti, ovo su niske i usamljene planine jer su njihovi delovi vremenom potonuli.
Prostor Krša i Stola sa okolnim manjim grebenima čine takozvani Gornjanski Kras koji je, kako 2005. pišu (tada još uvek) Mladi istraživači Bora* geološki atipičan. Naime, kraški reljef se obično javlja u vidu veće kraške površi sa koje se uzdišu kupasta uzvišenja (kao na Rtnju ili Suvoj Planini primerice radi). Nasuprot tome, Gornjanski kras je vrlo uzan a izdužen pojas i pojavno kulminira u posve nesvakidašnjoj pršljenastoj formaciji samog Velikog Krša.
Evo šta o njemu piše Jovan Cvijić:
“Horizont sa njega spada u najrasprostranjenije u Istočnoj Srbiji. On je za severni deo Istočne Srbije ono, što je Rtanj za Južni; Što je Suva planina za oblast Nišavsku i Oblik za oblast Veternice.”
Bliže informacije kako pohoditi ovaj predeo sam pronašao u reportažama sjajne mlade devojke iz Bora, Jelene Dragićević.
Jelena je svojevremeno bila ambasador Velikog Krša u planinarskim krugovima Srbije. Zahvaljujući entuzijazmu nje i nekolicine planinara iz okruženja, moguće je prošetati značajnim delom ovog grebena, ali još uvek ne i celom njegovom dužinom.
Veliki Krš jeste glavna atrakcija ovog prostora, ali i Borski Stol preko puta zaslužuje pažnju. Neobičnog oblika trostrane prizme nudi bočnu perspektivu Velikog Krša, dok vertikalni useci u njegovoj severnoj steni podsećaju na one sa Trema.
Polazna tačka za uspone ka Stolu i Kršu je ista – to je prevoj Cepe na putu Bor – Gornjane. I do Stola i do Krša potrebno je odvojiti između 3 i 4 časa za uspon i povratak zajedno, zavisno od dužine ostanka gore. Baš iz tog razloga što je ukupan uspon podeljen na dve sekcije, ovo je idealna destinacija za planinarenje sa decom. Nije potrebno nositi veliku količinu vode i okrepe, jer ste u svakom trenutku na najviše sat i po nizbrdo od polazne tačke.
Mi smo prvo krenuli ka Borskom Stolu a Veliki Krš ostavili za drugi deo dana. Od Cepe ka Stolu vodi jasno markirana planinarska staza koja manjim delom prati makadamski put a većim delom prolazi kroz šumu. Negde na 30-tak minuta hoda nalazi se i Planinarski Dom “Stol”. Dom je otvoren, ima svog domara, ali nema struje i vode. Od doma dalje pored jezerceta vodi markirana staza ka Stolu do čijeg vrha na nadmorskoj visini 1156m ima oko sat hoda.
Uspon na Veliki Krš je delimično izmarkiran. Problem može da se javi u srednjem delu uspona koji vodi kroz pojas delom posečene šume. Tužan prizor koji u uslovima klizavog terena može da bude itekako nezgodan.
Od izbijanja na greben pa do najviše tačke Velikog Krša (1148m) nema još mnogo, oko 500m šetnje grebenom. Sam vrh nije sam po sebi toliko zanimljiv – pravi pogledi stižu kada se produži dalje grebenom.
Između Velikog Krša i krečnjačkih grebena Mali krš i Vizak smestilo se selo Gornjane – potpuno izolovano sve do 70-tih godina prošlog veka.
Posmatrano sa Velikog Krša, Gornjane podsećaju na Kosmovac – ušuškani zaseok u ćošku Suve Planine pod Pasarelom.
Iz smera iz koga mi dolazimo markacije vode skoro do polovine grebena. Nastavak grebena ka Gornjanu je trnovit i daleko nezahvalniji za kretanje – evo šta kaže Jelena koja je u više navrata prilazila grebenu odatle u želji da zatvori ceo krug:
Ova planina je slična ljudima samo u jednom: dobra je kad joj ideš „niz dlaku“. Dakle, ako krenete da idete niz „kičmu“ Velikog Krša sa ove strane, pustiće vas. Teren je miks stena i trave, uz rastinje na pojedinim mestima, ali moguće ga je preći.
Ali kad mu ideš uz dlaku, iz pravca Gornjana… vrlo je preke naravi. Na stranu to što je potrebno uložiti malo više napora do grebena, jer vas ne vodi samo šumska staza, kao sa one druge strane, već i miks zemlje i krečnjaka i sipara koji se roni; već je i sam greben od samog početka vrlo surov.
Zahteva da stalno menjate smer putanje, penjete se pa se spuštate, provlačite se kroz učestalo i gusto grmlje, i na kraju – odustanete nakon pređenih 400-500 metara.
Zato se svake jeseni i zime u meni iznova rodi mali san o prelasku Velikog Krša, nadajući se da će tada, onako uspavan i ogoljen, da me pusti da ga upoznam celog. Za sada, stidljivo ga gledam iz podnožja.
Veliki Krš smo prvi put pohodili u trostrukom “tata i sin” tandemu, april 2017. – 14km sa oko 950 metara uspona.
Posetu Kršu sam ponovio – 6 godina kasnije – takođe u proleće (fotografije iz prvog dela).
Kako li tek ovi predeli izgledaju u žarkim bojama jeseni? Teško ću odoleti zovu da ovim predelima prođem i treći put, u pozno oktobarsko jutro…
GPX:
U pisanju ovog teksta korišćeni su sledeći izvori:
NESTVARNA MESTA. 
1 thought on “Veliki Krš i Borski Stol.”