^{Papin do, jun 2020. godine}

Zanimljivo je kako se imenica klanac prenosi kroz srodne slovenske jezike. Na ruskom se kaže “tesnina” (i mi imamo sličnu reč “tesnac”), na bugarskom je to “prolom”. Za priču koja sledi najzanimljiviji je ipak slovenački, ali ujedno i naš stari izraz, koji srećemo i kod Jovana Cvijića: “soteska”. 

I zaista, zanosan je to zagrljaj gorostasnog Volujaka i stasite Zelengore: reka Sutjeska je od Čemernog ka Tjentištu probila impresivan kanjon, u najužem delu širok svega nekoliko metara.

Pre ovog dramatičnog prodora kroz dinarske vapnence, Sutjeska tiho i nepretenciozno izvire u Papinom dolu, pod padinama planine Lebršnik.

Talasasti greben Lebršnika, sa neobičnim terasastim kamenim ornamentima po svojim severnim liticama, pravi je ukras krajnjeg istoka Hercegovine. Njegov najviši vrh Orlojevac se već nalazi na teritoriji Crne Gore. Iza Orlojevca Lebršnik se savija u obliku potkovice i ponovo “vraća” u Bosnu i Hercegovinu. Završetak grebena je atraktivni vrh Kuk ispod koga se ušuškalo i bajkovito Jagodino jezero.

Preko puta, “ase leži Volujak” – gromada od planine, čija južna strana više podseća na monumentalnu Šaru ili grčki Pind nego na dinarske komšije.

Uspon na vrh Volujaka (Velika Vlasulja 2335m) dug je i monoton ali se trud ipak isplati, jer kad se stane gore, otvara se najlepši pogled ka masivu Bioča i Maglića.

Do vrha Volujka je kraće i zanimljivije dobaciti sa Trnovačkog jezera ali Papin Do je mesto očaravajuće lepote. Pogled sa Jagodinog jezera ka Kuku je nestvaran. U Papin Do i dalje izdiže porodica Vujović iz okoline Bileće. Njihov katun se nalazi na samoj granici sa Crnom Gorom, uklješten u procep između Kuka i Volujaka, tik iznad gornjeg Stabanskog jezera.

Sa suprotne strane Kuka još jedan katun – u koji izdiže porodica iz okoline Nikšića. I Bileća i Nikšić su veoma udaljeni od Papinog dola. Izdig iz daleka nije novina u Hercegovini, čiji jug je izrazito suv i krševit pa su porodice vekovima unazad prinuđete na letnje migracije i pre nego što su iscrtane današnje granice.

“Drang nach Osten”

Hercegovina je faktički podeljena na Berlinskom kongresu 1878. pa su brojnim porodicama iz Pive i Nikšića letnja staništa osvanula u drugoj državi. Kako nam prenosi istoričar Miloš Vojinović, granica nezavisne Crne Gore sa Austrougarskom, a koja je okupirala Bosnu i Hercegovinu 1878. godine je bila “tvrda” slično kao na Prokletijama posle Drugog svetskog rata, a posebno u periodu aneksione krize 1906-1914. Ceo greben Volujaka je bio vojno osmatračko mesto Austrougarske vojske koje nije krila osvajačke apetite prema ostatku Balkana (“Drang nach Osten” strategija, u prevodu “Prodor na istok”). U Gatačkom polju su bile stacionirane značajne vojne snage uključujući i konjicu. Radi vodosnabdevanja tolikog broja ljudi i stoke, Austrijanci su izgradili branu i veštačko jezero Klinje koje postoji i danas.

Pristupna tačka za pohođenje ovih predela je Planinarski dom “Volujak” u Papinom dolu koga deli 8 kilometara solidnog makadama od prevoja Čemerno. Ukoliko u domu nema slobodnih kreveta, postoji i opcija kampovanja pored doma. Po Lebršniku se navodno motaju medvedi pa je ovo možda sigurnija opcija od divljeg kampovanja.

Glavna zabava za posetioce Papinog dola je definitivno uspon na neki od vrhova Volujka (Velika Vlasulja 3h), ili za ambicioznije, još dublje u masiv Bioča u Crnoj Gori (Trnovački Durmitor 4h, Trzivka 4h30min, Veliki Vitao 5h30min).

Program za dan posle bi bio uspon na obližnji Kuk (1h30min) ili Orlojevac (2h).

Čudesno Jagodino jezero je na samo 15min hoda od planinarskog doma. Do Gornjeg Stabanskog jezera u Crnoj Gori ima oko 2h hoda.

Mi smo se odlučili za uspon na (najviši) Vrh Volujaka – Veliku Vlasulju, sa idejom da sa istog posle dobacimo i do Trnovačkog Durmitora, odakle se pruža jedan od nestvarnijih prizora u ovom delu planete – pogled iz visa na smaragdno Trnovačko jezero.

Uspon na Vlasulju po južnoj strani zbilja je jednoličan, perspektiva se skoro i ne menja, osim što iz doline sve jasnije izranjaju Kuk i Lebršnik. Tek bliže samom vrhu otvara se pogled ka maglom zarobljenoj Pivi i Komarnici.

7 kilometara “volujakanja” u jednom smeru do vrha po jednoj te istoj padini – šarski scenario u dinarskoj Hercegovini. Staza je perfektno označena i dobro razgažena (datira iz doba Austrougarske) – idealan poligon za poklonike planinskog trčanja (shout-out Sanja Kavaz!)

Tačno tri sata nam je bilo potrebno za izlazak na vrh Volujka sledeći vijugavu kozju stazu koja se sporo penje po njegovoj južnoj strani. Pred nama se otvorio mistični masiv Bioča, najmanje posećeno visoko prostranstvo susedne Crne Gore.

Iza Bioča je duboki kanjon Pive, a još iza Pivska planina i Durmitor, svih planina direktor. Bobotov Kuk i markantna Sedlena greda ukrašavaju horizont Velike Vlasulje.  

Sa grebena Velike Vlasulje do prevoja Bojanska vrata silazi kroz drobljeni kamen slabo markirana ali uočljiva staza. Do prevoja ima oko 20min hoda u silasku odnosno 30min u povratku.

Sa prevoja dalje do Trnovačkog Durmitora – teren je pregledan, za nepun sat od Vlasulje stiže se do nenadmašnog vidikovca iznad Trnovačkog jezera. Čista magija prostora kao dramatična završnica našeg današnjeg uspona!

Savršenih 5 sati na Volujku i Bioču. Iz BiH u Crnu Goru, sazad, preko zelene linije u jeku restrikcija pandemije. Nakon upijanja sve ove lepote ostalo nam je samo da se u laganom ritmu vratimo nazad u Papin do, istim putem kuda smo i došli, pre vrućine i pre popodnevne oluje.

Vredelo je poraniti. Uspon smo započeli u 5:45 a okončali koji minut pre 15 časova. Par sati kasnije usledila je provala oblaka praćena igrom gromova po vrhovima koje smo tog mirnog jutra ispenjali.

I sledeće jutro, pre povratka kući, smo dobro poranili. Već u pola šest sam hvatao prve zrake sunca iznad Volujka, da bismo ubrzo produžili na atraktivni Kuk.

Za razliku od prethodnog dana kada smo pohodili terene iznad 2000m i gde je vegetacija bila skromnija, na Kuku i ispod njega proleće i cvetna flora su u punom zamahu. Zelena boja u prirodnoj saturaciji.

Zaključak: Posetili smo još jedno nestvarno parče Dinarskog pojasa, skriveni kutak istočne Hercegovine. Nismo stigli da dobacimo do Stabanskih jezera i iskustveno “spojimo” jesenji trek iz Pive. Mistični Bioč nastavlja da priziva – “Vitlaćemo se još” ovog leta po starohercegovačkim vrletima!

Ekipa na Volujku: Đorđe Lašić, Mihajlo Vukoičić, i mali maturanti Miloš Atanacković (14), Matej Svoboda (15).

Hvala Daliboru “Ćiri” i posadi PD Volujak na gostoprimstvu.

Papin Do, 27-28. jun 2020. godine.

GPX:

Papin Do – Velika Vlasulja – Trnovački Durmitor

Papin do – Kuk