Tropoja, avgust 2020. godine
Dinarsko gorje, Dinaridi ili Dinarske planine najveća je kraška tvorevina u Evropi. Počinju skromno u krasu slovenske Istre, a završavaju kolosalno i vanvremenski kroz venac neprikosnovenih Prokletija u severnoj Albaniji.
Hercegovačke i crnogorske planine su neponovljive ali planinski superlativ Prokletija je neporeciv.
Dalje ka istoku, naborani krečnjački divovi Popluksa, Karanfila i Kolata pretopiće se u nešto blaže i starije reljefne forme plavskih, dečanskih i tropojskih Prokletija.
Ipak, završni krešendo izvešće najistočniji krečnjački div Prokletija – Škeljzen (Maja Shkelzenit), sa čijim okomitim liticama Dinaridi naglo završavaju nad Metohijskom kotlinom (Rrafshi i Dukagjinit).
Nekoliko nižih i oblijih planina se dalje prostire ka istoku, to su Paštrik, Koritnik i Đalica – čineći tako most sa Šarsko-Pindskim planinskim kompleksom a koji dominira južnim delovima Balkanskog poluostrva. I Šara i Pind i bugarska Rila i Pirin su u proseku viši od Dinarida, ali magija krečnjaka ovde nije ispoljena u tolikoj meri kao u Dinarskom pojasu.
Prvi susret sa ovim prostorima se desio još 2017. i 2018. na Bogićevici. Od Plava i Babinog polja prišli smo tada Tromeđi. Poslednje dvorište Albanije – visoki pašnjaci Doberdola se sa vrha Tromeđe vide kao na dlanu.
Oktobra 2019, masivu smo prišli sa kosovske strane. Tada smo popeli Đeravicu, vice-kralja Dinarida, travesirajući ceo njen južni greben (Gusan).
Konačno, u avgustu 2020. pružila se prilika da se slika prostora severnih Prokletija upotpuni i iz same Albanije.
Između Đeravice i Škeljzena leži kanjon reke Tropoje (Lumi Tropojes). Sama reka izvire na visokim pašnjacima ledničke udoline Silbica (Lugina Livadhet e Sulbices).
Kroz kanjon se ujedno i prilazi planini. Makadamski put koji više liči na “mulatieru” nego na tucanik za motorna vozila, se sporo i mukotrpno penje pod liticama Škeljzena da bi konačno izašao na visoke proplanke Silbice.
Staniet e Sulbices – (1800m) je zapanjujuće velik i živ katun na krajnjem severu Albanije. Stiče se utisak da vreme ovde i dalje tapka u mestu i da se malo toga promenilo decenijama unazad.
Iako se čini da je Silbica već zabit per se, put ne prestaje, već grabi još dublje i još više u planinu. Glavni krak preko istoimenog prevoja produžava do Doberdola, tog poslednjeg dvorišta Albanije, ispod same tromeđe sa Kosovom i Crnom Gorom. Sporedni krak prevaljuje ćafu Korita na 2300m iznad mora, da bi dosegao istoimeni katun Stanet e Koritave (ćafa je albanska reč za prevoj, izraz se sreće i diljem Kučke krajine u Crnoj Gori).
Greben Korita (Koritave) razdvaja Doberdol i Silbicu sa severne i kanjon reke Gaši (Lumi Gashit) sa južne strane. Isturene tačke ovog grebena su atraktivni vrhovi Maja e Kershit Kocajve (“Kočajski Krš”) 2396m Maja e Zeze (“Crni vrh”) 2425m i Maja Koritave (“Vrh Korita”) 2387m – a koji se nameću i kao logični planinarski ciljevi prilikom pohođenja ovih predela.
Ime reke Lumi Gashit potiče od plemena Gaši čiji domicilna katuništa su upravo planine i pašnjaci u i oko Tropoje.
I kad se pogleda surova slika predela i ne čudi ta vekovna borba za pašnjake Gašija i Keljmendija sa jedne, i Kuča i Vasojevića sa druge strane planine. Jer život ovde i nije mogao da bude drugo do gola borba za opstanak.
Kad se sve sabere, dragulj celog prostora je jezero Daš (Liqeni Dashit), “ovnovo jezero” u prevodu, najlepše jezero u Prokletijama.
Jedan greben. Dve doline. Tri jezera.
U Tropoju smo stigli oko 21 čas nakon nešto više od 6 sati vožnje iz Beograda, preko Merdara i Đakovice. Noć smo proveli u odličnom pansionu Aste, kod domaćina Feriza Malaja. Moram da istaknem vrhunsko gostoprimstvo domaćina, ni kasna večera u 10 uveče, ni rani doručak u 5 ujutru nisu predstavljali problem.
Ono što predstavlja najveći izazov i mogući problem jeste izlazak na planinu iz Tropoje, pogotovo u odsustvu pravog terenskog vozila kao što je bio naš slučaj.
25 kilometra zaista surovog krupnog tucanika uz nekoliko obaveznih prelazaka preko vode dele Tropoju od Silbice i Doberdola, pri čemu se savladava uspon sa početnih 550m na čak 2000m nadmorske visine. Uputiti se gore putničkim vozilom pa makar to bio i izdignuti “gradski” SUV, predstavlja veliki rizik. Iskusnom vozaču je potrebno tri sata fokusirane vožnje kako za uspon tako i za silazak sa planine.
Pogodno mesto za kamp smo lako pronašli uz sporedni put ka katunu Korita, par kilometara pre samog prevoja. Prostranstva su golema. Hteli smo da budemo podalje od ljudi, stoke ali i ovčarskih pasa pre svega.
Prvog dana smo odradili istočnu sekciju grebena Koritave sve do Qafa e Herushes – sedla ispod Škeljzena, prelazeći zanimljive grebenske vrhove Tringline i Preshit. I Škeljzen, 2402m je u dometu sa ove strane planine, ali mi nismo želeli da forsiramo.
Nakon povratka u kamp, kratkog odmora i podizanja šatora, opet smo se uputili ka prevoju Koritave. Sada smo produžili ka zapadnoj sekciji grebena, tačnije ka vrhu Maja e Zeze. Ova sekcija grebena je tehnički zahtevnija.
U povratku smo se popeli na Maja e Koritave i uživali u pogledima nad kanjonom reke Gaši, a potom napravili krug preko jezera Skant i uživali u spektakularnom zalasku pod grebenom Đeravice.
Sledećeg dana smo dobro poranili i uputili se ka samom jezeru Silbica. Iznad jezera smo ponovo dohvatili greben i pratili isti sve do samog vrha Kočajskog krša. Kako direktan uspon zbog stenovitog i eksponiranog terena nije bio bezbedan, spustili smo par desetina metara niže i zaobišli krševitu krestu. Prilaz sa suprotne, dobrodolske strane je daleko jednostavniji, i to je zapravo via normale uspona na ovaj vrh (precizni .gpx trekovi će po običaju naknadno biti priloženi uz ovu priču).
Maja e Kershit Kocajve 2397m je fantastično pozicioniran vrh neposredno iznad bajkovitog jezera Daš a opet u središtu prokletijskih svetova! Jedinstvena 360 perspektiva od Jezerceta i Kolata do Bogdaša i Đeravice.
Produžili smo i dalje grebenom sve do njegovog završetka iznad samih doberdolskih katuna, na manje od kilometar od granice sa Crnom Gorom (Ujkov krš). Krug smo zatvorili preko jezera Daš, uz obavezno kupanje u ledenoj vodi.
Živost i brojnost katuna na severu Albanije je zapanjujuća. Tokom dva dana planinarenja nismo sreli nijednog planinara ali smo sreli nekolicinu pastira i berača borovnica. Najzanimljiviji susret je bio sa mladićem po imenu Nik, koji se iz Tropoje uputio 6 sati peške da bi na katunu Korita preuzeo pastirsku smenu.
I konačno, odgovor na pitanje, da li je bezbedno tumarati i provesti noć pod vedrim nebom na severu Albanije, na samoj granici sa Kosovom? Iz našeg iskustva, odgovor je nedvosmisleno DA. Bilo u Albaniji, bilo tokom puta kroz Kosovo, imali smo isključivo korektne, pozitivne susrete.
Hvala Goranu Stamenkoviću i Miroslavu Ostiću, koji su mi svojom prošlogodišnjom akcijom na istom mestu pobudili želju i otškrinuli vrata ovog dela Albanije.
Ljubiša Mićanović i Nebojša Atanacković, Tropoja, Albanija, 20.8.2020. godine.
Kako ovi predeli izgledaju iz suprotne perspektive i u drugo doba godine:
Pozno-jesenji uspon na Đeravicu i greben Gusana, oktobar 2019.
Zimski turno-ski uspon na Bogićevicu, mart 2018.
Wikiloc:
Maja Kerhsit Kocajve, Liqeni Dashit
NESTVARNA MESTA. 