Prokletije II / Bjeshket e Nemuna.

^{Ljepuša, jun 2019}

U Ljepušu smo stigli kasno, u 19 časova uveče, usporeni raznim poteškoćama u putu. Preostalih sat vremena svetla su srećom ipak bili dovoljni da načinimo “inicijalni skok” u masiv: kamp za prvu noć smo podigli pred zelenim proplancima Berešdolja, tradicionalnog katuništa iznad Ljepuše, a ispod Trojana i Popadije, na krajnjem severu Albanije. Narednih 48 sati smo proveli potpuno sami u očaravajuće pustom ambijentu “prokletih planina”. Dobrodošli u petu po redu avanturu sa Prokletija, ali prvu sa šatorom, i prvu “sa klimentske strane” – iz Albanije.

Prokletije su Dinaridi u superlativu: najjužniji, najprostraniji i najviši u vencu kome pripadaju. Pleistocensko ledeno doba u kombinaciji sa kraškom erozijom se ovde poigralo kao nigde na Balkanu: Kolosalni šiljati vrhovi izranjaju nad dubokim ledničkim dolinama. Krajolik je izrazito alpski – surov, pust i nepristupačan.

Ali, za razliku od Alpa, planinarska infrastruktura u Prokletijama i broj posetilaca su veoma skromni u poređenju sa prostranstvom koje obuhvataju. Uticaj čoveka je i dalje minoran.

S pravom se smatraju poslednjim nepokorenim bastionom Evrope.

Najveći deo Prokletija se nalazi u Albaniji gde nose isti naziv: Bjeshket e Nemuna. U prevodu: “uklete planine”. Pristupne tačke sa južne albanske strane su doline Boge, Tet i Valbona kao i kanjon reke Cijevne (Ljumi Ćemit na albanskom – Lumi Cemit).

Kroz Cijevnu je pre nekoliko godina izgrađen panoramski put koji se od Skadra penje sve do pograničnih sela Ljepuše i Vrmoše. Asfaltni put izlazi na visinu od 1350m što predstavlja pravi luksuz u Prokletijama. Grbaja ili Vusanje poređenja radi jedva premašuju 1000m, dok je Tet tek na 800m.

Impozantan masiv Prokletija, ako se ograničimo na njegov stenovitiji južni i centralni deo, se može podeliti na nekoliko planinskih grupa.

Centralna grupa Prokletija je Popluks: albanska izvedenica slovenskog toponima “Pop Luka”: u prevodu Pop-Lukina planina. Grupa je dobila ime po istoimenom vrhu koji posmatran iz doline Tet se čini najvišim, jer zaklanja najviši vrh Prokletija i svih Dinarida, Maja Jezerce.

Popluks se na severu nastavlja na Bjelič (Maja Rosit, Kolata), dok se na jugoistoku, iznad doline Tet, uzdiže moćna Radohines grupa. Na zapadu dominira nazupčen venac Grbajskog amfiteatra koji se preko niza nepristupačnih vrhova produžava u pravi planinski bedem duž dolina Ropojane i Runice sve do Harapita, najsevernijeg vrha Radohinesa.

Nakon mirne noći pod zvezdama, kraljevstvo krečnjaka nam je otvorilo svoja vrata sledećeg jutra, kada smo zakoračili na sam greben Beriždoljita. Ispod nas se ukazala dolina Jam, a iznad nje i britki vrhovi, koje smo nanišanili: Maja Nigvacit i Malji Šnikut (Maja e Madhe)

Kretali smo se sa većim rančevima i u početku sledili dobro markiranu transverzalu od Ljepuše ka Tetu.

Staze se na grebenu Beriždoljita razdvajaju: zapadni krak se odatle neprekidno penje do sedla ispod Nigvacita, dok donji istočni krak travesira kroz dve alpske doline sa skokom između njih. Staze će se ponovo spojiti pod prevojem Koprišit, nekoliko sati hoda kasnije.

Mi smo produžili dalje donjom stazom sa idejom da negde u dolini podignemo kamp, ispenjemo Šnikut i potom gornjom markiranom stazom preko Nigvacita sutradan zatvorimo krug.

Šator je doneo slobodu i privilegiju da magične sate provedemo duboko u masivu. Gubitak dana u dolasku značio je i odricanje od prvobitnih ambicioznih ciljeva (dobaciti do Doline jezera sa ove strane planine…).

Na kraju se ispostavilo da bi bila prava šteta da se nismo u celosti posvetili ovom inače manje posećenom delu Prokletija. Krajnji rezultat je kružna putanja u obliku osmice krunisana pogledima sa atraktivnih vrhova Šnikut (Maja e Madhe) i Nigvacit.

Nakon delimičnog silaska u Jam, usledio je sledeći uspon do prevoja sa koga se konačno otvorio pogled kroz dubinu ledničkog cirka Koprišit. Šnikut je sa svojim gredama iz ove perspektive izgledao maestralno.

U samom dnu doline primećujemo ostatke napušenog katuna. Pada odluka da se u njegovoj blizini ulogorimo i potom samo sa ručnim prtljagom produžimo ka vrhu.

Ključan faktor za odabir kampa je izvor vode u blizini. Ostaci snega će odlično poslužili za umivanje i higijenu, obližnji izvor pijaće vode u steni (markiran pristup) je međutim jedva cureo kap po kap. Kasnije smo naišli na izvor na grebenu Šnikuta: krajem juna snegovi se tope i vode ima u potocima.

Uspon na Šnikut od transverzale ka Tetu je neobeležen. Od Ljepuše do vrha ukupno ima 1800 metara visinske razlike.

Reč Šnikut potiče od Šen Nik, a to je zapravo Sveti Nikola, svetac i zaštitnik lokalnog stanovništva u podnožju, u selu Nikč. Klimenti (Keljmendi) su u svojoj postojbini po religijskom opredeljenju katolici.

Pogled sa 2556m spada među najlepše u celim Prokletijama. Ceo Popluks i Radohines se vide kao na dlanu, dok ka zapadu pogled doseže do Maganika, preko Komova, Vile i Kučkih planina.

Prostor oko najvišeg vrha Prokletija je krajem juna i dalje u sivim zimskim tonovima, uz obilan zaostao sneg.

Mi smo Šnikutu prišli atipično, sa njegove severne strane po dosta nezgodnom terenu, a spustili se daleko jednostavnijom južnom stranom koja se uključuje na vidljivu stočarsku stazu koja verovatno vodi od katuna Stani Nenz ka napuštenom katunu gde se nalazio naš kamp.

Okolni prizori u smiraj dana su samo dodatno pojačali utisak vanvremenske surove lepote Prokletija.

Noć i jutro su bili prohladni i vetroviti. Već u zoru smo bili spremni za pokret. Nastavili smo dalje kroz fascinantni lednički cirk Koprišta.

Transverzala ka Tetu odavde nastavlja ka strmom prevoju između vrhova Koprišit i Prožmit, odakle silazi u sledeću alpsku dolinu Fuše Runice, pravo na ostatke stare karaule Šeu i Bard (Beli potok u prevodu).

Tu se spaja sa drugom transverzalom koja od Vusanja kroz Ropojanu i Runicu preko Pećkog prevoja (Qafa e Pejes) silazi u Tet. Nekada je tuda prolazio stari karavanski put od Skadra ka centralnim delovima Balkanskog poluostrva, danas je to deo višednevne “Peaks of the Balkans” rute. Ali o tome više u sledećoj priči sa Prokletija.

Mi nismo pratili transverzalu već smo se najkraćim putem uputili ka sedlu ispod Nigvacita, a koje smo sve vreme uspona jasno mogli da vidimo.

Od kampa na 1800m do sedla na 2200m trebalo je nešto više od 2 sata hoda. Pristup samom vrhu Nigvacit od sedla je jednostavan, teren je travnat, tek ponegde i pri samom vrhu kamenit.

Sa vrha se otvara pogled u samo grotlo Grbajskog amfiteatra. Ovo je takoreći inverzan pogled u odnosu na čuvenu razglednicu sa Popadije.

Za razliku od Šnikuta, Maja Nigvacit spada u dostupne vrhove pogodne i za uspon u jednom danu. Ukupna visinska razlika od Predeleca (Ljepuša) iznosi 1100m. Staza je skoro u celosti precizno izmarkirana. Pristup samom vrhu nije obeležen ali je teren pregledan i lišen tehničkih detalja.

Od centra Podgorice do Ljepuše ima oko 2 sata vožnje asfaltnim putem kroz atraktivan kanjon Cijevne i živopisna mesta Tamara i Selca. Početna tačka za uspon je prevoj Predelec (Qafa Bordolecit):

U oštroj krivini pre silaska u samu Ljepušu nalazi se bife kod Line i Dode. Tu treba parkirati auto i posle uspona popiti pivo sa meštanima.

Ljudi u Ljepuši su naime izuzetno gostoljubivi. U to smo imali prilike lično da se uverimo. Kada smo nakon dva dana planinarenja, sišli u dolinu, naš automobil nije hteo da upali. Akumulator je bio potpuno ispražnjen. Samo zahvaljujući iskrenom požrtvovanju domaćina, uspeli smo da nastavimo putovanje. Ni kleme nisu bile od pomoći. Tek kad je Doda iz svog starog kamiona izvukao njegov akumulator, i prekopčao namesto našeg, motor je zaverglao. Dva sata se bavio našim problemima. Toliko o predrasudama koje u Srbiji u glavama mnogih vladaju o Albancima.

Na putu kroz Tamaru i Selca postoji nekoliko restorana. Obavezno probati divlju pastrmku iz Cijevne, pogačice od kukuruza u sosu od jogurta, krompir zapečen kajmakom i naravno domaću jagnjetinu!

Sever Albanije je obećana zemlja za sve zaljubljenike u netaknutu prirodu. Nažalost vozeći se kroz Cijevnu nismo mogli a da ne primetimo cevi velikog prečnika. I ovde MHE virus nailazi na plodan teren. Sve već vidjeno u Rakiti, Staroj Planini, Jošaničkoj banji. Svuda ista priča na Balkanu. Ako se nešto ne učini, zbogom Nijagaro u Kuće Rakića…

Koliko su Prokletije neponovljive u svetu planina, Southern Soul na ulcinjskoj velikoj plaži je po mnogo čemu jedinstven u svetu muzičkih festivala. Teško da smo mogli da zamislimo bolje mesto za odmor nakon prokletijskih 35 kilometara sa 2500m penjanja.

Festival je ove godine premešten na dostupniju i udobniju lokaciju. Muzički program je po pravilu nenadmašan. Celokupan ugođaj je najkraće rečeno svetlosne godine ispred komercijalnih festivala u regiji. Apsolutno za svaku preporuku!

Vrata Albanije su otškrinuta. Ljepuša, Boge i Tet su zapanjujuće dostupni iz Skadra i Podgorice.

Kraj juna je i narednih godina unapred rezervisan za dublje otkrivanje poslednjeg velikog planinskog masiva Evrope koji zbog specifične prošlosti odoleva masovnijem turizmu, pa bio on i planinarski.

Šatorsku turu u klimentskim Prokletijama 28-30. juna 2019 smo izveli u tročlanom timu: Gordana i Slaviša Mićanović, Nebojša Atanacković.

Wikiloc:

https://www.wikiloc.com/hiking-trails/prokletije-lepushe-berizdol-shnikut-nigvacit-38231196

Flickr:

https://www.flickr.com/gp/jazzm8/HaFx12