Smaragdna Soča (ital. Isonzo, nem. Sontig) izvire u nacionalnom parku Triglav, u magičnoj dolini Trente. Odatle je hiljadama godina utirala svoj put podno alpskih vrhova, predalpskih brda do ušća u Jadransko more.

Priroda je ovde bila izdašna, tako da je dolina Soče danas magnet za outdoor zaljubljenike, i to svih mogućih profila. Pitanje nije šta raditi u Soči, već čega se odreći. Planinarenje, penjanje, biciklizam, paraglajding, kajak, rafting, kanjoning, skijanje: sve to je na dohvat ruke u ovoj alpskoj regiji.

Tajna neskrivene lepote leži i samoj geografskoj lokaciji i orijentaciji. U pitanju je južna strana Julijskih Alpa, okrenuta suncu i mediteranskom uticaju Jadranskog mora.

Sa druge strane, dolina Soče je uklještena između tri planine: Triglav, Kanin i Jalovec-Mangrt. Glavni putni koridori prolaze iznad i ispod gornjeg toka Soče, čineći je izolovanijom i podstičući očuvanje njene autohtonosti.

Reka Soča, kako je pesnik Gregorčič naziva “bistra hči planin (bistra kći planina)”, sa svojim brojnim pritokama, poput Tolminke, Mlinarice i Koritnice,  zapravo “rezbari” okolne planine u više manjih alpskih dolina “kao sa razglednice”. Ka zapadu i Italiji se nalaze Bavšica i Koritnica, a na severu možda i najlepša, Trenta.

Upravo iz poslednjeg dvorišta doline Soče, iz Gornje Trente, put se penje visoko u planinu do čuvenog prevoja Vršič (1611m) koji spaja Soču sa Kranjskom Gorom, drugim rečima, Primorsku sa Gorenjskom istorijskom pokrajinom Slovenije.

U prvom svetskom ratu na Soči je formiran krvavi front između zaraćenih strana Italije i Austro-Ugarske o čemu dan danas svedoče brojni tragovi vojne. Nakon I svetskog rata, dolina Soče i cela primorska pokrajina Slovenije pripali su Italiji.

Za prvi susret sa Sočom, u tri dana, opredelio sam se za sledeće aktivnosti i plan delovanja na tri nivoa:

• Planinarenje 1611m-2355m Uspon na Veliku i Malu Mojstrovku sa prevoja Vršič.
• Brdski biciklizam 450m-2000m Veliki krug oko Soče preko Mangrta, Predela, Italije i Vršiča: 108km, 2800m visinske razlike
• Odmor za dušu i telo: 250-750m Odabrane prirodne atrakcije Soče: Slap Kozjak, Tolminska korita, Velika korita Soče.

1. Dolina Soče: Tolminska korita, Slap Kozjak, Velika korita Soče.

Idući od juga ka severu, od Tolmina, preko Kobarida i Boveca do Trente nižu se brojne prirodne atrakcije bilo uz samu reku, bilo nedaleko od njenog glavnog toka. Treba spomenuti da veliki broj turista pohodi dolinu Soče, pogotovo u letnjim mesecima, tako da je preporuka za obilazak ovih mesta jutro ili veče, kada su ujedno i najbolji uslovi za fotografisanje ovih vanvremenskih lokacija (poneti stativ!).

 Tolminska korita.

Glavna atrakcija grada Tolmina (ital. Tolmezzo), pored fantastičnog sira koji se ovde proizvodi, je minijaturni klanac reke Tolminke. Ovo je ujedno i najniža tačka Triglavskog narodnog parka. U pitanju je kratka ali inspirativna šetnja pogodna i za dečiju pratnju. Kuriozitet je da kružna staza oko korita ide preko starog železničkog mosta nekadašnje pruge od Bohinja do Gorice. Prizori samog klanca su naravno spektakularni.

Nastavljajući put uzvodno ka severu dolazi se do pitoresknog gradića Kobarid (ital. Caporetto, nem. Karfreit). Ovde je bilo glavno poprište borbi u I svetskom ratu, o čemu svedoči istoimeni muzej kao i memorijalni centar posvećen palim italijanskim vojnicima. Linija fronta je često presecala i okolne vrhove, pa je hladna zima uzimala podjednako krvav danak kao i granate, kao što je to bio slučaj na obližnjoj planini Krn.

Slap Kozjak.

Kozjak je teško opisati rečima. Do istog vodi živopisna staza pored same Soče koja posle zavija kroz šumu.  Doći rano ujutru i upijati energiju neverovatnog prizora i prostora.

Dolina Soče se severno od Boveca ((ital. Piezzo, nem. Flitsch) sužava u klisuru a pejzaž postepeno dodatno dramatizuje da bi kulminirao u nestvarnoj alpskoj dolini gornje Trente. U blizini je i sam izvor Soče, ali i njeno prelivno, prolećno korito. Soča naime, neposredno nakon izvora ponire i nakon nekoliko kilometara ponovo izvire. Koritom u gornjoj Trenti, Soča teče samo kada se tope veliki snegovi.

Velika Korita Soče.

U svom gornjem toku Soča formira minijaturni kanjon poznatiji kao Velika korita Soče, u blizini ušća rečice Lepene, desetak kilometara severnije od Boveca.

2. “Kolesarski krog”:  Trenta – Bovec – Log pod Mangrtom – Strmec – Mangrtska cesta – Mangartsko sedlo i nazaj – Predel – Trbiž – Kranjska Gora – Vršič – Trenta. 

Već sam krug oko Mangarta kroz dve države sa završnim usponom na Vršič bi se mogao smatrati solidnim biciklističkim poduhvatom. Mangrt i Vršič u jednom danu nasuprot, se može nazvati samo jednim imenom:

Vrhunsko biciklističko iskustvo kroz epske predele! 

Za polaznu tačku smo izabrali parking ispod Vršiča u Trenti, gde nam je inače bila baza za sve aktivnosti u Soči.

Prvih 20 kilometara je predstavjalo zagrevanje u vidu blagog spusta ka Bovecu do skretanja za prevoj Predel.  To je ujedno bila i najniža tačka ovog kruga na nadmorskoj visini od oko 420 metara.

Od ove tačke započeo je dug i konstantan uspon sve do samog Mangartskog sedla na nadmorskoj visini od oko 2000m.

Mangartska cesta predstavlja remek-delo italijanske vojne inženjerije između dva svetska rata, izgrađena 1937. godine u sklopu vojnog sistema ka tada neprijateljskoj kraljevini Jugoslaviji. Dugačka je 11 kilometara sa ukupnim usponom od oko 900m. 

Bicikliranje ovim putem je kao planinarenje na pedalama. Visokogorsko okruženje ali sa asfalta! Nešto slično sam doživeo jedino na Durmitorskom biciklističkom prstenu, samo dok prsten na Durmitoru obilazi oko masiva, ovde stari planinski put vodi direktno u srce moćne alpske planine.

Nažalost niski oblaci i hladnoća nisu ostavili puno prostora za sunčanje na planinskom sedlu, temperatura od jedva nekoliko stepeni iznad nule nas je brzo okrenula nazad – u spust. Ni rukavice, podkapa, ni kvalitetni šuškavci nas nisu spasli od cvokotanja na istom.

Na Predelu zanimljiva slika. Nekadašnji granični prelaz između Italije i Slovenije pretvoren u restoran. Pravo mesto za pauzu i gulaš sa žlikrofima.

Pravi obrok u vidu kuvane hrane je ipak najbolje pogonsko gorivo na maratonskim brdskim turama kad nema žurbe.

Dvadeset i pet serpentina Vršiča su još pred nama. Do tada, digestija u sedlu i uživanje u blagom spustu po širokoj magistrali kroz Italiju, kroz koju krstarimo bez pauze. Za samo 57 minuta već smo ponovo u Sloveniji. Mesto Rateče je uglavljeno u sam gornji ćošak alpske republike. Pored Italije i Austrija je odmah tu iza prvog brda (prevoj Koren). Upravo ovde je smeštena i ski-letaonica Planica.

Proleteli smo kroz turističku Kranjsku Goru, i pored jezera Jasna hrabro započeli drugi veliki današnji uspon na Vršič.

Prevoj Vršič čini tačno 50 serpentina, 25 uzbrdo i isto toliko nizbrdo. Najduže ću pamtiti one pod rednim brojem 14. i 21.

Pravi odabir prenosa na biciklu je fundamentalna stvar za duge planinske uspone poput ovih. Minimalna konfiguracija glasi barem 28 zupčanika pozadi i 34 napred. Što više zupčanika nazad, utoliko bolje.

Nakon 6 sati u pokretu (oko 8 sa pauzama) i nešto kišnih kapi gore na Vršiču, bezbedno smo se spustili do Trente po klizavom kolovozu i zatvorili ovaj veličanstveni krug za pamćenje!

3. Uspon na Veliku i Malu Mojstrovku  sa prevoja Vršič.

Planinarski deo priče je trebalo da dođe na kraju posle biciklističkog dana, ali je zbog povoljnijih vremenskih uslova prebačen na prvo jutro boravka u Soči.

Kako je trebalo sačuvati noge za dugo pedaliranje i epske uspone, odlučili smo se za kraću ali atraktivnu turu grebenom Mojstrovke koja dominira zapadnom stranom prevoja Vršič i zapravo predstavlja deo velikog potkovičastog grebena zajedno sa vrhovima Jalovec i Mangart, opkovaljavajući alpsku dolinu Tamar na severu.

Nismo sledili “via normale” do Male Mojstrovke, koji leti nije preterano atraktivan, u moru bezličnog sipara. Zimi bi to zato bio pravi turno klasik.

Isto tako, zbog kiše prethodne noći i neophodne zimske opreme nismo se opredelili ni za via ferata uspon po “Hanžovoj poti”. Veoma hladno jutro nas nije inspirisalo da dobar deo istog provedemo u senci severne stene i navlačimo dereze prvog dana leta.

Opredelili smo za među-varijantu, a to je nemarkirana kozja stazica koja se u početnom delu brzo odvaja od markiranog pristupa i zatim spaja sa Hanžovom poti na istočnom kraju grebena Mojstrovke.

Pogledi na Jalovec, Mangrt i Tamar sa jedne a ceo Triglavski masiv sa druge strane. Nakon 2 sata smo ispenjali Malu Mojstrovku, a koji minut kasnije i zanimljiviju Veliku Mojstrovku.

Greben produžava dalje ka vrhu Travnik a teoretski ga je uz alpinističke deonice moguće završiti čak na Mangrtu.

Planinarski saldo: 6 sati u planini, 8 kilometara sa 800m ukupnog penjanja.

Tri dana u Soči su naravno ostavili jak utisak moćnih predela. Nismo istražili vodeni i vazdušni element Soče (rafting, kanjoning, paraglajding), a alpske planine Triglavskog narodnog parka prosto pozivaju na druženje. Krn, Prisojnik, Mangrt, Jalovec…Spisak čini se da nema kraja, u ovom magičnom kutku Slovenskih Alpa.

Nastavak priče iz smaragdne doline sigurno sledi!

Dolina Soče – Flickr galerija (klikni na sliku ispod).