Zelengora nema zahtevne vrhove i alpske panorame. Ona je zapanjujuće pusta i nudi nekoliko jezera očaravajuće lepote.
Prvi susret sa Zelengorom dogodio se još pre tri godine kada sam upoznao njene centralne i zapadne delove:
Kotlaničko i Štirinsko jezero i loptasti pašnjaci oko najvišeg vrha Zelengore, Bregoča su tada ostavili jak utisak.
Prostor oko Gornjih Bara ispod i oko Uglješinog vrha, na istočnom obodu Zelengore predstavlja još jednu rekao bih dobro skrivenu atrakciju ove planine, a koja ujedno pripada i teritoriji nacionalnog parka Sutjeska.
Sam pogled sa Gornjih Bara ka nazupčenom grebenu Planinice je filmski, ali potpuni doživljaj ovog predela pružiće tek planinarenje grebenom Tovarnice od Uglješinog vrha pa dalje sve do ivice planine iznad kanjona Sutjeske.
Utisak i ushićenje nalik su onom epskom krugu u Prokletijama: oko Popadije i Talijanke sa pogledom na Karanfile.
Teško je poverovati da su se baš u ovom minijaturnom raju odigrali najkrvaviji momenti bitke na Sutjesci u Drugom svetskom ratu:
Da bi se glavnica partizanskih snaga izvukla iz neprijateljskog obruča na Sutjesci, odstupnicu su, uz ogromne ljudske gubitke, držale I proleterska brigada na Ljubinom grobu, a II dalmatinska brigada upravo ovde, na Barama, ispod Uglješinog vrha.
Posmatrano iz perspektive post-ideološke pustinje XXI veka, ovakav čin solidarnosti i samopožrtvovanja zaslužuje divljenje i poštovanje, bez obzira na ideološke predznake.
Do Bara se inače teško dolazi. Uzani kolski put dužine 18 kilometara je u lošem stanju i potrebno je čitav sat vremena strpljive (ali delom i živopisne) vožnje kroz kanjon Hrčavke, da bi se od Sutjeske konačno stiglo do Zelengore.
Kolski put završava na Donjim Barama dok jedan njegov manji krak vodi na Gornje Bare (vidljiv je planinarski putokaz). Ova jezera su dakle blizu jedna drugom (30-tak minuta hoda ili 5 minuta vožnje).
Izgradnjom planinske kuće i popločavanjem pristupa jezeru, Donje Bare nisu više a priori mesto netaknute divljine.
Gornje Bare su nasuprot tome prizor za sva čula. U cik zore ovde srećemo veselu foto klub družinu iz Sarajeva u potrazi sa savršenim prizorom rađanja novog dana na mestu “filmske” scenografije.
Od Gornjih bara do obližnjeg Uglješinog vrha vodi markirana staza – osim inicijalnog uspona sa nešto jačim penjanjem (400m visinske razlike) teren je posle blag, grebenski i pregledan i ne predstavlja izazov. Sa Uglješinog vrha se otvaraju pogledi ka ostalim vrhovima Zelengore, ali i ka Magliću i Volujku na drugoj strani reke.
Zapravo, od Uglješinog vrha do Orlovačkog jezera i Bregoča i nema mnogo, oko 12 kilometara atraktivnog planinarenja. Do trenutka pisanja ovog teksta, vidljivi su putokazi i table koji upućuju na ovu sekciju Via Dinarica-e, ali detaljne markacije još uvek ne postoje.
Sa Uglješinog vrha okrećemo nazad dole istom padinom kuda smo se i popeli i produžavamo ka grebenu Tovarnice, tik iznad Gornjih Bara. Pogledi na Planinicu su sve dramatičniji, jesen je na vrhuncu!
Na prevoju ispod same Planinice nailazimo i na krdo divokoza (o kojima nam je Lala pričala prethodni dan prilikom našeg susreta ispod Maglića). Suviše sam spor da bih ih zabeležio aparatom ali ne žalim – neki prizori i treba da ostanu samo u sećanju.
Planinica je iz ove perspektive možda i najmoćnija!
Nakon silaska na samo sedlo, fotografsku opremu pakujemo u ranac, jer sledeći deo treka zahteva bolju ravnotežu: dalje se krećemo po izohipsi preko sipara ispod samog krušljivog grebena.
Vidljivi su tragovi odrona na nekolika mesta, ali uz malo više koncetracije savladana je i ova, uslovno rečeno, zahtevnija deonica današnje akcije.
Izbijamo na sedlo na drugoj strani. Donje Bare su sada u vidnom polju. Krug je moguće zatvoriti bilo preko Gornjih, bilo preko Donjih Bara kretajući se preglednim grebenima i pašnjacima. Situacija bi bila nešto komplikovanija u proleće i rano leto jer Bare su, kako im samo ime sugeriše, skup nekoliko jezerina koje se tek preko leta osuše.
S obzirom da Zelengora završava nad kanjonom Sutjeske, negde, po Goranovim rečima, “mora biti odsek”. Nismo morali dugo da ga tražimo. Par valovitih grebena dalje, planina se strmoglavo obrušava u stoletne šume Sutjeske. Pred nama se otvara Lice – poslednje parče Volujka, večni stražar nad kanjonom Sutjeske.
Krug zatvaramo u kraćoj varijanti preko Gornjih Bara, vremena je malo jer se po pravilu isti dan vraćamo za Beograd, potpuno opijeni prizorima iz srca Nacionalnog parka Sutjeska.
Zaključne misli.
Kad se spomene Sutjeska najveći broj posetilaca se prvo odlučuje za odlazak na Prijevor i uspon na Maglić preko Trnovačkog jezera.
Još jedan skriveni adut parka se, videli smo, nalazi i sa druge strane kanjona.
Kondiciono i tehnički srednje zahtevna (11km 1000m uspona), krug oko Bara preko Uglješinog vrha i Tovarnice je idealna poludnevna tura “za drugi dan” pre povratka kući.
Još priča iz ovih krajeva:
Nestvarna Zelengora – Kotlaničko i Štirinsko jezero – Bregoč
Prijevor – Trnovačko jezero – Trnovački Durmitor i Trzivka
Prijevor – Trnovačko jezero – Maglić
Flickr:
https://www.flickr.com/gp/jazzm8/q8Q7h4
Wikiloc:
Gornje Bare – Uglješin Vrh – Tovarnica – Planinica – Gornje Bare.
Tjentište – Donje Bare (Gornje Bare) pristup motornim vozilom
NESTVARNA MESTA. 