Sinja(je)vina.

Vrletna Sinjajevina predstavlja skrajnuti dragulj netaknute prirode na severu Crne Gore. Manjak stenovitih vrhova i dramatičnih ledničkih dolina ovu planinu baca u senku susednog Durmitora.

Iako slabo posećena, Sinjajevina je paradoksalno najprostranija planina Crne Gore – zauzima prostor od preko 60 kvadratnih kilometara. Veći deo Sinjajevine je zapravo zatalasana visoravan, sa jednoličnim pejzažem kraškim vrtača, poljica i travnatih glavica.

Tek njen krajnji jugoistočni deo odlikuje suroviji planinski pejzaž – to je Torna ili Babin Zub, ujedno i najviši vrh Sinjajevine, na koju se nadovezuju podjednako šiljati Umovi.

Sinjajevina je oivičena kanjonima moćnih planinskih reka. Na jugu protiče Morača, dok po istočnoj i severnoj strani ovaj prostor opkružuje Tara.

Na zapadu se Sinjajevina preko Pošćanske kotline nastavlja na gorostasni Durmitor, sa kojim praktično čini jednu geografsku celinu: Pivsko-Tarski planinski plato.

Na istoku u masiv Sinjajevine zadiru duboke kotline, Lipovo i Štitarica, ujedno i pristupne tačke masivu od strane opština Kolašin i Mojkovac. Preko Tare na istoku se na Sinjajevinu naslanja pitoma Bjelasica.

Sinjajevina ili Sinjavina? U Kolašinu ćete čuti isključivo Sinjavina, dok u literaturi figuriše za jedan slog duži naziv. Bilo kako bilo, Sinja jeste na prvi pogled jednolična, hladna i surova ali krije toliko toga dragocenog za videti i doživeti.

Vekovima unazad na Sinjajevini postoji tradicija katunskog stočarstva, sa brojnim pastirskim stazama koje presecaju planinu. I danas porodice iz Gornje Morače, Lipova izdižu u katune Potrk, Ječmen Do, Pilać i druge.

Klima na Sinjajevini je zbog njenih geografskih odlika veoma surova. Zbog svog karaktera valovite visoravni, Sinjajevina je magnet za hladan vazduh i oblake, za koje kažu da nju poslednju napuštaju (kad je svuda okolo već uveliko vedro).

Nad Sinjajevinom se poslednjih meseci nadvijaju posebno crni oblaci. Jednoglasnom odlukom vlade Crne Gore, Sinjajevini i njenim letnjim stanovnicima uskoro bi društvo mogli da prave artiljerijski topovi. Umesto specijalnog zaštićenog statusa za katune, biljni i životinjski svet, ovde će, ako vlasti ne odustanu od svoje odluke, nastati vojni poligon.

Šta videti i šta posetiti?

Pogled sa Vranove glave (glavice), na najviši vrh planine, Tornu – Babin zub je jedan od lepših prizora u crnogorskim planinama uopšte.

Za razliku od same Torne, koja zahteva dugi višesatni uspon, do Vranove glav(ic)e, drugog po veličini vrha na Sinjajevini (2215m), se stiže relativno jednostavno – preko livada i zaraslih pastirskih staza za nešto više od dva sata.

Moguća su dva pristupa do ovog vrha, oba detaljno opisana na fantastičnom blogu “Vrhovi Crne Gore”, Kolašinca, Predraga Popovića (link na dnu teksta).

Sledeći Goranove preporuke i Predragove instrukcije opredelio sam se za atraktivniji pristup Vranovoj glavi, onaj koji polazi od katuna Svrčke Bare.

Gotovo napušteni katun Svrčke Bare predstavlja muzej na otvorenom, izuzetne lepote, sa veoma dobro očuvanim kolibama od drveta bez primesa savremenih zidanih materijala.

Katun je smešten u blagoj udolini, nadomak okomitih greda koje se spuštaju ka prevoju Semolj i Gornjoj Morači.

Uspon ka Vranovoj glavi, nakon incijalnog skoka uz pastirske skale od katuna naviše, zapravo, dobrim delom i prati ivicu ovog grebena. Na drugoj strani nižu se Moračke planine: Podski Vrhovi, Zagradac i Kapa Moračka, a nešto ispred su Tali i Lukanje Čelo. Na horizontu ka istoku sve više se otvara veličanstvena gromada Torne.

Ne postoji utabana staza ka Vranovoj glavi, niti postoje markacije. Za pristup vrhu je neophodno slediti logiku terena ili .gpx zapis prethodnika. Treba imati u vidu da je teren iako tehnički nezahtevan, ponavljajući, te u slučaju slabe vidljivosti može da bude itekako nezahvalan u pogledu orijentacije.

Ispod Vranove glave, proteže se poslednji greben sa ove pitke strane planine prema surovoj Torni, a po kome je ceo ovaj impresivan prostor dobio ime – Gradišta.

Kako prići planini?

Zgodno mesto za pristup Sinjajevini motornim vozilom je selo Krnja Jela, udaljeno 30 minuta vožnje od Šavnika, odnosno oko sat vremena od Žabljaka (magistralnim putem).

U Krnjoj Jeli se kod škole odvaja uzani asfaltni put koji vodi gore u planinu kroz bukovu šumu. Nakon kratkotrajnog uspona u dužini od 3 kilometra, prestaje asfalt. Preko planine produžava solidan kolski put – to je zapravo južna transverzala preko Sinjajevine, a koja preseca planinu u smeru od zapada ka istoku, prolazeći pored katuna Potrk i Ječmen do, da bi se preko prevoja Vratlo put spustio u Lipovsku kotlinu nadomak Kolašina.

Kod katuna Potrk od glavnog puta se odvaja slabo vidljivi put ka Svrčkim barama, pogodan samo za terenska vozila. Odatle do katuna ima 4km hoda ili vožnje bez preteranog gubitka visine.

Prilaz Sinjajevini kroz Vratlo je za razliku od Krnje Jele neasfaltiran, naporan i dug. Preko 8 kilometara neprestanih serpentina po putu varljivog kvaliteta, ali tik ispod atraktivnih greda Torne i Jablanovog vrha, vode visoko u planinu do pojila na Smrdanu u blizini katuna Ječmen Do.

Veoma detaljne upute ka predelima na Sinjajevini su dostupne na sjajnom blogu “Vrhovi Crne Gore”. Mogu se pronaći precizni opisi prilaza i uspona na sve značajne vrhove ove planine: Torna, Vranova glava, Gradišta, Jablanov vrh, Starac, Gusar.

Sinjajevina zaslužuje taj dodatni napor da se produži koji kilometar dalje od Žabljaka, gospodara letnjeg planinskog turizma, i prošeta njenim divljim prostranstvima, gde neće sresti puno posetilaca. Domaći ljudi na katunima su srdačni, gostoljubivi i otvoreni. Neizbežno je svraćanje kod domaćina i kušanje domaćeg skorupa uz čašicu šljive ili dve. Ja sam se ovog puta na Sinjajevini družio sa Živkovićem i Laketićem.

Flickr: Sinjajevina 2019

Wikiloc: Svrčke Bare – Vranova Glavica – Gradišta