Prokletije. Maja Rosit / Rosni vrh.

^{Valbona, septembar 2020. godine}

Planina Bjelič predstavlja most izmedju mramornih divova centralnih Prokletija i zatalasanih grebena Bogićevice ka severu. Sa njegove istočne strane leži alpska dolina Valbone, dok je na zapadu dolina Ropojana. deli od nazupčenog venca Karanfila i Fortita.

Tako će snegovi koje s proleća dohvati jutarnje sunce sa istoka, oticati ka Valboni, dok vode sa njegovih zapadnih padina završavaju u Plavsko-gusinjskoj kotlini. Bjelič je dakle vododelnica Jadranskog i Crnomorskog sliva.

Bjelič nije zvučan i prepoznatljiv pojam. Planinari ga ređe koriste. Češće su u opticaju imena njegovih markantnih vrhova, a to su Tri Kolate na njegovom severnom i Maja Rosit na njegovom južnom obodu. Sa albanske strane tu je i istureni Maja e Thate (“Maja Žat”), koji poput svetionika stražari nad Valbonom.

I ovde je kamena u izobilju, ali je teren ipak naklonjeniji putniku namerniku. Zemlje i trave ima taman toliko da je korak duži i sigurniji.

Pristupna tačka sa crnogorske strane je dobro poznati proplanak Zastan, gde se nalazi i istoimeni katun na mestu stare karaule. Na Zastanu se račvaju staze ka Dolini jezera i ka Rosnom vrhu. Mi smo se na Rosit ovaj put uputili iz same Albanije, od Valbone. Prethodni dan smo popeli Maja Jezerce, najviši vrh Prokletija, a uspon na Rosit se pokazao kao savršen dopunski program za sledeće jutro pred povratak kući.

Ispostavilo sa da je pristup vrhu iz Valbone logistički jednostavan i ne preterano zahtevan. Uz minimalnu asistenciju terenskog vozila (5km makadama ka katunu Stani Ibrahimit na Kukaju) visinski saldo će izaći na 1200m, vrlo pravilno raspoređenih na 7 kilometara treka. Staza je markirana i “jaka” – dobro razgažena, te samim tim pogodna za nešto lakšu obuću. U kondicionom pogledu, uspon od kraja kolskog puta do vrha dođe kao “nešto jači Rtanj”. Vode međutim nema, ali je na usputnom katunu Stani e Rames moguće pazariti neki šećerni napitak.

Startovali smo rano i krenuli smo jako, odeveni lagano u duhu planinskog trčanja. Ima već nekoliko godina od kako sam takmičenje sa sobom i drugima na gradskim i planinskim maratonima zamenio trkom sa suncem i oblacima. Cilj je dohvatiti što veću visinu pre svitanja, a potom uhvatiti prizore dok se sunce ne digne previsoko i igla svetla i senki naprasno prestane, jer, kako reče Miroslav Krleža, rafinirana igra svetlosti, mekana je kao hod srne…

Mana kompaktnosti i jednostavnosti uspona sa albanske strane je sporo smenjivanje scenografije. Tako to obično biva, matematika je prosta: prolasci kroz cirkove, udoline i prevoje su atraktivni za oko, ali svaki put kad neprimetno prevalimo nadole, moraćemo ponovo da se dignemo gore. Ovde je suprotno uspon strogo linearan, te nema gubljenja visine.

Kada se konačno ispenje cela istočna padina, na travnatom visu nailazi račvanje. Za Maja Rosit se produžava pravo, dok bi se skretanjem ulevo nakon par minuta hoda stiglo do prevoja Qafa e Sheleqeve. Tim putem planinari iz Albanije posećuju Dolinu jezera (Buni i Jezerces).

Kada se dakle isprati prvi putokaz za Maja Rosit, stiže se sledećeg prevoja na kome se nalazi oronula kamena piramida. Tu se ulivaju staza iz Albanije i markacija iz Crne Gore (Zastan / Romon). Sa ove tačke otvoriće se pogled ka zapadu, Karanfili, Gusinjska kotlina, Visitor, Komovi u daljini. Sledi strmiji završni uspon ka samom vrhu, prema severu, ali sve vreme po jasno vidljivoj stazi. Do izlaska na vrh nema još mnogo i nema eksponiranih delova.

Svakim korakom se dodatno otvara impresivna vizura ka ostatku masiva.

Kako smo jutros poranili, tek na samom vrhu nas je ogrejalo sunce nakon 4h hoda. Pristupne padine su orijentisane ka zapadu, te ih sporo dohvata jutarnje svetlo, a rosa se tako dugo zadržava. Moja pretpostavka da otuda i potiče ime Rosni vrh / Maja Rosit.

Pogledi sa vrha na “mramorni okean” su možda i najlepši od do sada viđenog u Prokletijama. Kralj Dinarida – Maja Jezerce ponosno dominira horizontom. Na drugoj strani Valbona, Kolate, Maja Briasit i Maja Bošit, dok se u daljini nižu Krasnićke planine ispod kojih leži poslednja zaboravljena dolina u Prokletijama –  Ćuraj i Eparm.

I na kraju umesto zaključka, “mramorni pogled” sa Rosita navodi i na dublje razmišljanje:

Zbog čega nas privlače visoke planine?

Prvi motiv je susret sa “vanvremenskim”. Susret i privremeno bitisanje u prostoru koji oslikava geološko svedočanstvo veličanstvenih sila prirode.

Drugi motiv je susret sa “arhaičnim”.

Visoke planine su kroz istoriju na periferiji civilizacijskih tokova. Malobrojni tradicionalni stanovnici su po zanimanju stočari. U traganju za ispašom izmedju lanjskog i dolazećeg snega, oni “izdižu” u planinu gde grade svoje letnje habitate – katune ili kako ih u Albaniji zovu stanove. Ovaj način života je u nestajanju, usled masovnih migracija u gradove, i valja ga videti izbliza dok je to još moguće. To je rečenica koju često izgovaram: “čini se da vreme ovde još uvek stoji”.

Do pre samo par decenija, spoj vanvremenskog i arhaičnog je nudio mediteranski prostor, ali je talas masovnog turizma na većini mesta doneo prevelike promene.

Prostor Prokletija je poslednje veliko još uvek u najvećoj meri netaknuto prostranstvo a koje istovremeno podseća na svet kakav je do skoro bio.

Wikiloc: Valbona (Kukaj) – Maja Rosit via Stani Ibrahimit.

Flickr: Uspon na Rosni vrh iz Valbone.

Valbona, Albanija 13.9.2020.