Moračke planine: Lola II

Semolj, april 2021.

Decenijski višemetarski snegovi u srcu Crne Gore – encore!

Da je februar u Moračkim planinama ostavio snažan utisak – nije bilo nikakve sumnje. Da ćemo dva meseca kasnije, duboko u kalendarskom proleću, ponovo zateći planinu udavljenu snegovima, malo je ko verovao.

Lola – planina lepršavog imena i još lepšeg izgleda – sećanja su sveža, jer i tu smo već bili, jednog toplog oktobarskog vikenda, upijajući prizore sa isturenog grebena vrha Lijevno ka Gornjoj Morači.

Vredelo je vratiti se, zima u Moračkim planinama je čudesna! Čovek bi poželeo da danima krstari kroz ove neiskvarene snežne predele.

Za početak, gde se uopšte nalaze Moračke planine? O kom geografskom prostoru se radi?

Moračke planine, kako im ime nalaže, obuhvataju visoki planinski plato centralne Crne Gore oivičen rekom Moračom sa istoka i severa. Prekoputa kanjona reke na severu je Sinjavina, ka zapadu je planina Vojnik, dok je na jugoistoku Maganik.

Zimski pogled sa Lole ka Sinjavini.

Uočavamo nekoliko paralelnih pravaca prostiranja ovog masiva: Gackove grede sa Velikim i Malim Žurimom na koji se nadovezuje planina Stožac čine glavni planinski greben po južnoj strani. Severni obod masiva čini planina Lola koja se grebenom Malog i Velikog Zebalca (2129m) se sastavlja sa susednim grebenom Trpezarije i potom nastavlja na Kapu Moračku. Kapa Moračka je skup nekoliko vrhova: Krutaš, Štit, Zagradac, Podski vrhovi i Lastva. Potonji je ujedno i najviši vrh Moračkih planina u celini (2226m). Konačno, na krajnjem severoistoku masiva, stražare Tali. Dok se veći deo venca uz Moraču prostire pravolinijski u smeru od zapada ka istoku, nabusite Tali, isprečene u smeru sever-jug, kvare tu harmoniju.

Tali obasjane prvim zracima sunca. Venac Prokletija u pozadini.

Pri planiranju turno akcija u dislociranim krajevima Crne Gore, prvo se nameće pitanje: “Kako prići planini?” Do Lole se naime u letnjim uslovima dolazi izrazito jednostavno, preko katuna na Javorju, sa prevoja Semolj.

Prevoj Semolj na 1550m iznad mora, je najviša tačka puta uz Gornju Moraču i Bukovicu, a koji spaja Kolašin i Šavnik. Prevoj je zimi po pravilu okovan snegom i zatvoren za saobraćaj. Početna tačka uspona se tako spušta nekih 300m visinski niže, uz obavezan sat ili dva dodatnog turiranja.

Aprilski touring ima i svoje prednosti – ispostavilo se da su putari uoči našeg dolaska očistili put do ispod samog prevoja. A kada smo se u povratku spuštali na skijama nazad niz put, samo što se ne sudarismo sa njima. 10. april je izgleda taj datum kada proleće stiže do visokih prevoja crnogorskih puteva.

Sa startnom tačkom nadomak Semolja sve je bilo puno lakše. Do odabranih vrhova sada nije bilo više od 600m visinske razlike. Zapratili smo put pokriven snegom ka Javorju.

Javorje je posebno u jednom – samo odavde se i Komovi i Durmitor vide istovremeno i ekvidistantno. Ka jugu se uskoro otvario taj nestvaran prizor ugaonog grebena Lijevna.

Dobro poznata razglednica, sada u snežnoj odori, sa planinskim katunima u dubokoj zimskoj hibernaciji i potpunoj tišini – trenutak koji je teško opisati i prepričati.

Grabili smo napred lako i brzo, crtajući trag skijama međ kolibama okovanih višemetarskim snegovima. Ispred nas su ležali sveži tragovi divljih zveri. Prepoznali smo vučije i medveđe šape. Od ljudi na katunima – ni traga. Zima dve hiljade dvadeset prve, se ne predaje tako lako.

Sa Javorja ka Zebalcu. U pozadini Sinjavina, sa svojom unikatnom geologijom kraških glavica i poljica.
Podzebalački katuni u dubokom zimskom snu usred aprila.

Moračke planine su savršena Ski-Mo destinacija – “planinarenje na skijama” – u doslovnom smislu te reči: valoviti tereni, dominantno kretanje na kožama, odsustvo linearnog spusta u povratku, veća kilometraža, manja visinska razlika. Uz laganu turno opremu i lakši ranac, ski glajding bez podizanja skije je strahovito brz i energetski efikasan u odnosu na krplje ili ne-daj-Bože prćenje prolećnog snega.

Na skijama se obično ne ide ni na Lijevno ni na Veliki Zebalac. Strme padine ovih vrhova prekrivene višeslojnim nametima snega su suviše rizične kako za uspon tako i za spust.

Umesto toga uputili smo se ka Borovim brdima, zapadnom završetku grebena Zebalca. Sa Borovih brda se lako i bezbedno izlazi na Mali Zebalac (2073m). Mali Zebalac je idealna okretna tačka za planinarsku turu na Loli u zimskim uslovima.

Pogled ka Lijevnu sa uspona na Borova brda. Komovi u pozadini.

Greben Zebalca je od jeseni “narastao” još nekoliko dodatnih metara – preliven i zaliven nanosima vetra i preopasnim strehama. Držali smo se stoga na bezbednoj distanci od ivice a dopunsku perspektivu prepustili minijaturnoj letelici sa očima.

Između grebena Zebalca i uzdužnog grebena Trpezarije nalazi se prostrano kraško polje – Popov Do. Preko susednog grebena Trpezarije razaznajemo Gackove grede i Veliki Žurim – prostor koji smo posetili pre dva meseca u februaru. Ka zapadu je šavnička Bijela, pristupna tačka za greben Trpezarije, kojom ćemo, nadam se, zatvoriti Moračku ski-mo trilogiju neke naredne zime.

Popov do. Pogled ka Trpezariji. Vetropark Krnovo u pozadini. Orjen na horizontu.

U produžetku Zebalca alpska kulisa vrhova Kape Moračke: Krutaš, Štit, Zagradac, Lastva, Podski vrhovi. Od snegova ovog planinskog grotla nastaje i sama reka Morača.

Kapa Moračka u pozadini grebena Zebalca.

Severozapadna padina Zebalca je ušuškana i sa idealnim nagibom – spust je kratak ali atraktivan – zarad reprize istog, isplati se popeti vrh još koji put.

Vrhovi ispenjani, planinarski i skijaški ciljevi ispunjeni. A tek je otkucalo podne. Istina, dobro smo i poranili – već u 5 sati smo napustili Kolašin a uspon sa Semolja započeli sat i po kasnije.

Komovi otpozdravljaju sa horizonta skoro svake planinarske akcije u crnogorskim planinama.

Ispratili smo zimu u Moračkim planinama – po drugi put. Pravo proleće u ovim krajevima važi za lepše u Crnoj Gori! Kad popuste snegovi, a šuma ozeleni – pravo je vreme za kanjon Mrtvice. Koju sedmicu kasnije, zablistaće i beli tepih dokoljena u Lukavici. Ne traje dugo da se priroda probudi i ljudi sa stokom ponovo izdignu gore u svoja tradicionalna letnja staništa – a sa njima i planinari-fotografi žedni novih prizora…

Turno ekipa u Moračkim: Đorđe Lašić, Velibor Martinović, Ivan Bon i Nebojša Atanacković.

Fotografije: Nebojša Atanacković, Đorđe Lašić.

Posebno hvala: Radoš Kadić, Oleksandr Fomenko čije smo imaginarne stope pratili do Borovih brda.

Hvala Predragu Popoviću (“Vrhovi Crne Gore”) za kao i uvek dragocene i precizne pristupne informacije.

Semolj, 10.4.2021. godine

2 thoughts on “Moračke planine: Lola II

  1. Prelijepo ! Usudjujem se reci da niko do sada nije tako fascinantno opisao i izvanrednim fotografijama docarao, ljepote brojnih planinskih vrhova Crne Gore, posebno u zimskim uslovima. Veliki pozdrav za Nebojsu i njegovu ekipu od “Vrhova Crne Gore”

    Liked by 1 person

    1. Hvala puno! Do skorog druženja na Maganiku!

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close