Сиња(је)вина.

Krnja Jela, april 2021.

Кad se Uskrs i Đurđevdan preklope, zima produžava a proleće је snežno i teško. Staro narodno verovanje nije omanulo. Sve do poslednjih dana aprila, izgledalo je da se snegovi nikada otopiti neće.

Vrletna, valovita, pustaSinjajevina je poslednje veće utočište crnogorskog izdižara. Uz Kučku krajinu ovde je polunomadski stočarski način života ostavio najvećeg traga – i još uvek opstaje u značajnoj meri.

Ljudi sa stokom provode vreme na planini od maja do novembra. U ostatku kalendara, Sinjavina je nalik na belu pustinju. Kolibe stočara, kao jedino obeležje čoveka su okovane smetovima. Divlje životinje nesmetano špartaju planinom. Sneg odaje njihova misteroizna kretanja kroz planinsku vrlet.

Biti nepozvani posetilac na ovakvom mestu, makar to bilo i na svega nekoliko sati po sunčanom danu – budi posebna osećanja, dok u isto vreme opravdava i sav traj trud da se do ovih, istinski egzotičnih mesta, i dopre.

Poslednju ovogodišnju ski-tour akciju, ili još slikovitije, poslednji privremeni povratak u ledeno doba, izveli smo na Sinjajevini. I to krajem aprila meseca.

Samo par dana docnije, sneg je požuteo, a kamenje progledalo. U naletu toplog južnog vetra ubrzo će, na radost stočara, većim delom okopneti.

Ulazak u snežno carstvo Sinjajevine od Krnje Jele.

Ni preko leta Sinja nije preterano privlačna posetiocima iz daleka. Ako se neko i odluči da krene put Sinjavine, opredeliće se za njen jugoistočni ćošak oko markantnog vrha Torna.

Ova planina je zapravo visoki i pretežno zaravnjeni plato, “izrešetan” kraškim oblicima erozije. Pogotov njen zapadni deo odlikuje ponavljajuća, ali sa druge strane uzbudljiva geologija mesečevog pejzaža “kraških poljica i glavica”: nepregledna matrica niskih travnatih uzvišenja i blagih kraterastih udolina između njih.

Na Sinji tako, osim Torne i Umova, praktično i nema pravih stenovitih vrhova. Ipak, sa nje se najviši vrhovi susednih Moračkih planina najlepše vide – Kapa Moračka i Podski vrhovi deluju upečatljivo alpski.

Sinja nije na radaru ni zaljubljenika u spust – jer po njoj se više “kožari” nagore a nadole odguruje rukama, retka je prilika da se negde iscrta neka skijaška linija. Retki avanturisti su prošli duž planine na skijama, u trodnevnoj turno transverzali od Žabljaka do Kolašina sa noćenjem na katunu, evocirajući staru legendu o žabljačkim i kolašinskim skijašima.

Između Žabljaka i Kolašina je naime nekada postojalo veliko rivalstvo u alpskom skijaškom sportu – u odsustvu savremenih saobraćajnica, takmičari su na megdan jedni drugima izlazili kako drugačije nego na skijama – preko Sinjavine. Turno skijanje je tako odavno kod kuće na severu Crne Gore. Između zavejanih planinskih sela se vrlo često putovalo na skijama. Pogotovo je to važilo za učitelje i lekare koji su obilazili zavejana sela u kojima je nekada bilo mnogo više žitelja nego danas.

Na dva točka leti, ili uz par skija zimi – najbolji je vid upoznavanja najprostranije planine Crne Gore. Živopisni katuni Sinjajevine i njeni stanovnici mnoge priče kriju.

Na jugu dakle, Tušina i Gornja Morača dele Sinjavinu od komšijskih Moračkih planina. Planine su na prevoju Semolj najbliže jedna drugoj. Obodni delovi Sinjavine iznad kanjona Morače i Tare ujedno su i njeni najistaknutiji vrhovi – Gradišta, Torna, Jablanov vrh. Na severu se Sinjajevina spušta u Taru – preko četinarskih šuma oko Zabojskog jezera. Ka zapadu, ka Žabljaku, jedna velika površ, nalik na koru Meseca.

U središtu planine nalazi se Starac – naš odabrani planinarski cilj na skijama. Tek sedmi po visini vrh na Sinjavini, ali ispostaviće se, savršeno pozicioniran, sa amplitudom pogleda od Komova i Prokletija na istoku, do Durmitora i Ljubišnje na zapadu.

Pogled sa Starca ka Torni, prevoju Vratlo i katunu Ječmen do. Komovi i Prokletije na horizontu.

Paradoksalno, do ovog pustog dela Sinjavine, čak i usred zime nije tako teško doći kao što na prvi pogled deluje. Od Krnje Jele u opštini Šavnik, na planinu vode dva asfaltna puta. Skretanje bliže Šavniku, kod stare škole, najbrži je način da se dohvati visina tokom suvih meseci. Zimi se međutim ovaj put ne čisti, i zbog strme bukove šume kroz koju se put penje, sneg se u senci drveća dugo zadržava.

Bliže Semolju, postoji put ka zaseoku Čugurići, par kilometara ispod crkve Svetog Stefana na Sinjavini. Tu, na skoro 1500m nadmorske visine, preko cele godine živi porodica Mijatović sa oko 150 ovaca i 20-tak krava. Njima možemo da zahvalimo za prohodnost ovog puta tokom cele godine, čak i kada je prevoj Semolj zatvoren za saobraćaj.

Bilo da se krene od škole u Krnjoj Jeli ili od Čugurića, nevidljivi letnji putevi se ukrštaju nedaleko od crkve. Par kilometara dalje ka istoku stiže se do katuna Potrk.

Katun Potrk u dubokom zimskom snu krajem aprila.

Od Potrka pravo, stiglo bi se u sledeći katun, nadomak samog prevoja Vratlo – to je Ječmen do. Desno od Potrka, se skreće ka jednom od najlepših katuna u Crnoj Gori – Svrčke bare.

Mi smo na Potrku zavili na sever ka vrhu i istoimenom katunu – Starac. Uspon je sve vreme blag i valovit. Od crkve do vrha nema više od 2h turiranja ili krpljanja. Slično vreme je potrebno i za povratak, u odsustvu pravih padina za spust.

Pogled sa vrha Starac.
Vasojevićki, Ljevorečki i Kučki Kom.
Pogled ka Durmitoru.
Jablanov vrh i predeli ka severoistoku.
Radni proces tranzicije.
Atraktivni ali kratkotrajni spust sa vrha Veliki Starac.
Zbogom zimo!

Blagodet laganog kondicionog uspona je pregršt vremena za predah, za prepuštanje okolini. To su tih lekovitih pet i kusur sati u masivu, koji zlata vrede. Sve deluje vanvremenski, očarajavuće. Iskakanje iz ringišpila svakodnevnice u neku drugu dimenziju.

Svaka planina ima neku svoju priču, predeli ponekad naliče jedan drugom, ali kada čovek sve to doživi svojim očima, i prođe kroz nove nepoznate svetove, krčeći sam svoj put, snagom i voljom, duhom i telom – to je taj osećaj “koji te radi”. Šta danas uopšte i znači putovati?

Planinu smo “podelili” sa našim prijateljima iz Podgorice u “neplanirano” odvojenim grupama. Slučaj je tako hteo, ali smo zato bogatiji za nova saznanja. Biće vremena za reprizu u Prokletijama, kako i dolikuje sa članovima kluba “Očnjak”.

Zaslepljeni svetlom, snegom i lepotom Sinjavine: Marija, Alek, Đorđe, Sale, Ljubiša, Nebojša.

Hvala Predragu Popoviću (“Vrhovi Crne Gore”) za letnji trek do Starca bez koga bismo teško naslutili putanju u beloj pustinji aprilske Sinjavine.

Sinjavina 16×9 album: U snežnom slepilu bele pustinje, april 2021.

1 thought on “Сиња(је)вина.

  1. Fantasticno ! Prelijepe fotografije, izvanredan opis planine Sinjavine. Veliki pozdrav za Nebojsu i njegove prijatelje. Predrag Popovic, Vrhovi Crne Gore

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close