Durmitor. Trojni prevoj. Bandijerna.

Mnogo toga više nije u redu sa savremenim načinom života u dolini. Zimi je posebno mučno. Ljudi preziru zimu, jer za mnoge od njih, jedina slika zime koju poznaju je upravo ona gradska: čađava, sumorna, besnežna.

Zima u planini je bajkovita, prečista, iskonska. Ali ne tamo gde su žičare i prokrčene šume. To je samo još jedna lažna, iskrivljena odrednica u epohi konzumiranja. Predeli van domašaja čoveka nekim čudom i dalje postoje. Potrebno je malo više truda, energije, ponekad i sreće, svakako i znanja i iskustva da se otškrinu vrata izgubljenog raja…

Gradovi se posećuju. Planine se žive. Ljudi koji su u sebi prepoznali unutrašnji zov divljine zovu se planinari.

Prvi zimski susret sa moćnim Durmitorom se dogodio pre godinu dana. Šetnja na krpljama do ledničkog cirka Lokvice, samo dan nakon obimnih snežnih padavina tada nas je sa sportske i tehničke strane u potpunosti zatekla. Podjednako kao i bajkoviti zimski prizori oko nas. Tada smo se ipak iz razloga nesigurnosti i bezbednosti zaustavili u samim Lokvicama i okrenuli nazad.

Pogled ka Trojnom prevoju i vrhu Bandijerna duboko se međutim urezao u pamćenje, sa jakom željom da se već sledeće zime odradi ceo uspon – i to na turno skijama.

Nakon godinu dana iščekivanja, taj dan je konačno osvanuo 12. marta 2020. godine, samo tri dana pre uvođenja vanrednog stanja i zatvaranja granica pred naletom korona virusa.

Umesto duge monotone padine, teren je ovde dinamičan, penjanje na skijama se kombinuje sa čestim spuštanjem na kožama, dok je završni uspon sa cepinom i derezama. Gradacija alpskih prizora je krunisana nestvarnim pogledima na Zupce i Bobotov Kuk. Sve to jednodnevnu zimsku ekspediciju Bandijerna via Lokvice čini neizrecivim i sveobuhvatnim planinarskim iskustvom kako na vizuelnom tako i na sportskom planu! Ili u par reči – muška ali nenadmašna tura!

Pogled sa vrha Bandijerne na Bobotov Kuk i masiv Durmitora ka zapadu.

Od Crnog jezera do vrha treba računati i sa 7 sati planinarenja – samo u odlasku. Klasičan spust na skijama u povratku je zbog valovitog terena relativno kratak, tako da ukupan saldo akcije izlazi na 10-11 sati sa 1500m visinske razlike.

Za avanturu ovakvog kalibra neophodna je dobra i jaka ekipa. Đorđe, Aca, Mihajlo i Boris su učinili da uspon prođe “kao po loju“. Naš gost iz Slovenije, Boris Strmšek, iako prvi put na Durmitoru, ali sa nemerljivim iskustvom u Alpima, je očekivano preuzeo ulogu vodiča. Nepogrešivo je birao najbolju putanju, trek gotovo da nismo ni konsultovali u našem mikro menadžmentu kretanja na nepoznatom segmentu od Lokvica ka Trojnom prevoju.

Boris “nomen est omen” Strmšek – Strmina u prvim metrima ski spusta sa Bandijerne.

Sva petorica smo imali lični protivlavinski set sa sobom (transiver, sonda i lopatica). Planinarenje u zimskim uslovima zahteva pozornost ali i solidarnost najvišeg stepena. Apsolutno odvraćam čitaoce od zimskog planinarenja u broju manjem od trojice i bez navedene opreme.


Startovali smo pre svitanja u 5:30. Sat i po je trajalo probijanje kroz borovu i bukovu šumu iznad jezera. Neočekivano veliki broj porušenih stabala preko letnje staze nas je dodatno usporavao na skijama. Jaki vetrovi ove zime su verovatno uzrok trenutnom stanju šume nacionalnog parka.

U nekom trenutku se ukazala silueta Međeda, stenovitog stražara nad Crnim jezerom. Markiranu šumsku stazu uskoro je zamenio lavirint kraških vrtača na brisanom prostoru dalje ka Lokvicama.

Nije bilo vidljive prtine ali je ova sekcija ostala u dobrom pamćenju od prošle zime. U kombinaciji sa pouzdanim Đerinim trekom bez mnogo napora smo istraveseriali valoviti teren do Lokvica. Snežna podloga je bila stabilna, korica je popustila pod naletom martovskog sunca, dok je težak i vlažan sneg omogućavao brzo turiranje kroz špuru koju je mahom crtao Boris.

Na dugim turaškim usponima po alpskom terenu raspoređivanje energije je od velikog značaja za uspeh akcije kao i izbegavanje povreda koje po pravilu nastupaju pri kraju dana kada je telo iscrpljeno. S tim u vezi, turno skijaš često nesvesno podiže skije, i kada za to nema potrebe. Kao što se na gradskom maratonu nagomila i dodatnih pola kilometra ako se ne prati idealna putanja trke, tako se podizanjem skije često nakupi i jedna tona podignutog tereta na kraju turno dana.

Obe skije ostaju na zemlji. Impuls kretanja u turnom skijanju po mekoj podlozi treba da ima isključivo tangencijalnu komponentu.

Turno skijanje po valovitom terenu značilo je i praktikovanje još jednog zanimljivog tehničkog aspekta: skijanje na kožama. Naime, višestruko skidanje i ponovno lepljenje koža (zahvaljujući kojima turno skija ne proklizava niz padinu) ima smisla samo kada su duže tranzicije u pitanju. Kratke deonice je prosto lakše odskijati na samim kožama. U početku je osećaj skijanja sa otvorenim vezom i hrapavom površinom stran i neprirodan, ali vremenom i to se vežba.

Na dva i po sata hoda od jezera ukazale su se pastirske kolibe a pod njima i duboki lednički cirk. To su Lokvice, uklještene između stenovitih durmitorskih ‘bogaza’.

Desno, više katuna je niži i pristupačniji Čvorov bogaz 2152m dok je poviše levo Terzin bogaz 2303m. Sedlo između Terzinog bogaza i Međeda je Velika previja 2145m koja deli Lokvice i susednu ledničku dolinu Velika Kalica a u kojoj se nalazi čuveni durmitorski alpinistički bivak.

Dalje napred, u vidnom polju su Trojni prevoj i vrh Bandijerna, ultimativni cilj današnje ekspedicije.

Terzin bogaz.
Terzin bogaz (bliže, po levoj strani) i Bandijerna sa Trojnim prevojem (na horizontu).

Lokvice smo prošli po levoj strani cirka, po nevidljivoj letnjoj stazi, čime se malo uštedelo na visini, da bismo u povratku, u ski-modu, skijali kroz sredinu samog cirka.

Sledio je kondiciono teži deo uspona – izlazak iz ledničkog cirka po strmijoj padini. Snežni uslovi su srećom bili izrazito povoljni, bez mnogo proklizavanja i propadanja, polako smo grabili ka Trojnom prevoju. Boris je u duhu starog planinskog vuka iskusno lomio padinu na blaže segmente. Evo i zbog čega:

Savremeni turno ski vez po pravilu ima dva stepenika u režimu penjanja (walk mode). Pravilo kaže da drugi viši stepenik treba koristiti što je moguće manje. Strmiju padinu ne treba napadati direktno već u cik-cak iteracijama je lomiti na blaže segmente – na taj način se štedi energija (izbegava se “crvena zona” pulsa) a leva i desna noga se naizmenično smenjuju na opterećenijoj donjoj skiji.

Nakon savladavanja kuloara, sunce se podiglo visoko iznad planinskog grebena – a mi smo zakoračili u netaknutu snežnu bajku u pravom smislu te reči. Raj na zemlji. Carstvo divokoza čiji je ovo prirodni habitat 366 dana u godini!

Konačno, na Trojnom prevoju, je usledio pogled izbliza na Durmitorske Tre Ćime (ili Drei Zinnen za one koji preferiraju nemački): Durmitorski Zupci u svom veličanstvenom zimskom ruhu.

Divokoze u trku niz greben.

Prevoj, ali zašto Trojni? Pod Zupcima se naime ukrštaju tri ledničke udoline: Surutka, Zeleni Vir i konačno Lokvice. Ovde logično pravimo duži predah. Nakon doručka je usledila tranzicija u climbing mode. Konačni uspon odrađujemo na derezama, nogama prija iskorak iz skija nakon 6 sati turiranja.

Već sa prvim metrima uspona, otvorili su se pogledi ka veličanstvenom zapadnom delu masiva. Bobotov Kuk, najviši vrh Durmitora, 2523m prkosno para nebo.

Južni delovi Durmitora i letnja pristupna tačka masivu, prevoj Sedlo, sada u snežnim zimskim uslovima ostaju van domašaja za jednodnevne uspone. Samo divlje zveri i iskusni planinari orni za bivakovanje u dugim hladnim zimskim noćima koračaju ovim netaknutim predelima u sred zime.

Surutka u netaknutom zimskom šlagu i Sedlena greda u produžetku.

Konačno sa samog vrha Bandijerne otvara se i prelepi pogled ka veličanstvenom grebenu Šljemena, u celoj njegovoj dužini od Savinog Kuka na suprotnom kraju, preko Istočnog (2445m) i Zapadnog vrha Šljemena (2455m) pa sve do Miloševog toka (2429m) koji strmo odseca svega par stotina metara pred Bandijernom.

Impresivan greben Šljemena viđen sa Bandijerne.

Za Borisa koji je vredno izneo skije na vrh, željno iščekivana tranzicija u ski-mode počinje već na samom vrhu. S obzirom da se vraćamo istim putem nazad, iznošenje skija na vrh je za ostatak ekipe bila opciona kategorija. Opredelili smo se da ipak skijamo nazad sa prevoja.

Prekaljenom mariborskom alpinisti je zasluženo pripala laskava titula da je verovatno jedini planinar koji je Bandijernu uspeo da odskija ove zime…

Spust u klasičnom smislu sa Trojnog prevoja je uzbudljiv ali kratak. Skija se samo u Lokvice. Da bismo se sledeći naše jutarnje tragove ponovo na kožama kretali kroz valoviti do između Čvorovog Bogaza i Međeda. Snega u šumi iznad jezera na povratku gotovo da više nije ni bilo. Dobro smo prošli jutros. Sa skijama na leđima u 16 časova stižemo na početnu tačku ozareni uspešnom akcijom iza nas!

Ekipa na Bandijerni: Aleksandar Bzdušok, Mihajlo Vukojčić, Đorđe Lašić, Boris Strmšek.

Sledeći dan je bio rezervisan za uspon na vrh Šljemena čime smo skoro pa zatvorili krug po zimskim vrletima kralja Crnogorskih planina. Taj znatno kraći uspon ipak zaslužuje posebnu priču.

Jer sa Šljemena… …se vidi more.

Flickr: Crno jezero – Lokvice – Bandijerna 2020.

Wikiloc: Crno Jezero (Ivan do) – Lokvice – Trojni prevoj – Bandijerna 2409m (uspon)

https://www.wikiloc.com/back-country-skiing-trails/durmitor-ski-tour-lokvice-trojni-prevoj-bandijerna-48050482

Information Inspiration: Dragan Đerić (PD Jelenak) – Hvala od srca!

Zimski Durmitor za početnike: Durmitor. Lokvice i Savin Kuk.

Video: Boris Strmšek – Strmina.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close