Sinja(je)vina.

Vrletna Sinjajevina predstavlja skrajnuti dragulj netaknute prirode na severu Crne Gore. Manjak stenovitih vrhova i dramatičnih ledničkih dolina ovu planinu baca u senku susednog Durmitora.

Iako slabo posećena, Sinjajevina je paradoksalno najprostranija planina Crne Gore – zauzima prostor od preko 60 kvadratnih kilometara. Veći deo Sinjajevine je zapravo zatalasana visoravan, sa jednoličnim pejzažem kraškim vrtača, poljica i travnatih glavica.

Tek njen krajnji jugoistočni deo odlikuje suroviji planinski pejzaž – to je Torna ili Babji Zub, ujedno i najviši vrh Sinjajevine, na koju se nadovezuju podjednako šiljati Umovi.

Torna (Babji Zub) 2277m.

Sinjajevina je oivičena kanjonima moćnih planinskih reka. Na jugu protiče Morača, dok po istočnoj i severnoj strani ovaj prostor opkružuje Tara.

Na zapadu se Sinjajevina preko Pošćanske kotline nastavlja na gorostasni Durmitor, sa kojim praktično čini jednu geografsku celinu: Pivsko-Tarski planinski plato.

Na istoku u masiv Sinjajevine zadiru duboke kotline, Lipovo i Štitarica, ujedno i pristupne tačke masivu od strane opština Kolašin i Mojkovac. Preko Tare na istoku se na Sinjajevinu naslanja pitoma Bjelasica.

Sinjajevina ili Sinjavina? U Kolašinu ćete čuti isključivo Sinjavina, dok u literaturi figuriše za jedan slog duži naziv. Bilo kako bilo, Sinja jeste na prvi pogled jednolična, hladna i surova ali krije toliko toga dragocenog za videti i doživeti.

Vekovima unazad na Sinjajevini postoji tradicija katunskog stočarstva, sa brojnim pastirskim stazama koje presecaju planinu. I danas porodice iz Gornje Morače, Lipova izdižu u katune Potrk, Ječmen Do, Pilać i druge.

Klima na Sinjajevini je zbog njenih geografskih odlika veoma surova. Zbog svog karaktera valovite visoravni, Sinjajevina je magnet za hladan vazduh i oblake, za koje kažu da nju poslednju napuštaju (kad je svuda okolo već uveliko vedro).

Nad Sinjajevinom se poslednjih meseci nadvijaju posebno crni oblaci. Jednoglasnom odlukom vlade Crne Gore, Sinjajevini i njenim letnjim stanovnicima uskoro bi društvo mogli da prave artiljerijski topovi. Umesto specijalnog zaštićenog statusa za katune, biljni i životinjski svet, ovde će, ako vlasti ne odustanu od svoje odluke, nastati vojni poligon.

Šta videti i šta posetiti?

Pogled sa Vranove glave (glavice), na najviši vrh planine, TornuBabji zub je jedan od lepših prizora u crnogorskim planinama uopšte.

Za razliku od same Torne, koja zahteva dugi višesatni uspon, do Vranove glav(ic)e, drugog po veličini vrha na Sinjajevini (2215m), se stiže relativno jednostavno – preko livada i zaraslih pastirskih staza za nešto više od dva sata.

Moguća su dva pristupa do ovog vrha, oba detaljno opisana na fantastičnom blogu „Vrhovi Crne Gore“, Kolašinca, Predraga Popovića (link na dnu teksta).

Sledeći Goranove preporuke i Predragove instrukcije opredelio sam se za atraktivniji pristup Vranovoj glavi, onaj koji polazi od katuna Svrčke Bare.

Gotovo napušteni katun Svrčke Bare predstavlja muzej na otvorenom, izuzetne lepote, sa veoma dobro očuvanim kolibama od drveta bez primesa savremenih zidanih materijala.

Katun je smešten u blagoj udolini, nadomak okomitih greda koje se spuštaju ka prevoju Semolj i Gornjoj Morači.

Kotlina Gornje Morače koja razdvaja Sinjajevinu od Moračkih planina na jugu.

Uspon ka Vranovoj glavi, nakon incijalnog skoka uz pastirske skale od katuna naviše, zapravo, dobrim delom i prati ivicu ovog grebena. Na drugoj strani nižu se Moračke planine: Pocki Vrhovi, Zagradac i Kapa Moračka, a nešto ispred su Tali i Lukanje Čelo. Na horizontu ka istoku sve više se otvara veličanstvena gromada Torne.

Pogled na upečatljive Pocke vrhove sa prilaza Svrčkim barama.
Rani mraz.
Piramidalni vrh Torne izranja iz oblaka.

Ne postoji utabana staza ka Vranovoj glavi, niti postoje markacije. Za pristup vrhu je neophodno slediti logiku terena ili .gpx zapis prethodnika. Treba imati u vidu da je teren iako tehnički nezahtevan, ponavljajući, te u slučaju slabe vidljivosti može da bude itekako nezahvalan u pogledu orijentacije.

Ispod Vranove glave, proteže se poslednji greben sa ove pitke strane planine prema surovoj Torni, a po kome je ceo ovaj impresivan prostor dobio ime – Gradišta.

Umovi i Komovi.

Kako prići planini?

Zgodno mesto za pristup Sinjajevini motornim vozilom je selo Krnja Jela, udaljeno 30 minuta vožnje od Šavnika, odnosno oko sat vremena od Žabljaka (magistralnim putem).

U Krnjoj Jeli se kod škole odvaja uzani asfaltni put koji vodi gore u planinu kroz bukovu šumu. Nakon kratkotrajnog uspona u dužini od 3 kilometra, prestaje asfalt. Preko planine produžava solidan kolski put – to je zapravo južna transverzala preko Sinjajevine, a koja preseca planinu u smeru od zapada ka istoku, prolazeći pored katuna Potrk i Ječmen do, da bi se preko prevoja Vratlo put spustio u Lipovsku kotlinu nadomak Kolašina.

Kod katuna Potrk od glavnog puta se odvaja slabo vidljivi put ka Svrčkim barama, pogodan samo za terenska vozila. Odatle do katuna ima 4km hoda ili vožnje bez preteranog gubitka visine.

Prilaz Sinjajevini kroz Vratlo je za razliku od Krnje Jele neasfaltiran, naporan i dug. Preko 8 kilometara neprestanih serpentina po putu varljivog kvaliteta, ali tik ispod atraktivnih greda Torne i Jablanovog vrha, vode visoko u planinu do pojila na Smrdanu u blizini katuna Ječmen Do.

Ječmen do.
Pogled ka Jablanovom vrhu prekoputa Lipovske kotline.
Prevoj Vratlo.

Veoma detaljne upute ka predelima na Sinjajevini su dostupne na sjajnom blogu “Vrhovi Crne Gore”. Mogu se pronaći precizni opisi prilaza i uspona na sve značajne vrhove ove planine: Torna, Vranova glava, Gradišta, Jablanov vrh, Starac, Gusar.

Pogled sa Vranove glave ka nepreglednom prostranstvu Sinjajevine ka severozapadu. Durmitor u pozadini.

Sinjajevina zaslužuje taj dodatni napor da se produži koji kilometar dalje od Žabljaka, gospodara letnjeg planinskog turizma, i prošeta njenim divljim prostranstvima, gde neće sresti puno posetilaca. Domaći ljudi na katunima su srdačni, gostoljubivi i otvoreni. Neizbežno je svraćanje kod domaćina i kušanje domaćeg skorupa uz čašicu šljive ili dve. Ja sam se ovog puta na Sinjajevini družio sa Živkovićem i Laketićem.

Flickr: Sinjajevina 2019

Wikiloc: Svrčke Bare – Vranova Glavica – Gradišta

1 mišljenja na “Sinja(je)vina.

  1. Zravo Nebojša,

    Bravo za Sinjavinu!

    Super fotografije.

    Da si malo ranije došao bilo bi jedino više kolorita.

    Hvala puno za pominjanje mojeg imena i bloga Vrhovi Crne Gore.

    Oni oštri vrhovi što si fotografisao, a nijesi pomenuo, su ili je Pocki vrh a desno od njih je Zagradac, Kapa Moračka.

    Inače si dobro proučio Sinjavinu i lijep si tekst napisao.

    Nadam se da ćemo se ponovo vidjeti.

    Mi ćemo još malo na sjever a onda se selimo na jug. Ima još nekoliko vrhova i mjesta na primorju i u centralnom dijelu CG koje bih želio da posjetim i opišem.

    Pozdrav,

    Predrag Popović

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close