Мојан.

^{Andrijevica, januar 2023. godine}

Zaboravljena planina na granici Crne Gore i Albanije, nezasluženo zapostavljena u senci zvučnih planinskih venaca u komšiluku…

Kako to biva na severu Crne Gore, manje poznati i posećeni tereni podjednako kriju prirodne lepote, neretko obavijene patinom nekih zaboravljenih vremena.

Potkovičasti venac Mojana smatra se južnim delom prostora Komova u širem smislu.

A ako ste zaljubljenik u Komove baš kao i autor ovih redova, vredi poći iz Andrijevice putem kojim se ređe ide: sa Mojana se otvara verovatno najlepši pogled ka tronu Kuča i Vasojevića.

Mojan od Komova razdvaja duboka udolina Mojanske reke. Uz rečno korito je probijen kolski put koji od podkomovskih sela Konjuhe, Jošanica, i Japan vodi sve do prevoja na Carinama.

Kod katuna Mojan odvaja se slepi krak puta ka prostoru na kartama označenom kao Surdup. Put je u prošlosti verovatno korišćen za snabdevanje letnje karaule. Nakon završetka puta (1450m nadmorske) dublje u planinu produžava stara patrolna staza.

Potrebno je napraviti inicijalni skok od 400m visinski, da bi se dobacilo do prevoja Škala, i zakoračilo u zanimljiv visokogorski mikrosvet planine Mojan. Iz prostranog ledničkog cirka ukazaće se mračno severno lice grebena Velikog Mojana. Zapadno od njega u pozadini proviruje i sekundarni greben – Maja Zabeljit, to je ujedno i granična linija.

Mojan je i pitom i divalj u isto vreme, prošaran tragovima ljudskog bitisanja u vrleti, skorijeg i starijeg datuma.

Prisutni su ostaci karaule iz vremena tvrde granice sa Albanijom – granična linija prati glavnu osu prostiranja Mojana celom njegovom dužinom od Planinice do Biograda.

Nedaleko od izvorišta Mojanske reke vidljivi su ostaci starih katuna – da se ovde aktivno živelo tokom letnjih meseci svedoči i čitavo jedno groblje. Dok je sahranjivanje na katunima na severu Albanije očito predstavljalo češću pojavu, svih ovih godina nisam naišao na nešto slično sa crnogorske strane, pogotovo ne tako visoko u planini.

Kalendarski smo zakoračili u januar, ali obilnijeg snega još nema ni za lek. Zima kasni, januarski prizori nalikuju novembru, samo je sunce toliko nisko na horizontu da se temperatura vazduha u senci i i van nje po slobodnoj proceni razlikuje i za 10 stepeni.

Poenta planinarenja u hladnim mesecima je da se što više vremena provede na osunčanim padinama, tako da umesto najkraćeg prilaza sedlu između dva Mojana kroz mokar sneg, biramo zaobilaznu konjsku stazu.

Plan je da prvo dohvatimo Mali Mojan, a potom sa njega i atraktivni greben Velikog Mojana. Nomen non est omen u ovom slučaju – Veliki Mojan (2164m) nije najviši vrh celog ovog mikro-venca, to je vrh Ilijina glava (2179m) koji leži nešto istočnije.

Da u januaru nekoga iznenadi sneg u planini, zvuči i suviše neozbiljno – ali zimska oprema (cepin i dereze), očito u mom slučaju isuviše lako prepušta prostor u rancu tele-objektivu i bateriji. Kada smo prišli Velikom Mojanu, bili smo blago zatečeni – da bismo dospeli na osunčanu južnu stranu grebena, prelazak strme deonice prekrivene snegom je bio jedini put. Da stvar bude gora, ispod svega nekoliko centimetara mokrog snega nalazila se tvrda ledena ploča. Sa derezama bismo ovuda doslovno pretrčali, ali u odsustvu istih…

Uz hladnu glavu, izviđanje terena iz vazduha i malo sreće – pronašao sam idealnu putanju i kritična deonica je uspešno savladana. Za nagradu se zatekosmo na zlatnom grebenu – Mojan je savršeno pozicioniran u meni omiljenom trouglu Prokletija, Kučkih planina i naravno Komova – koje rukom možemo da dohvatimo koliko su blizu.

U slast smo prošpartali pitkim grebenom i naupijali se pogleda sa osunčanog vrha. Ostalo je pitanje, kako provesti preostala tri sata obdanice u prekratkom zimskom danu iznad dvehiljade nadmorske. Albanija mami i priziva, dilema je da li ka Zabeljitu ili ka Marlulesu?

Kada sam pre dve godine praktično već zaskoračio na Mojan, a da toga nisam bio svestan, grebenom Planinice smo prišli sasvim blizu vrha Maja Zabeljit. Zato je izbor sada pao na bliži, ka istoku okrenuti Maja Marlules.

Od ivice Velikog Mojana do prostranog Marlulesa nema više od pola sata hoda u jednom smeru. Prostor između dva grebena je neočekivano spljošteni plato. U ovom delu, Mojan pojavno više podseća na Šar-Planinu nego na Dinarski pojas.

Pod Marlulesom nailazimo i na markiranu stazu koja dolazi sa albanske strane, tačnije iz njenog poslednjeg dvorišta na severu a to je uska dolina Vrmoša (Vermosh). Zanimljivo da se podmojanski katun sa ove albanske strane planine zove Mali i Zi – što u prevodu znači Crna Gora.

U povratku je valjalo ponovo proći kritičnu deonicu pod snegom – sada u silaznoj fazi. Sneg je sada već dobro nakvašen ali u nadiranju senke zapadnog svetla plašilo me je moguće proklizavanje.

Bez mnogo prostora za predah na Marlulesu grabimo nazad, ponovo preko istočne ivice grebena Velikog Mojana, a nikako letnjom stazom po izohipsi strme padine koja je na nekoliko mesta prekrivena snegom.

Pravilo je da se zimi izbegavaju letnje staze po klizavom konusu strme padine, direkt uspon i kretanje grebenom je često sigurniji put ali nije pravilo.

Predah pravimo pod Malim Mojanom – sunce se već polako opraštalo od nas ali i od susednih Komova prekoputa. Dan jeste bio kratak, ali prizori i zimsko svetlo kojima smo počašćeni vredeli su svakog kilometra od Beograda do Andrijevice.

Ivan Dugandžić i Nebojša Atanacković, januar 2023.

Wikiloc: Surdup – Škala – Mali i Veliki Mojan – Maja Marlules

Posebno hvala Predragu Popoviću, “Vrhovi Crne Gore” na dragocenoj pomoći i savetima u pripremi ove akcije.

Vrhovi Crne Gore – Veliki Mojan 2164m