od grčkog Samos – visok i Thraki – Trakija.

Već prvi pogled sa broda će nagovestiti ovu neobičnu ostrvsku prominentnost: čitav zid od planine izranja iz voda Egeja. Njegov najviši vrh Fengari, dostiže 1611 metara iznad mora. Legenda kaže da je grčki Bog mora Posejdon odavde posmatrao opsadu Troje.

Fengari (Φεγγαρι) u prevodu sa grčkog znači mesec. Za Samotraki kažu da je to mesto energije meseca a ne sunca. Energija je prepoznata još u staroj Grčkoj, ovde se nalazilo svetilište posvećeno misterioznom kultu velikih Bogova. Kojih Bogova? – ostala je nepoznanica do dana današnjeg, jer njihova imena nisu smela biti izgovorena.

Svetilište su posećivali ljudi različitih staleža i etnija iz celog Helenskog sveta, kako bi obavili čin inicijacije i postali “pravedniji i moralniji”. Iznenađuje otvorenost ovih drevnih obreda za ono vreme – čak i robovima je bilo dozvoljeno da budu deo ceremonije.

Po Plutarhu, makedonski kralj Filip II je prilikom inicijacije ovde sreo buduću suprugu Olimpiju, majku Aleksandra Makedonskog.

Kult velikih Bogova zamire u periodu pozne antike a Grčka dospeva na periferiju istorijskih zbivanja. Samotraki nakon pada Vizantije i kratke vlasti Đenovljana, osvajaju Turci u čijim rukama ostaje sve do modernog doba.

Za vreme Velikog ustanka za oslobođenje od Turaka u XIX veku, lokalno stanovništvo strada na udaru velikog talasa osvete.

Tokom I svetskog rata, linija fronta je ponovo blizu (Galipoli). Nakon grčko-turskog rata 1918-1923, Samotraki ostaje u matici, za razliku od susednog ostrva Imbros koje je pripalo Turskoj. Usledio je egzodus Grka sa prostora koje su nastanjivali dva milenijuma unazad.

U posleratnom periodu, posebno za vreme vojne hunte, Samotraki tavori na ivici bede, uostalom kao i većina grčkih ostrva. Zbog blizine Turske, na ostrvu je prisutna grčka vojska. Mlađe stanovništvo odlazi u pečalbu (Štutgart, Zapadna Nemačka) dok se starosedeoci okreću stočarstvu ili uzgoju maslina. Samotraki danas ima manje od 2000 stanovnika ali preko 50.000 koza i ovaca koje delom slobodno tumaraju ostrvom.

Zbog vojnog garnizona i odloženog dejstva turizma nameće se paralela sa dalmatinskim Visom.

Ipak, Samotraki ne odaje utisak mesta okrenutog moru. Polja žita uz obalu deluju neočekivano za ostrvsku Grčku.

I sa posetiocima je slično. Većina njih ne dolazi ovde da bi se primarno sunčali i kupali u moru već traže osveženje u planini, u senci velikog platana i uz neophodno letnje rashlađivanje u planinskoj reci.

Samotraki je vulkansko ostrvo bogato slatkom vodom. Tlo je kamenito, ali je vegetacija bujna. U višim zonama ostrva nalaze se endemske šume hrasta medunca. Mediteranska makija koja je u bezvodnim Dinaridima žbunasta, na Samotrakiju raste kao drveće.

I kad se sve sabere, Samotraki nije klasično grčko ostrvo. To je pre svega “planina silom geoloških prilika okružena morem” ali i mesto značajnog biodiverziteta na malom prostoru.

Proveli smo pet dana na krovu Trakije, u sporom ritmu, kako i dolikuje, bez zacrtanog plana.

Za smeštaj smo odabrali staro selo u srcu ostrva. Hora (Chora) je magična. Početkom maja gotovo sablasno pusta, s tim da ovde idalje žive ljudi preko cele godine.

Fonias.

Za prvi susret sa prirodom na ostrvu poslužila je lagana šetnja sa decom do vodopada Fonias – najvišeg na celom ostrvu.

Fonias na grčkom znači ubica. Staza prati zeleno korito reke, obavijeno stablima platana često neobičnog oblika: proleće je u punom zamahu i koloritu.

Trek produžava dublje u planinu, uz nekolicinu manjih slapova nabujalog majskog potoka. Voda je leti prijatna za kupanje, ali vodopadi tada nisu ni približnog intenziteta kao sada.

Gria Vathra.

Klanac Gria Vathra sa impresivnim kaskadnim bazenima smaragdne boje, važi za najlepše parče Samotrakija. Tamo smo se uputili naredno jutro.

Vatre su tehnički i kondiciono puno zahtevnije od pristupačnog Foniasa. 800 metara visinski po zahtevnom terenu će umoriti i spremnije planinare. Kad se konačno dobaci do poslednjih vodopada osećaj je božanski – mesto neizrecive lepote, daleko od svega. Ovde tokom toplih meseci vredi doći sa opremom za kampovanje i potpuno se isključiti.

Fengari.

Posejdonov tron smo ostavili za kraj. Skoro pet sati hoda sa pauzama dele vršni greben od niskog starta uz more. Nakon kišnog jutra, planina nas dočekuje u hladnom oblaku. To je ta tamna strana Meseca, mistična, ćudljiva strana Samotrake sa početka priče.

Sa grebena se u svim pravcima sliva neka voda. Prodorni slapovi formiraju atraktivne, teško pristupačne klisure sa kaskadnim vodopadima i bazenima. Rekao bih glavna osobenost planinskog reljefa Samotrakija su ove klisure koje privlače planinare željne izazova.

Veći deo uspona smo izveli po mraku, da bismo tokom silaska napojili čula kroz tek ozelenelu nestvarnu šumu hrasta medunca. Nigde nisam video tako veliko drveće, a koje ne raste iz zemlje već iz kamena.

Niski oblaci su se uzdizali mimo nas iz vlažne doline i dodatno mistifikovi prizore.

U donjem delu staze šuma polako prelazi u nisko žbunasto drveće. Crvena stabla izbijaju iz tepiha intenzivno zelene paprati. To je egzotični arbotus unedo – na grčkom androfilos. Na trenutak sam pomislio da sam ponovo na Madeiri: Fengari je u prvi mah zvučao kao monotoni gore-i-nazad uspon, da bi me na kraju potpuno oduševio vegetacijom kakvu do sada nisam sreo na Balkanu.

Umorne s planine, dočekalo nas je more – izvor života. Prostrana peščana uvala na istoku ostrva je Plahia Amos, pravo mesto za krioterapiju i vidanje rana. Pored se kriju još tri uvale (Vatos).

A kad je sunce klonulo na zapad, uzdigli smo zemljanim putem visoko iznad uvale sve do vidikovca sa crkvicom Krimniotisa (H Κρημνιώτισσα).

Levo se ukazao zlosutni Imbros. Ovo egejsko ostrvo nije imalo sreću kao neka druga ostrva koja se nalaze uz samu obalu Turske, poput Lezbosa i Hiosa, da ostane u Grčkoj. Imbros pripada Turskoj i zove se Gokčeada.

Grci se teško mire sa mladoturskim progonom celokupnog hrišćanskog stanovništva Anadolije. Anatolis na grčkom znači istok. Veliki broj današnjih stanovnika Makedonije i Trakije vuče korene iz Smirne, Marmare i Pontusa.

Prekoputa, na Egejskom horizontu vide se Limnos, Tasos i moćna piramida između njih. To je Atos.

Ljudska strast za putovanjima možda leži u tome što putovanje nikad ne prelazi u rutinu.

Samotraki nema očigledne i izvikane atrakcije. Ovde treba doći i potpuno se prepustiti slučaju. Već iza prve krivine će se neočekivano pojaviti pastir sa stadom koza, neobično drvo platana ili odraz sunca kroz guste oblake na površini mora – sve to je iskonski Samotraki.

Fizionomija lica lokalnog stanovništva odaje utisak teškog i mukotrpnog rada. Promene na ostrvu su idalje spore, voze se stari automobili, vojni garnizon je još tu, turizam polako pristiže i ograničen je na špic leta. Na Samotrakiju gotovo da nema novogradnje i pravih hotela.

Mimo jula i avgusta, broj turista na ostrvu je potpuno zanemarljiv a Samotraki podseća na staru zaboravljenu Grčku s kraja osamdesetih. Tu je tek poneki planinar iz Soluna, mladi par iz južne Bugarske željan mora, i po koji zalutali stranac. I to je to.

Luku Aleksandropoli od Beograda deli 8 sati neprekidne vožnje preko cele Bugarske. Vožnja trajektom do Samotrakija traje dodatnih 2 sata.

Ljudi koji se potrude da na ovo ostrvo kroče, teško sa njega odlaze. I po pravilu se vraćaju.

Energija meseca ne pušta tako lako.

Samotraki, maj 2026. godine