Visočica. Vito. Zimski uspon.

Visočica – Najbolje čuvana bosanska tajna? Predeli su nestvarni, a ovoj planini nećete puno toga čuti i saznati. Za to su možda krivi njeni vrhovi kojima malo nedostaje do 2000m da bi bili prepoznatljiviji i zvučniji planinarski ciljevi.

Visočica se nalazi južno od Bjelašnice od koje je deli dubok kanjon reke Rakitnice. Istočno je Treskavica od koje je deli isto tako dubok kanjon reke Ljute. Na jugu je Neretva koja razdvaja Visočicu od “nekrunisanog kralja” BH visokogorja – njegovo visočanstvo Prenj.

Za razliku od divljeg i prevrtljivog Prenja, Visočica je dostupnija i predvidljivija planina – pogodna za planinarenje sa decom.

Tokom prvog boravka na Visočici, leta 2016. godine,  povučen magijom stećaka, opredelio sam za njen južni deo – visoravan Jezera i vrhove Džamija i veliki Ljeljen.

Elegantan greben Visočice sa vrhom Vito je ostavljen za neku drugu, po mogućstvu zimsku priliku.

Takav dan se otvorio 10. februara 2017. godine. Nakon tri dana skijanja na maglovitoj Jahorini ukazala se sunčana subota. Umesto očekivane gužve na žičarama Miloš (11 godina) i ja smo se preko Sarajeva i Bjelašnice prebacili  južno do planinarskog doma Vrela u podnožju Visočice.

Sutradan smo imali dan iz snova koji je krunisan uspešnim osvajanjem vrha Vito u zimskim uslovima (1960m). Prešli smo 19 kilometara sa oko 1000m uspona i proveli 9 sati potpuno sami u planini.

Celu akciju smo odradili potpuno autonomno i samostalno ali prateći trek i  precizne instrukcije koje mi je dao istinski zaljubljenik u ove krajeve, Dino Karadža – naš vodič na Prenju prošlog leta. Bez njegove logističke pomoći, ovaj uspon u pratnji dece ne bi bio moguć.

Zimski uspon sa decom je jednačina sa većim brojem promenljivih: vremenski uslovi, kvalitet snega tojest koliko duboko se propada,  kondiciono stanje dečije pratnje.

Kako ne bi naišli na neprijatna iznenađenja, pobinuo sam se da sledeće premise budu ispoštovane:

• “kids-friendly” zimska tura: Za razliku od “via normale” uspona na Vito, ovo je bila duža i zaobilazna tura ali koja sigurno nije zahtevala zimsku opremu (cepin i dereze).
• svež i pouzdan trek na GPS-u (Dino je pre samo dve sedmice prošao skijama istim putem). Trek je dodatno potkrepljen usmenim informacijama iz prve ruke tipa koliko će nam trebati vremena do vrha? Orijentacione tačke? Moguće alternative?
• uspon započinjemo samo ako su stabilni vremenski uslovi
• minimalno vreme povratka od tačke okreta: to znači da u unapred definisano vreme okrećemo nazad bez obzira da li smo stigli do vrha ili ne: sujeta u planinarenju mora da ostane kod kuće. Vreme okreta smo fiksirali na 13:30 tojest 5 sati i 30 minuta od starta kako bismo po mojoj proceni imali snage da se vratimo nazad.
• Olakšavajuća okolnost i još jedan razlog zašto biramo ovu turu i ovaj trek: prvih i poslednjih 5 kilometara prate makadamski put. Čak i ako nas uhvati mrak: ne možemo da zalutamo (čeona lampa je sastavni deo planinarske opreme).
• 12 sati sna za Miloša prethodne noći. Pobrinuo sam se da se prethodni dan do 19 časova smestimo u planinarskom domu kako bi uspon započeli odmorni. Kako smo taj dan  od 9 do 15h skijali na Jahorini po teškom snegu, san je brzo došao sam po sebi.

Sledi detaljan opis naše avanture.

Sinanovići (1250mnm) – Puzimsko groblje – Mokre Stijene – Vrh Vito (1960m) i nazad.

Nakon buđenja, obilnog i veoma ukusnog Seninog doručka u domu (kajgana i uštipci) uspon započinjemo iz sela Sinanovići tačno u 8 časova.

Prvih 5 kilometara prate put ka Konjicu – poznati teren, samo sada u zimskom izdanju – ovuda smo letos otprašili na rafting nakon uspona na Džamiju. Izlaskom na planinski plato kod Puzimskog groblja otvaraju nam se čarobni predeli Visočice. Snežna bajka kakvu sam priželjkivao i željno iščekivao.

Nastavljamo da se penjemo, sada već iznad 1600m nadmorske visine .U pozadini ostavljamo Puzim sa svojim karakterističnim stenovitim vrhom, poput Babinog Zuba na Staroj Planini.

Nedugo odatle, nakon dva sata hoda napuštamo snegom prekrivenu cestu i ulazimo u carstvo vrtača.

Sneg idealan! Stari januarski pokrivač je dobro nalegao. Sveže padavine su bile veoma slabe, jedva 10-tak centimetara taman toliko da dodatno pokriju kamenje i upotpune čaroliju.

U odlasku – u smeru ka vrhu skoro da i ne propadamo. Da je bilo drugačije, brže se umorili i pitanje da li bismo uspeli da stignemo do vrha. Jer i ovako nam je bilo potrebno 4 sata i 50 minuta bez mnogo odmora.

Sunce se polako podizalo ka zenitu, grejući sve jače. Bez vetra i okruženi snežnim belilom, jakne, rukavice i kape uskoro postaju suvišni!

Ipak nije sve išlo tako glatko. Gulili smo već preko 4 sata kroz planinu sa minimalnim pauzama, a nikako da se ukaže završni greben. Ne skidam pogled sa GPS-a. Svako i najmanje odstupanje značilo je gubitak dragocenog vremena.

Nismo sigurni da ćemo se u propisanom vremenu popeti i vratiti nazad. Miloš je dobro delovao, ali nakon ulaska u peti sat planinarenja, bez naznake cilja na vidiku, nesigurnost je rasla.

Konačno izbijamo na greben! Vrh sada vidimo svojim očima. Po navigaciji, imamo još 1,5 kilometar do njega sa oko 150 metara završnog uspona. Ostavljam ranac i ubeđujem Miloša da je do cilja ostalo jako malo i da ga ne smemo ispustiti.

Hrabro gazimo ka vrhu držeći se za ruke.

U 12:50 – nakon 4 sata i pedeset minuta stižemo na vrh Vito 1960m. Otvaraju se pogledi ka svim stranama sveta. Na severu Obalj i Bjelašnica. Prenj i Čvrsnica na jugo-zapadu, Treskavica, Jahorina i Lelija na istoku.

Vito je zapravo raskrnica grebena – sa Mokrih Stijena odakle smo mi došli, greben se dalje račva ka jugu i ka severu. Južni deo grebena se završava na vrhu Parič iza koga se vide vrhovi Džamija i Veliki Ljeljen, najviši vrhovi Visočice.

Severna strana grebena se nedaleko od Vita ponovo račva na dva kraka sa dva impozantna gorska amfiteatra. Za taj, možda najuzbudljiviji deo grebena, danas nažalost nemamo vremena.

Na vrhu ostajemo 15-tak minuta a zatim se spuštamo nazad ka Mokrim stenama. Na tački gde smo izbili na greben sam ostavio ranac i tu pravimo pauzu za ručak.

U 13:40 krećemo nazad ka dolini. Preplavljeni pozitivnom energijom i ozareni činjenicom da smo zajedno savladali ovaj uspon.

Milošu se sada otvara i apetit za slikanje…

U 15:15 stižemo nazad do puta, a do automobila u Sinanovićima u 16:50. Današnji skor: 8:50. 4:50 do vrha i 4:00 nazad uz brojne pauze u povratku.

Rasterećeni i opušteni veći deo spusta provodimo u neprekidnoj komunikaciji. Otvaraju se razne teme za koje gradska svakodnevnica ne ostavlja dovoljno prostora.

Planinarenje jedan-na-jedan je melem za jačanje i negovanje odnosa na relaciji roditelj-dete. Najpre zajedno učestvujemo u savladavanju postavljenog izazova (uspon) a potom ozareni postignutim uspehom i na talasu pozitivnih emocija analiziramo život i svet oko nas.

Dragoceno iskustvo!

Praktične informacije:

Trek: Sinanovići (1250mnm) – Puzimsko groblje – Mokre Stijene – Vrh Vito (1960m) i nazad.

Ukoliko se ide bez dečije pratnje i sa zimskom opremom i na skijama, ako uslovi dozvole može se popeti vrh preko Subara a spustiti se preko Mokrih Stijena.

Noćenje sa doručkom u PD Vrela, Tušila 30 KM.

Udaljenost Visočice od centra Sarajeva: 50-tak minuta vožnje preko Bjelašnice. U mestu Rakitnica pratiti putokaz da ne bi omašili ka Šabićima umesto ka Tušilima i Sinanovićima.