Triglav.

Triglavskih 2-8-6-4 se urezalo u pamćenje još od radosnih dana detinjstva i omiljenih časova geografije u višim razredima osnovne škole.

Škola se zvala Vladimir Nazor (“Prenj planina nije”), država se zvala Jugoslavija i brojala je sitno do svoje konačne disolucije i krvavog kraja. Njen najviši vrh se zvao Triglav.

Da ipak ostavimo Jugoslaviju po strani, jer Triglav nije njena priča. Pogled iz Velog polja pod Vodnikovim domom stvara iluziju vrha sa tri glave…

To su Veliki i Mali Triglav i vršič Rjavec podno glavnog grebena. Ono što je Ararat za Jermene, to je Triglav za Sloveniju. Triglav je simbol Slovenstva. S tim da da spletom sretnih istorijskih okolnosti, Triglav u celosti pripada današnjoj Sloveniji.

U periodu od 1920. do 1945. Triglav je naime presecala granična linija: takozvana“rapalska meja” fašističke Italije i Kraljevine SHS. Ista ona međa koja je na moru razdvajala Rijeku i Sušak, u Alpima je pratila vododelnicu Jadranskog i Crnomorskog sliva. Primorska pokrajina Slovenije je tako ostala u Italiji, dok je Gorenjska prišla Kraljevini SHS odnosno Jugoslaviji.

Dolina Soče je bila Italija, sve do prevoja Vršič, sa koga je granica duž planinskih vrhova i grebena čez Plemenice dosezala i sam Triglav (na italijanskom Tricorno), da bi se preko Doliča, prevoja Prehodavci i grebena Velikog Špičja spustila u dolinu.

Osamostaljenjem Slovenije i pristupanjem Evropskoj porodici, granice su nestale. Brojne karaule iz međuratnog perioda danas služe kao planinarski domovi, tako da se na Triglav “lahko gre” iz mnogih pravaca.

Za summit push najbolje će poslužiti oni domovi neposredno ispod vrha: Dolič, Planika i čuveni Triglavski dom pod Kredaricom.

Začeci planinarske kulture u Sloveniji datiraju još iz XIX veka. Jedan od predvodnika pokreta bio je lokalni sveštenik iz sela Dovje, Jakob Aljaž, zaslužan za izgradnju Triglavskog zavetišta na samom vrhu (Aljažev stolp), Triglvskog doma na Kredarici, kao i doma u dolini Vrata koji danas nosi njegovo ime.

Obično se na vrh Triglava ne poteže iz doline, ali daleko od toga da to nije izvodljivo, pogotovo za one sa dobrom fizičkom spremom i lakim rancem.

Tri doline okružuju Triglav sa njegove strane: to su Vrata, Kot i Krma. Iz svake od njih polazi staza ka Triglavu odnosno Kredarici.

Pristup iz Krme je tehnički najjednostavniji i smatra se via normale trasom uspona na najviši vrh Slovenije.

Uspon iz doline Kot je za nijansu duži ali je staza zahtevnija i prilično monotona. I konačno, uspon iz doline Vrata kroz impozantnu severnu Triglavsku stenu smatra se najatraktivnijim. Za planinarske sladokusce na raspolaganju su rute Čez Prag i Tominškova pot.

Južno od Triglava nalazi se srce Nacionalnog parka i njegov najživopisniji deo: to je Dolina sedam triglavskih jezera te najviša triglavska ispaša Velo polje.

Na Triglav se uvek vredi vraćati, preporuka autora je da se za uspon najpre odabere neka od severnih kružnih ruta (recimo uspon Čez Prag iz doline Vrata a silazak u Krmu sa spavanjem u Kredarici, ishodište Mojstrana). Sledeći put doći sa juga, od Bohinja, te proći celom Dolinom jezera i prenoćiti na Doliču. Izaći ujutro na Triglav te preko Malog Triglava sići na Planiku, Velo polje (ishodište Stara Fužina). Karta sa svim ucrtanim stazama kao i pripadajući .gpx trekovi su dostupni na stranici Planinske Zveze Slovenije (pzs.si). Transferi iz Mojstrane: “Kofler sport”

Zaključak je da ne postoji prečica do Triglava, polazne tačke su daleko i nisko, jer Slovenija brižljivo štiti širi prostor Triglavskog narodnog parka. Kao što mu i samo ime kaže “narodni”, TNP pripada svima i kao takav treba da dočeka i buduće naraštaje. Strogo je zabranjeno kampovanje, kupanje u jezerima, a svi koji upotrebe dron biće ne samo novčano kažnjeni već i prezreni od ostatka planinarske i fotografske zajednice u Sloveniji.

Kad se nakon šest ili sedam sati vrednog penjanja konačno dohvati Kredarica, ono što sutradan sledi retko koga će ostaviti ravnodušnim.

Na stranu veliki broj posetilaca i sveopšta popularnost, grebenska via ferata preko Malog na Veliki Triglav je praznik za sva planinarska čula. Još ako se udruže oblaci, kao tog prohladnog 15. septembra 2025. godine, čovek se oseća kao da je na krovu sveta. Doslovno.

Iz doma na Kredarici smo izašli koji minut nakon svitanja i uputili se gore u oblake. Bili smo tek druga ili treća grupa koja se uputila gore po kliskom grebenu. Oblak je dohvatio njegov vršni deo. Sunce se polako uzdizalo iznad horizonta i znao sam da će u nekom trenutku nadjačati i razbiti kondenzujući oblak. Prognoza za taj dan je bila čista.

Mikrotajming uspona se ispostavio kao savršen. Nakon hoda po stenovitom nožu, na Aljaževom stopu nas ipak dočekuje sunce, dok je ispenjani moćni greben ležao pod nama. Sve je bilo tu, to su ti prizori zbog kojih i pohodim planine svih ovih godina.

Ozareni alpskom magijom Julijaca uputili smo se nazad u dolinu. Postojala je snažna želja da se uz Triglav ispenju još neki vrhovi, ali Triglav to prosto ne dopušta. Za 2000 visinskih metara silaska treba opredeliti čitav ostatak još uvek dugog septembarskog dana.

Za narednu posetu Julijskim Alpima nisam dugo čekao. Koliko za dve sedmice uputio sam se ponovo gore. Zimska soba uz Dom Valentina Staniča je poslužila kao baza za nove vrhove i prizore.

Ekipa na Triglavu: Uroš, Sale, Đorđe i Nebojša.

Mojstrana, septembar 2025. godine