Na samom jugu gruzijske pokrajine Kakheti, uz granicu sa Azerbejdžanom guste pod-kavkaske šume naprasno će ustuknuti pred pustim stepskim krajolikom Kaspijskog basena. Osim usamljenog sela Udabno, desetine kilometara naokolo ovde nema ljudskih naseobina.
Zatalasani travnati bregovi a koji neodoljivo podsećaju na Zagajička brda u sebi kriju dodatni prirodni singularitet – to je Mravaltskaro, ili na kartvelijanskom მრავალწყარო – u prevodu: Crvena planina.
Erozija tla, uzrokavana vetrom, kišom ili nekim trećim agensom mestimično je ogolila travnate police. Ukazali su se silikatni slojevi prožeti mineralima gvožđa – otuda i neočekivana crvenkasta boja.
Osim neobičnog geološkog konteksta, Crvena planina deo je šire slike prostora koji svoje ime duguje Davidu Garedželiju, jednom od “Trinaestorice Asirskih otaca” koji su u VI veku iz Mesopotamije došli u Gruziju kako bi učvrstili hrišćansku veru.
Misionar David Garedži (დავით გარეჯი) je po gruzijskoj crkvenoj tradiciji na ovom mestu osnovao manastir.
Manastir je kroz vekove više puta pustošen, a trajno zapečaćen Boljševičkom revolucijom 1921. godine. Njegova obnova je usledila tek nakon raspada Sovjetskog saveza, i sa osamostaljenjem Gruzije.
Na širem prostoru nalazi se još nekoliko pećinskih crkava i asketskih ćelija do kojih međutim nije lako doći. Putevi praktično ne postoje, dok prostorom patrolira gruzijska vojska. Par stotina metara južnije već je Azerbejdžan. Deo manastirskog kompleksa se proteže i sa druge strane granice, zbog čega dve države vode teritorijalni spor.
Idealna baza za otkrivanje gruzijske stepe je “karavan-saraj” smešten na obodu sela Udabno. Daleko od utabanih turističkih ruta, Oasis klub je svratište bajkera, overlendera i zalutalih foto entuzijasta. Kinga i Ksaveri iz Poljske su se ovde doselili pre 13 godina i stvorili minijaturni kulturni centar doslovno u sred ničega – kapa dole. Vredi doći i u potpunosti se prepustiti čarima prave neiskvarene Gruzije.
Dragom Ksaveru sam posebno zahvalan za dragocenu pomoć u potrazi za prizorima. Za razliku od okoline samog manastira koji doslovno leži uz osetljivu graničnu liniju, pravi dragulj prostora leži nekih 15 kilometara zapadnije. Do istog se može doći samo uz asistenciju pravog terenskog vozila i nakon skoro sat vremena strpljive vožnje kroz stepu i preko travnatih brda.
I onda najednom i niotkuda, prizor Crvene planine…
Nestvarno, nesvakidašnje, nadrealno!
I sve ovo na samo par sati od glavnog grada Tbilisija!
Potpuni spokoj, nigde nikoga.
I samo selo Udabno prati neobična priča. Udabno (უდაბნო) na gruzijskom znači pustinja. Nastalo je prinudnom kolonizacijom stanovništva iz planinske oblast Svaneti. pred sam kraj sovjetske ere 1987. godine. Danas je više od polovina kuća u samom mestu napušteno, dok se preostalo stanovništvo bavi stočarstvom i poljoprivredom.
Neočekivani pejzaži u neobičnom, zabitom delu Gruzije kao stvoreni za stranice nestvarnog bloga bili su idealna dopuna dvodnevnog programa u planinama. Ko zna, da nas jaka kiša nije oterala iz Kazbeka, da li bismo dovde uopšte dobacili…
A kako tek sve ovo izgleda u neku poznu jesen – kad se vlaga u vazduhu pročisti, uz niski ugao novembarskog sunca? Teško ću odoleti a da to ne saznam.
Nakon dve noći provedene pod zvezdama u stepi, sa azerbejdžanske granice smo se uputili sve do granice sa Turskom na suprotnom kraju zemlje u drevnu Vardziju.
Kako je sve to izgledalo saznaćemo u narednoj epizodi upoznavanja Gruzije leta 2026. godine…
Udabno, jul 2026. godine
NESTVARNA MESTA. 