Borislavec ili Bristavec je četvrti vrh po visini na Šar-planini. Centralna pozicija i zavidnih 2675m garantuju raskošan pogled sa vrha, ali se isti mora zaraditi.
Za razliku od Titovog vrha (2747m) ili Bakardana (2704m), do kojih se zimi može dobaciti od zimskog centra Popova Šapka, Borislavec ostaje van domašaja u toj priči. Najbliža pristupna tačka se nalazi u mahali Novo Selo iznad Bogovinja kod Tetova, na svega 1100m nadmorske visine. Visinska razlika od podnožja do vrha tako iznosi čak 1600m što Borislavec svrstava u kondiciono teže zimske uspone.
Uspon je pri tome ne samo dug već i monoton. Praktično nema značajne promene scenografije do pred sam izlazak na vrh. Da li je pogled vredan svog tog truda?
U pitanju je najspektakularnija, do sada viđena, šarska panorama.
Zajedno sa susednom Rudokom, te Velikom i Malom Vracom, skup vrhova oko Borislaveca popunjava južni deo masiva Šare. U prostranim cirkovima između dugih planinskih grebena, nalaze se i tri lednička jezera – Bogovinjsko, Belo i Crno jezero dok na istoku leži Šutmanska visoravan.
I dok bi se ovaj prostor u letnjim uslovima prošpartao u trejl patikama, zimi su stvari znatno kompleksnije. Voda koja ovde izbija iz skoro svakog kamena je sada u čvrstom agregatnom stanju, a ranac na leđima težak i popunjen.
Dva su ispravna načina savladavanja snežne vrleti. Prvi je brojna i složna grupa pohodnika, ili alternativno, kretanje na skijama kako nizbrdo tako i uzbrdo.
I upravo to je bio scenario 5. februara 2021. na našem usponu na Borislavec, na koji smo se uputili sa jednom iskusnom i jakom ekipom beogradskih i skopskih planinara, dok smo Ljubiša i ja išli na skijama. Manje ćemo propadati u nižim delovima i svakako profitirati u povratku. Široka, prostrana padina jeste možda monotona nagore, ali pruža siguran savršen spust u povratku!
“Recta linea brevissima, recta via tutissima” – Prava linija je najkraća, a pravi put zimi u planini najsigurniji. Vetroviti grebeni tada su najprohodnija mesta, dok u nižim delovima gde je sneg po pravilu najdublji, rad na smenu smanjuje potrebnu energiju za savladavanje uspona.
Nasuprot planinarima, turno skijaši u “cik-cak” linijama lome nagib padine, kako bi izbegli visoke zone pulsa i prerani zamor mišića.
Startovali smo “na suvom”, u Novom Selu, van zone snega u sabah, uz zvuke prvog poziva na molitvu sa seoskog minareta. Prva tri kilometra do prelaska Bogovinjske reke, valjalo je nositi skije na leđima. Usledio je pojas retke šume, gde je sneg bio najdublji i najvlažniji.
Snežna podloga je posle bila naklonjena planinarima, snega na Šari je daleko manje nego po Hercegovini i Crnoj Gori u istom periodu. Uz sve to je i prilično ojužilo prethodnih dana.
Tri sata nakon starta stiglo se do podnožja dugog vršnog grebena Borislaveca na oko 2100m nadmorske visine. Planinari su odatle produžili direkt gore dok smo mi okušali sreću po severnoj strani, zaradivši još stotinu metara na visini bez skidanja skija.
Ulaskom u severnu stranu planine, krenulo je neprijatno proklizavanje po ledenoj površini, priličan manjak fitnesa i treninga u kombinaciji sa neumoljivim vetrom me je naterao da parkiram skije, olakšam ranac, navučem dereze i produžim peške. Vetar je svakim metrom bivao sve jači. Završnih 400m visinske u svega kilometar i po, skoro pa puzimo u pancericama do samog vrha sa orkanskim vetrom u prsa.
Put do vrha je tako kombinacija skijanja i hodanja. Prva i poslednja tri kilometra, sa 1100m na 1400m hodamo u pancericama po suvom sa skijama na leđima. Sa 1300m do 2200m krećemo se na skijama, da bismo završni uspon izveli opet u pancericama do završnih 2685m. Ponovo dole, na 2200m konačno ulazimo u ski-mode, i to uz mnogo muke, jer kad se skije ostave neočišćene u senci na vetru, desi se da je vez u međuvremenu zaledio i opruge ne rade.
Današnja tura nije samo kondiciono naporna, u pitanju je test opšte izdržljivosti i strpljenja. Naravno da nismo “aklimatizovani” – u Tetovu smo osvanuli nakon radnog dana u večernjim satima, a koliko isti dan – odmah po silasku u dolinu se vraćamo za Beograd. “Kompresija vremena” na koju smo u međuvremenu navikli i skoro da i ne znamo za drugačije.
Da li je vredelo? Uvek postoji ta dilema – kom se carstvu privoleti, planinarskom ili skijaškom? Da li je ultimativna satisfakcija ispenjani vrh ili odskijana padina sa što boljom podlogom? Jer kako dan odmiče, a temperatura odlazi u plus, kvalitet skijanja opada. Da li bismo umesto ispenjanog vrha i pogleda sa njega otišli kući srećniji da smo napravili dve dobre linije u jutarnjim satima?
Danas smo išli sa planinarima i izbor je pao da se osvoji vrh. Planina nije plaža. Nakon ove maratonske ture izlazimo fizički i psihički spremniji za neke nepredvidive situacije i izazove.
Celokupan saldo akcije je izašao na 10 sati hoda, 17 kilometara sa 1700m uspona i oko 4000 sagorelih kilokalorija.
A vrh jeste – božanstven. Zapravo tek sa vrha i počinje magija ovog prostora, koju ćemo nadam se u nekoj letnjoj kamp varijanti posetiti na leto. Ali pre toga, i ako zima bude naklonjena, nadamo se povratku u Novo Selo i sa skijašima.
Novo Selo je, suprotno imenu, staro planinsko selo amfiteatralnog tipa pod obroncima Šar-planine. Prolazak kroz njegovu živopisnu mahalu upotpunjuje planinarski doživljaj. Tako zamišljam kavkasku egzotiku Gruzije. Selo je albansko, a ljudi su srdačni. Nakon akcije smo seli da popijemo piće u lokalnom bifeu, meštani su bili otvoreni za komunikaciju na srpsko-makedonskom, i častili planinare turom pića za osvojeni vrh.
Hvala Ljubiši Mićanoviću na sadejstvu, Draganu Đeriću na pozivu, Tihu Kačaniklievskom na logistici, Dejanu Rankoviću na navigaciji, Goranu Stamenkoviću i Goranu Joki na društvu i fotografijama.
Novo Selo, 6. 2. 2021. godine.
Flickr: Novo Selo – Borislavec – zimski uspon
Wikiloc: Kombinovani zimski uspon na Borislavec, Šar-Planina, februar 2021.
NESTVARNA MESTA. 