^{Zelengora, avgust 2020. godine}

Prenj ostavlja utisak svojim alpskim facetama i mesečevim predelima, Maglić i Volujak deluju nestvarno iznad srcolikog Trnovačkog jezera. Visočica krije neke od najlepših nekropola drevnih stećaka.

No, gorska kraljica Hercegovine je tiha i povučena Zelengora, ona je pojilo nestvarnih prizora, bez da je za to potrebno uložiti preterani napor ili penjačko umeće, jer ovde se ne dolazi da bi se osvajali vrhovi.

Lepota izviruje iz svakog kamena platoa centralne Zelengore. Ona je najfotogeničnija planina Hercegovine, rame uz rame sa jednim Durmitorom. Još ako se dobro porani, a stidljiva Zelengora okuraži, i posetiocu podari svoj ples senki i svetla, prizori postaju onozemaljski!

Sa severa se od Kalinovika uzdižu mirišljave borove šume, a na koje se nadovezuju blistavi, visoki pašnjaci. U središtu nestvarnog prostora je markantni Stog: svetionik i čvorište Zelengore, okolo čijih padina stražare okomite strane Orlovca i Kalelije, dok se ka istoku ukazuju terase najvišeg vrha planine – Bregoč (2014m).

Od Bregoča se dalje teren spušta kroz stoletne bukove šume kojima je okružen Uglješin vrh. Dalje ka istoku, ponovo prizor iz mašte – Gornje Bare i greben Tovarnice, sa nestvarnom vizurom zupčaste Planinice. Tamo smo bili u prethodnoj priči sa Zelengore. Ispod Planinice je ambis u Sutjesku i to je mesto gde se Zelengora prepušta zanosnom zagrljaju gorostasnog Volujka. Kanjon je u koritu reke uzak svega par desetina metara.

Između Stoga i Orlovca smestilo se i najveće od ukupno devet zelengorskih očiju – to je Orlovačko jezero dok je ispod Kalelije, Borilovačko ili Jugovo, jedino protočno tj. veštački pregrađeno jezero na Zelengori.

Dalje ka zapadu zelengorski pejzaž je izrazito “sinjajevinast” – vegetacija postaje oskudna. To je suvi dinarski kamenjar prožet glavičastim uzvišenjima i kraškim dolovima i vrtačama. U jednom od udubljenja smestilo se i najplavlje od svih – Kotlaničko jezero. I tamo smo već bili, u prvoj priči sa Zelengore.

Južna međa Zelengore je gornji deo kanjona Neretve, žile kucavice humske zemlje, a koja izvire upravo na ovoj planini.

Do Zelengore nije lako doći. Put je i dalje isti kakav je bio, loš ali ipak prohodan, što je u geopolitičkom podneblju u kome obitavamo, možda i bolji scenario. Grdan put na Balkanu donekle garantuje čistotu prizora kad se na kraju konačno dobaci do planine.

Ova godina je specifična. Broj posetilaca na Zelengori je uprkos lošem putu, veći nego inače, jer raja ne može na more. Najveći deo izletnika se koncentriše na Orlovačko jezero, koje je u vrele dane vikenda, u opsadnom stanju. Samo kilometar južnije, stvari se vraćaju u normalu. Na Jugovom jezeru atmosferu upotpunjuje zvonjava i meket ovaca sa obližnjeg katuna. Pastir Drago iz 80 kilometara udaljene Bileće nije odbacio zavet predaka i ovde izdiže jagnjad, ovce i goveda, svakog pa i ovog leta 2020. godine.

Otkud put uopšte preko Zelengore? Nekada je to bila najkraća veza centralne Bosne i južnog Jadrana a put je kroz planinu provukla austro-ugarska inženjerija. i to ne da bi olakšala život lokalnom stanovništvu, već da bi se crpela šumska bogatstva okupirane provincije.

“Corpus separatum”

Za razliku od Dalmacije ili Vojvodine, Bosna i Hercegovina je u sastavu Austro-Ugarske imala poseban status (corpus separatum), koji se malo razlikovao od položaja preko-okeanskih kolonija u sastavu Engleske ili Francuske. Velika je zabluda da je Dunavska monarhija u Bosnu donela progres. Praktično je zadržan zatečeni feudalni sistem i ustrojstvo turskog begovata. U državnoj administraciji po pravilu nije bilo mesta za domaće stanovništvo, tek poneko bi se provukao, uz uslov pripadnosti rimokatoličkoj veri. Infrastrukturna unapređenja su činjena u vojne svrhe ili u cilju brže i lakše eksploatacije prirodnih resursa, pa je tako i put od Kalinovika do Čemernog olakšao seču šume i transport tražene građe.

Austro-ugari su otišli, šumski putevi diljem Bosne služe istoj svrsi, samo ovaj put rabljeni od strane domaće bratije. I danas je prilaz Zelengori, Prenju i Treskavici prepun otužnih prizora izvlačenja trupaca ili devastacije planinskih reka, guranjem u cevovode. Sve to se čini bez mnogo patriotske i ekološke svesti za generacije koje dolaze. Otrovne strele nacionalizama se vrlo ciljano odapiru i 25 godina posle rata, s jedinim ciljem da zavade i zamagle, dok kleptokratske kvazi-elite u pozadini nesmetano profitiraju na javnim resursima.

So na ranu predstavlja kontraverzni projekat gradnje uz samo Jugovo jezero, čime bi upravo ovde opisane prirodne lepote centralne Zelengore otišle trajno u nepovrat, a generacije koje dolaze bile trajno uskraćene.

Jugovo, Orlovačko, Stog, Kalelija, Orlovac: savršenih 40 sati Zelengore!

Ovaj put sam išao solo i fokus nije bio na vrhovima. Centralna Zelengora je kao stvorena za ležerno tumaranje po okolnim visovima i padinama sa kojih se pružaju po pravilu maestralni pogledi.

U potrazi za što boljim svetlom ustajao sam veoma rano, a uspone započinjao i pre svitanja. Nisam se kretao uoobičajnim planinarskim stazama, koje na Zelengori mahom nisu ni označene. Prohladna jutra i večeri sam provodio u pokretu a najtopliji deo dana koristio za odmor i plivanje u jezeru.

Rezultat ovog foto-istraživačkog pohoda i preporuka za pratioce bila bi kružna ruta kroz atraktivne predele centralne Zelengore, a koja prolazi pored Jugovog i Orlovačkog jezera – uz opcione poglede sa visine na iste (Kalelija, Orlovac i sam Stog).

Trek kreće od Jugovog jezera a do koga je sa Orlovačkog moguće preprečiti kroz obližnji šumarak (gpx zapis se nalazi na dnu priče).

Trek dalje sledi zaraslu pastirsku stazu koja od Jugovog jezera prati udolinu ispod grebena Kalelije.

Pre skretanja ka Borovnom brdu, isplati se popeti i greben same Kalelije, koji je sa suprotne strane travnat i pitom i pri tom nudi vanserijske poglede ka prostranstvima Zelengore.

Borovno brdo je glavna raskrsnica puteva na Zelengori. Tu se obično sreću konji na ispaši. Ka zapadu se odvaja makadamski put ka Kotlaničkom i Štirinskom jezeru, dok glavni put postepeno silazi ka Čemernom (do koga ima još dobrih 18km). Odavde polazi i najkraći, markirani pristup ka vrhu Bregoč (2h).

Umesto markiranom stazom ka Bregoču, pratio sam sam greben Borovnog brda, odakle se pruža možda i najlepši pogled na Stog i okruženje.

Popeti sam Stog izrazito je jednostavno (od strane makadamskog puta) i do istog nema više od nepunog sata uspona.

Obilazeći Stog sa njegove istočne strane, trek se u nekom trenutku uliva na stazu koja sa Bregoča silazi na Orlovačko jezero. Sa severne strane jezera dominira zavodljiv planinski greben u obliku piramide. To je Orlovac ili Orlovački vis, sa čije leve strane se nalazi zelengorski “Materhorn” Ljeljen.

“O Ljeljenima”

Izgleda da svaka planina centralne Hercegovine mora da ima svoj Ljeljen – vrh specifičnog naziva koji lomi jezik. Tako je barem na Zelengori, Treskavici i Visočici. Zelengorski i treskavički Ljeljen su atraktivna mesta, jer se neposredno ispod njih nalaze velika lednička jezera. Ispod Ljeljena na Visočici takođe su Jezera, barem na papiru, tako se naime zove lednički do sa jednom od najlepših nekropola stećaka kad su visoke planinske lokacije u pitanju.

Penjati Ljeljen nije zgodno, ali već obližnji greben Orlovca pleni pogledima ka jezeru i masivu Zelengore ka jugu i istoku. Ako bi se od sedla između Orlovca i Ljeljena produžilo ka severu, dobacilo bi se do najsevernijeg vrha Zelengore – to je Videž, ispod koga se takođe nalazi nekropola stećaka, na impozantnoj nadmorskoj visini od 1750m, što je prema mojim saznanjima čini najvišom očuvanom nekropolom u BiH.

Staza ka sedlu između Orlovca i Ljeljena je veoma zarasla i u svom početnom delu prati usek planinskog potoka u šumi sa severne strane Orlovačkog jezera. Sam greben je prekriven borom kriviljem koji velikim delom dopire do same ivice. Treba biti veoma oprezan prilikom uspona i silaska, pristup se preporučuje samo u slučaju suvog vremena i samo iskusnim planinarima.

Via normale uspon na sam vrh Orlovac ne prati ovaj greben, već polazi od Orlovačkog jezera, zaobilazeći greben prilazu samom vrhu sa istočne strane.

Zelengora je još jednom opravdala očekivanja apsolutnog favorita među “Nestvarnim mestima Balkana”. Četvrti nastavak priče je veoma izvestan koliko već ove jeseni: “Via Dinarica” transverzala preseca Zelengoru u interesantnom delu od Bregoča ka Uglješinom vrhu i Gornjim barama. A tu su i neka nepokorena prostranstva na severu masiva (Kozje strane, Videž).

U očekivanju sunčanog oktobra i ponovnog druženja sa gorskom kraljicom hercegovačkih visova!

Nebojša Atanacković, Kalinovik, 1.8.2020. godine

Wikiloc: Krug oko centralne Zelengore (Jugovo, Orlovačko, Stog)

Još priča sa Zelengore:

Nestvarna Zelengora I: Kotlaničko i Štirinsko jezero i vrh Bregoč u jednom danu.

Nestvarna Zelengora II: Gornje Bare, Uglješin vrh i greben Tovarnice.

*u ovom članku su korišćeni podaci iz knjige “Političke ideje Mlade Bosne” istoričara Miloša Vojinovića.