^{Trešnjica i Gornje Košlje, maj 2020. godine}

Dve klisure. Jedan Vidikovac. Neka skrivena, zaboravljena, divlja i netaknuta Srbija… A kada smo se nahranili božanskim pogledima dok su oko nas krstarili beloglavi supovi, uputismo se kroz kanjon tragom jedne dirljive priče…

Kada se od Ljubovije produži južnije uz Drinu, neprimetan tanki put se odvaja u šumsko zaleđe velike reke. Plodna i prostrana drinska župa se sužava u usku levkastu kotlinu. Par kilometara dalje, kraj asfaltnog puta. Na završetku druma, jedan poveći protočni ribnjak, crkva, nekolicina kuća i jedna škola. To je Gornja Trešnjica, selo koje se na prvi pogled ne razlikuje od stotina drugih u Srbiji, sa kojima deli sličnu sudbinu – broj stalnih stanovnika je u konstantom opadanju, mesto je u delimičnoj fazi izumiranja. A ovde je davne 1836. otvorena jedna od najstarijih škola u Srbiji.

Gornja Trešnjica je ulazna tačka u jedan skriveni svet – minijaturne i atraktivne klisure Trešnjice i Tribuće.

Sa zemlje, iz kanjona, je teško sagledati ovaj impozantan prostor u jednom kadru. Upravo takvu perspektivu pruža nazupčena ivica uzvišenja Boškovac – još jedno istraživačko čedo planinara Gorana Stamenkovića.

Boškovac.

Boškovac je savršeno uklješten između Trešnjice i Tribuće i sa njegove najisturenije tačke pruža se, malo je reći, magičan pogled.

Njegova severna strana je stenovita i klesarsko je delo minijaturne Tribuće koja se ispod samih litica uliva u Trešnjicu. Gornji deo kanjona Tribuće je spolja potpuno nevidljiv, njegovo pohođenje prelazi u sferu kanjoninga.

Južnu stranu Boškovca oblikovala je Trešnjica, i sa te strane je i moguć pristup njegovom vrhu.

Kako to obično biva, staza do ovog prirodnog vidikovca ne postoji. Teren nije nimalo gostoljubiv, nešto malo utabane podloge u donjem delu kamenjara prokrčile su ovce za svoje potrebe.

Gornji deo prilaza je šumski – vegetacija gusto olistava već početkom maja. To su samonikle hrastove šume, zimi prepuštene uticajima leda i vetra – provlačenje kroz slomljena stabla i trnje divlje ruže ovde je neminovno.

Uspon na Boškovac na karti deluje kao brz i lak, ali je daleko od jednostavnog i pored neznatne visinske razlike od par stotina metara. Poslednji metri kada iz guste šume treba pronaći istureni stenoviti greben predstavljaju izazov u pogledu orijentacije. A kad grane sunce, ovde caruju poskoci.

Ushićenje koje nastaje izlaskom na greben učiniće da se prepreke i napor brzo zaborave. Posebna privilegija je stajati ovde, u društvu čudesnih letećih stvorenja.

Stenovite litice Boškovca naime predstavljaju idealno stanište za gneždenje beloglavog supa – nakon Uvca, ovde se nalazi druga velika kolonija ovih vrhunskih letača u Srbiji.

A evo i kako su nezvani gosti toga dana izgledali u njihovim očima u letu iznad Tribuće…

Đačkom stazom kroz kanjon Trešnjice do sela Gornje Košlje.

Promatrajući kanjone Trešnjice i Tribuće sa nesvakidašnjeg mesta, da se uočiti zaseok na suprotnoj strani, na ivici planinskog platoa poviše kanjona: to su Gornje Košlje.

Savremenim saobraćajnim vezama Gornje Košlje i Gornja Trešnjica nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Putovanje motornim vozilom bi trajalo najmanje dva sata preko Kapije Podrinja i Pašine Ravni.

U davna vremena kad su timareni magarci, a mladež galamila po zaseocima i mahalama, ova sela su bila komšijska – ali u strogom pešačkom smislu.

Uska kozja staza prolazi kroz klisuru Trešnjice, potom premošćava Tribuću, i iz toplog Podrinja izdiže se 500m u vis na suprotnu stranu kanjona, u drugu klimatsku zonu.

I sad sledi ono najzanimljivije: Stazu su decenijama unazad koristila deca iz Gornjih Košalja za svakodnevni odlazak u školu. U njihovu čast koji su ovu 7 kilometara dugu trasu prelazili dva puta dnevno, ostalo je ime za buduće generacije – Đačka staza.

Zašto Gornje Košlje nisu imali svoju školu? Po rečima poznanika iz Ljubovije, ceo kraj je doživeo neku vrstu tihe odmazde posle Drugog svetskog rata, jer je stanovništvo spletom istorijskih prilika bilo opredeljeno na strani poraženog ravnogorskog pokreta.

Nakon osvajanja Boškovca spustili smo se u kanjon Trešnjice i uputili u Gornje Krošlje Đačkom stazom.

Staza se nažalost danas slabo koristi. Od zaborava i zaraslosti je spašava entuzijazam lokalnih pojedinaca (stazu je markirao planinar Dragan Pavlović – Pop a precizan .gpx zapis je dostupan na zvaničnoj stranici Planinarskog saveza Srbije).

Po sredi je tehnički jednostavno pešačko iskustvo za dušu i telo kroz netaknuti predeo. Savršen dopunski program nakon “lomatanja” do Boškovca. Huk planinske vode stvara jedinstvenu zvučnu kulisu, pogotovo u proleće. Sa staze je na nekoliko mesta moguće sići u korito same reke Trešnjice. Zvuci i prizori za pamćenje!

Par kilometara dalje prelazi se preko Tribuće, nakon čega sledi cik-cak uspon i postepeni izlazak iz kanjona. Od početka single-traila do ulaska u Košlje ima nešto više od 5 kilometara (90 minuta hoda).

Kad se ispenje gore u Košlje, vredi pronjuškati i proviriti u ambare i torove izgrađene u tradicionalnom stilu.

Iz respekta prema đacima maratoncima mi smo ipak odšetali ceo trek do centra sela, putem, još par kilometara dalje. Dovoljno je međutim zadržati se u autentičnom zaseoku nadomak kanjona i tu okrenuti nazad dole u kanjon.

Tri sata su dakle dovoljna da se prođe atraktivnim delom Đačke staze u oba smera – šetnja je pogodna za sve uzraste.

Do Trešnjice se stiže preko Valjeva i Pecke (najatraktivnije) – treba računati na tri sata vožnje.

Boškovac i Trešnjica geografski se naslanjaju na pitome planine Torničku Bobiju i Azbukovicu koje ćemo pokušati da otkrijemo na jesen!

Hvala Draganu Đeriću i Goranu Stamenkoviću na kao i uvek dragocenim koordinatama!

Gornja Trešnjica, maj 2020.