Kučke planine: Maglič i Rikavačko jezero.

Povratak u tajanstvene Kuče: Nastavak prošlogodišnje avanture sa Bukumirskog jezera do najviših vrhova Kučkih planina.

Kučke planine (ili Žijovo) zauzimaju značajno planinsko prostranstvo na istoku Crne Gore, oivičeno kanjonima Morače i Cijevne, uz samu granicu sa Albanijom. Južni deo ovog prostora čini kraška površ Kučka korita. Ka severu se ista transformiše u krašku vrlet prošpartanu brojnim planinskim vrhovima od kojih su najupečatljiviji Krisitor, Koštica, Surdup, Štitan i Pasjak.

Predeo je pust, ponavljajući i izrazito krševit. Kamen će međutim na katuništu Širokar naprasno posustati pod hipnotišućim naboranim pašnjacima Magliča, koga suprotno od ostalih kučkih vrhova, odlikuju blage, travnate facete.

Jesu Surdup, Štitan i Pasjak trojstvo na prestolu ove krajine, ali zapravo je zatalasani Maglič najlepša tačka u Kuče: Odavde sa pružaju nestvarni pogledi na tri strane sveta, dok se u glavi sklapaju sve kockice na temu „gde je šta“ u planinskom kosmosu duž međe Crne Gore i Albanije.

Maglič je most ka moćnim Komovima na severu , dok istočnim horizontom dominira venac svih venaca – neponovljive Prokletije – i to redom od Karanfila preko Šnikuta do Radohinesa.

Naborani reljef nad Širokarom. Krisitor i Koštica u pozadini.
Katun Lakovića na Širokaru. Krisitor okupan prvim zracima sunca posle kiše.
Pogled ka Krivodoljskom katunu.
Kraški bedem: Surdup i Štitan.
Upečatljiva vizura Komova sa Magliča.
Pitki lelujavi Maglič u poznoletnjim tonovima.
Nestvarni predeli na samoj granici sa Albanijom.
Okean vrhova Prokletija.
Venac Prokletija od Karanfila do Šnikuta preko „raščerupanog“ Sovrha.

I kao da sve već nije dovoljno čarobno, u centar ovog prostora smestilo se (još jedno) jezero sa upečatljivim vrhom: nad Rikavcem stražari moćna Vila – jedan od najisturenijih ali i najlepših vrhova Crne Gore (i Albanije). Cilj neke naredne avanture u Kučima.

Nestvarnost na delu: Rikavačko jezero i vrh Vila.
Vila sa Magliča preko Sovrha. Na horizontu Proklete planine.

I sad dolazi ono najlepše: da bi se sva ova lepota doživela nisu potrebni dugi i naporni kilometri penjanja, forsiranje monotonih padina ili teškog dinarskog terena.

Sve je upravo suprotno od prve priče iz Kučkih planina, sa glavnog uspona na Surdup i Štitan: do katuna Lakovića na Širokaru, na značajnih 1765m nadmorske visine, se stiže gotovo svakim vozilom, samo su poslednja četiri kilometra ne-asfaltirana.

Put od Podgorice ka Širokaru (2h) nastavlja od raskrsnice za Bukumirsko jezero uzbrdo po obodu planine Torač da bi se ponovo spustio dole – iznad katuna Mokro. Tu prestaje asfalt i produžava nabijeni tucanik kroz kamenjar i naborane pašnjake sve do prevoja Kom na Širokaru.

Put od katuna Mokra ka Širokaru.

Sa prevoja je posle sve na dohvat ruke. Do vrha Magliča (2141m) nema više od 90 minuta hoda uz svega 400m visinske po izrazito jednostavnom i preglednom terenu. Do jezera ima isto toliko visinske, u odlasku silazne, dok se obližnji vidikovac nalazi takoreći iza ćoška.

Dole niz prevoj produžava manje gostoljubiv vijugavi put ka Rikavačkom jezeru. Ka severu uz samu graničnu liniju, zavija još jedan put, ka još jednom katunu, Krivodolskom.

Na prostoru Kučke planine se u prošlosti razvila veoma izražena tradicija polunomadskog (katunskog) stočarenja, koja je dugo bila osnovna privredna grana lokalnog stanovništva.

Katunski kontekst je doveo do formiranja plemena Kuča kao takvog, iako etnički i konfesionalno heterogeno, stanovništvo ovog prostora je upravo kroz borbu za pašnjake steklo svoj zajednički identitet.

Katun Lakovića na Širokaru.

Takozvani izdig ili izdizanje – odlazak ljudi i stoke u svoj letnji habitat – katun, je predstavljao centralni događaj u društvenom životu plemena. Njegov datum je određivan na plemenskom zboru, obično sredinom juna nakon topljenja snegova. Izdig se kretao ustaljenim pešačkim stazama, čiji veći deo je danas zarastao u kamenjaru, šipražju i zaboravu…(Katuni Kučke Planine, UCG)

Put ka Krivodoljskom katunu. Oblaci prate graničnu liniju Albanije i Crne Gore.

Iznad Krivodolskog katuna, prateći planinski greben, travesira markirana planinarska staza. Staza ka Magliču je deo velike crnogorske transverzale CT-1 koja polazi od Bukumirskog jezera a završava na Žabljaku. Istočni krak transverzale sa vrha nastavlja dalje ka Komovima i Štavni.

Dolina Vrmuše na krajnjem severu Albanije pod proplancima Krivodoljskog katuna.
Sovrh 1815m. U pozadini proviruje Vila. Prokletije na horizontu.
Grebenska staza Magliča.
Totalna dominacija, levo Kučki desno Vasojevićki Kom na horizontu.
Kom Kučki i Rogamski vrh levo, ispred je prevoj Carine.
Ka Trojanu, Popadiji, Karanfilima…
Maglič 2141m.

Hvala kiši što je pala prethodnu noć i suncu koje razvedri već sledeće jutro!

Širokar se otvorio u blistavom izdanju za poželeti. A kada se svetlo već podiglo previše visoko i sunce dobro ugrejalo, valjalo je okačiti aparat o klin i uputiti se ka velikom smaragdnom jezeru.

Rikavačke Škale i vrh Vila iznad jezera i istoimenog katuna.

Rikavačko jezero je dušu dalo za kupanje – duboko i prečisto sa veoma prijatnom temperaturom.

Nažalost ove prednosti ne prolaze nevidljivo van planinarske zajednice među ordinarnijom publikom koja nema mnogo afiniteta ka netaknutoj prirodi.

Van tradicionalnog katuna bliže samoj vodi nikao je vulgarni objekat sumnjive papirološke pozadine iz kojeg je dopirala nepotrebno glasna muzika.

Da mi jezero ipak ne ostane u polovičnom sećanju, pobrinuo se domaćin Luka, koji u svojoj kolibi na katunu provodi celo leto. Uz odličnu jabukovaču iskrojismo plan za moju sledeću posetu Kučima – uz obavezno konačenje na katunu i uspon na tajanstvenu Vilu iznad Rikavačkog kazana koja mi danas nikako nije izlazila iz objektiva.

Širokar i Maglič predstavljaju maestralan prostor pogodan za sve uzraste i nivoe kondicione spremnosti. Zapravo ni ne morate da budete planinar da biste posetili ove predele i istovremeno osetili veličinu tri impozantna crnogorska masiva. To su Komovi, Prokletije i Kučke planine.

I za kraj odlomak iz putopisa čoveka dostojnog poštovanja koji je ovim krajevima prokrstario na pedalama još pre dobrih 20 godina. Jone Ciklonaut. Duboki naklon za reči koje slede.

Tako smo uživali u igri sunca i oblaka koja se odvijala na blago namreškanoj vodi jezera, skoro pet stotina metara ispod nas, posmatrali udaljenu crvenu prašinu krovova albanskog sela Vermoši, i slušali od Beća (Lakovića) kako je, kad je bio mlad, drugovao sa Albancima iz tog sela. Granice država za brđane retko postoje pa su se tako i ovde posećivali, a prijateljstva iz momačkog doba su ostala. No odavno se Bećo nije video sa nekim od svojih ispisnika sa one strane. „Sad više nije zgodno“, kaže zamišljeno. Nije zgodno zbog svega što se desilo poslednjih godina, ali bogami i zbog samih godina na leđima. Albanaca na našoj strani nema, u kraju oko jezera žive samo Crnogorci. Ipak, povetarac blage melanholije nam je od Vermoše donosio miris jednog vremena razumevanja i poštovanja, koje danas već izgleda mitsko.
A šta Bećo? Pokušavao sam da zamislim to njegovo vreme, gorštačke mladosti za koje granica nije postojala. I posle: godine, ženidbe, porodice, deca, ratovi, mladi lavovi koji na obe strane kidišu i u ime važnih i velikih ciljeva nadziđuju granice, stvarne i one u glavama. I šta? Ništa: popodne je, sunce se igra na vodi, Bećo se pita šta radi prijatelj u Vermoši. Dok stojimo i posmatramo kako Vermoša i Širokar polako ali neumitno nastavljaju da se udaljavaju jedno od drugoga (a granica je već ionako široka i strašna kao okean), da li na onoj obali neki Bećo beči oči i pita se šta radi prijatelj na ovoj ovde obali? Kako onda da mi taj tamo bezimeni neko, za koga će se ovde mahom tvrditi da uopšte ne postoji zato što su oni tamo svi opaki i podmukli, ali bez koga Bećo nikako ne bi bio ceo jer je on Bećova druga polovina – kako onda da mi taj tamo ne bude simpa kad mi je Bećo simpa, hebi ga?

„Put kojim se ređe ide“ – Jone Ciklonaut, etapa Rikavačko jezero – Korita.
Kučke planine i Bukumirsko jezero sa puta ka Širokaru.

Wikiloc: Širokar – Maglič – Širokar – Vidikovac iznad jezera – Rikavačko jezero

Flickr: https://www.flickr.com/gp/jazzm8/Se3K31

U pisanju ovog članka su korišćeni odlomci iz monografije: Katuni Kučke Planine – Univerzitet Crne Gore, urednik Ivan Laković.

Veliko Hvala ko-autoru Sandri Kapetanović iz Kotora na ustupljenom primerku za „Nestvarna Mesta“!

Monografija i uopšte ceo projekat predstavljaju spas od zaborava važnog svedočanstva jednog prošlog vremena i načina života predaka. www.katun.me

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close