Zagori (Ζαγορι) ΙΙ

U čemu je tajna Zagorija, zbog koje mu se vraćamo?

Da li je to planina sa jezerom na ivici sveta?

Da li su to vanvremenska sela u kamenu?

Ili je to ipak dve hiljade metara dubok kanjon koji ove predele izdvaja od drugih na Balkanu?

Tajna je pre svega u čarobnoj atmosferi. U savršenom balansu tkiva koje je stvorila priroda a čovek samo nadgradio. U odmerenom odnosu broja onih koji posećuju i onih koji stanuju.

U Zagoriju se kazaljke pomeraju u ritmu davno prohujalih epoha: Jedino ovde, na jednom mestu, možemo da omirišemo etnogenezu Balkanskog poluostrva: Helenski, vlaški i slovenski element se duboko prožimaju u Zagorohoriji.

Povrh svega, ovde prosto ima toliko toga da se vidi i obiđe. Planinarenje ili preciznije treking u zagorskom mikrokosmosu poprimaju jednu novu dimenziju. Zagori nije samo outdoor, Zagori je u velikoj meri i koračanje kroz istoriju.

Kanjoni jesu ti koji su stvorili inicijalne uslove za magiju, jer Turcima se pored golemog carstva nije isplatilo lomatanje po zagorskom vrletima. Sa jedne strane zaštita od nepozvanih, sa druge strane, izazov za zagorske neimare: Vikos, Megas Lakos i nekolicinu drugih klisura i klisurica je trebalo preći i premostiti: stare pešačke veze između sela u kamenu se spuštaju duboko u klanac i ponovo uzdižu gore, do sledeće kaldrme.

Najsjajniji primer tog graditeljskog majstorluka je “Skala Vradeto (Σκαλα Βραδετου)”, nekada jedina veza sela Vradeto sa ostatkom sveta.

Vradeto je poput čardaka ni na nebu ni na zemlji, sa nadmorskom visinom od 1300m, najviše je selo Zagorohorije. Pogled je skoro pa nebeski, na pola sata od Vradeta je Beloi (Μπελοι) – majka svih vidikovaca na Balkanu.

Iz pitomih pašnjaka neočekivano nastupa strmoglavi ambis, i to ne jednog, već dva kanjona. To su kolosalni Vikos (Φαραγγι Βικοσ) i moćni Megas Lakos.

Dno izvorišta reke Vodomatis u kanjonu se nalazi na 450 metara iznad mora, dok tornjevi Astrake na gornjem kraju dostižu 2500m nadmorske visine. Posmatrač na vidikovcu je negde na polovini ovog spektakla: osećaj je bogovski.

Sama reč „Beloi“ ne zvuči grčki, već francuski, biće da je neko od starih hroničara krstio ovo nadrealno mesto.

U Vradeto i Beloi valja doći u duhu starih karavana, peške od susednog sela Kapesovo, ako to temperature dozvole. Hlada skoro pa i nema, a letnje epirsko sunce ume da bude neumoljivo, pa je preporuka birati predvečernje sate.

Prva baza za aktivnosti u Zagoriju je meni omiljena Vitsa. Kao i prvi put, prenoćili smo u staroj čorbadžijskoj kući pretvorenoj u udoban mali hotel “En Hora Vezitsa”.

Vitsa ima posebnu energiju, sa kamenim trgom pod velikim platanom i pogledom na susedni Monodendri prekoputa kanjona. Buđenje u Vitsi dolazi uz zvuke liturgije na grčkom iz obližnje crkvice: istočni krst je duboko ukorenjen u tradiciju ovih slobodarskih krajeva. Zagori je poznat i kao utočište velikog broja manastira.

Najteži deo posla nije popeti ni obići Zagori, već prosto stići u Zagori – putovanje za koje treba odvojiti 11 sati u jednom smeru, i pored blagodeti koje priža savremena Via Egnatia.

Prvog dana, u dolasku, pravo iz automobila smo pohitali na Vradeto i Beloi.

Narednog dana smo se iz Vitse prebacili u Mikro Papigo kako bismo se uzdigli jednu orbitu više, u atraktivnu visokogorsku dimenziju Zagorija, a to je planina Timfi sa vrhovima Gamila, Astraka i jezerom na ivici sveta: Drakolimni.

Vremena je bilo malo za obilazak sve tri ključne tačke nebeskog trojstva Zagorija: nisam mogao da odolim a da ponovo ne posetimo jezero – izbor za planinarenje je tako (opet) pao na Drakolimni ali ovaj put dopunjen usponom i na sam krov Zagorohorije (Gamila).

Od ušuškanog sela Mikro Papigo sa nadmorske visine od svega 900m stiže se uređenom stazom do planinarskog doma Astraka (1950m).

Uspon je monoton i konstantan, hiljadarka visinske na 7km hoda. Velika olakšavajuća okolnost su izvori na stazi – postoji nekoliko uređenih česmi sa klupama i nadstrešnicom: spas kako od neočekivane kiše, tako i leti od neozbežne vrućine. Nije neophodno vucarati veliku količinu vode sa sobom iz doline.

Astraka refugijum je planinarski dom po alpskim standardima, pozicioniran na strateškom mestu. Staza se iza doma ponovo spušta u cirk na samo 1650m nadmorske visine.

Iz cirka potom kreću pravi usponi bilo do jezera bilo do nekog od vrhova. Uspon iz doline, od Papiga do jezera, i pored pitkog terena, je stoga kondiciono zahtevan, pogotovo u letnjim mesecima (saldo će izaći na 15km hoda sa 1500m visinske, ukoliko se na kraju noći u domu, a ukoliko se silazi isti dan nazad, čak 22km).

Postoji nekoliko jezera u Pindu koja nose epitet zmaja, ali su ona u Timfiju i pod susednom planinom Smolikas najlepša i najpoznatija.

Zagorski Drakolimni je doslovno na ivici planine, duž dugog planinskog grebena sa strmim liticama po severnoj strani a blažim mestimično travnatim padinama po južnoj. Pod liticama zapravo leži klisura reke Aoos, koja deli Timfi od planine Smolikas prekoputa, najvišeg vrha Pindskih planina.

Drakolimni. U produžetku je vrh Ploskos, a piramidalni vrh na kraju je Gamila 2497m.

Gamila je najviša tačka Zagorija.

Od doma do Gamile se stiže nakon 3 i po sata hoda sa 850m visinske razlike, po mahom preglednom terenu “dinarskog tipa”. Staza kratko vreme sledi transhelensku transverzalu O3 koja preko prevoja ispod Karterosa kasnije silazi u Aos prema manastiru Stomio. Trenutak odvajanja od transverzale nije nažalost vidljivo označen iako je veći deo staze ka Gamili solidno izmarkiran. Sa uspona ka Gamili se otvara pogled na trapezastu Astraku prekoputa, dok se sa vrha otvara pogled i na jezero Drakolimni na suprotnoj strani grebena.

Nakon savladanog najvišeg vrha Zagorija, usledio je rapidan silazak u Papigo: sa 2500m najpre u cirk na 1650m, i još jednom od doma sa 1950m na 950m. 2000m visinske razlike nizbrdo u trećem poslednjem danu naše avanture.

Na silasku u Mikro Papigo sačekalo nas je osveženje: na ovoj bezbednoj nadmorskoj visini, to je bila samo topla letnja kiša. Pogled ka masivu gore: magla i niski oblaci. Utekli smo Perunu u pravi čas! Jutro i celo prepodne su bili kristalno jasni, oblaci su se stvorili bukvalno niotkuda.

Kiša je došla u pravom trenutku i rasterala posetioce u minijaturnom kanjonu potoka Rogovo (Ρογκοβό Οβίρες) , poznatijeg kao “prirodni kameni bazeni Papiga„, još jednoj mini atrakciji Zagorija, inače pravom magnetu za turiste u toplim letnjim mesecima.

Usledilo je zasluženo osveženje u kristalno čistoj planinskoj vodi.

Poslednju erozivnu kadu su meštani Papiga još 60tih godina prošlog veka pregradili u pravi protočni bazen.

Od Zagorija se sada već tradicionalno opraštamo uz gibanicu u Aristiju, dok u mislima već kujem planove za povratak, nadam se u nekom drugom godišnjem dobu.

Glavnu atrakciju ovog prostora, sam kanjon Vikosa odozdo, u dužini od 17km još uvek nismo prepešačili!

Prvi put ste čuli za Zagori? Obavezno pročitajte i prvu priču iz ovih krajeva ovde.

Wikiloc:

Prvi dan: Kapesovo – Skala Vradeto – Beloi – Skala Vradeto – Kapesovo

Drugi dan: Mikro Papigko – Astraka Refuge – Drakolimni – Astraka Refuge

Treći dan: Astraka Refuge – Gamila – Astraka Refuge – Mikro Papigko

2 mišljenja na “Zagori (Ζαγορι) ΙΙ

  1. Vau! Kakva lepota! Jedva cekam trekove i da malisa bude dovoljno velik za ovako nesto, nadam se sledece leto 🙂

    Sviđa mi se

  2. Jasminka Popović avgust 14, 2019 — 11:11 am

    Fenomenalno, odmah sam poželjela ići tamo. Kao i uvijek fotografije su pomno odabrane da se doživi ljepota krajolika. Hvala puno na blogu i slikama u kojima uživam. Jasminka iz Rijeke!

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close