Vardzia. ვარძია.

“აქ ვარ ძია” (ak var dzia) – ovde sam, oče.

Na jugu Gruzije, uz samu granicu sa Turskom, krije se mesto kao preslikano iz Borhesovih “Maštarija”.

U poroznoj steni planine Erušeti, u klisuri reke Kure, pre skoro hiljadu godina, isklesan je čitav jedan grad. To je čudesna Vardzia (ვარძია).

Ovaj pećinski lavirint je zapravo drevni manastir. Centralno mesto je crkva-u-kamenu, posvećena Uspenju Svete Bogorodice. Gradnja crkve se pripisuje kraljici Tamar, jednoj od ključnih vladara dinastije Bagrationi iz perioda zlatnog doba Gruzije u XII veku.

Prema legendi, mlada Tamar se tokom lova sa kraljem Đorđem III izgubila u pećinama Vardzije.

Na kraljevo dozivanje, odgovorila je na gruzijskom “ak var-dzia” što u prevodu znači ovde sam, oče.

Ceo kompleks čini preko pet stotina pećina i prolaza najrazličitije namene od prostorija za život, cisterni za vodu, do laguma za čuvanje vina i namirnica. Deluje da je manastir bio neka vrsta rezervnog položaja za vladarsku porodicu u slučaju neprijateljske najezde. A neprijatelji su tada bili brojni – sa juga su nadirali Alani, Seldžuci, Persijanci, sa severa Mongoli i Tatari. Većinom su to bili osvajači muhamedanske vere.

Gruzija je sa Jermenijom svetionik istočnog hrišćanstva i pravo je čudo kako su tokom vekova uspeli da opstanu u veri.

Planinski reljef zemlje je tome značajno doprineo, a prostor oko Vardzije to najbolje oslikava. Ipak, južni i zapadni delovi Gruzije krajem XVI veka potpadaju pod Otomansku vlast. Vardzia biva napuštena i zaboravljena.

Sloboda dolazi tek nakon Prvog svetskog rata ali samo za kratko. Ugovorom iz Karsa 1921 godine utvrđene su nove granice između Turske i novih transkavkaskih republika, ali koje je već naredne godine Boljševička revolucija usisala u Sovjetski savez. Južni delovi gruzijske istorijske pokrajine Mešheti su trajno ostali u Turskoj, dok je tursko stanovništvo u severnom sovjetskom delu krajem Drugog svetskog rata na silu deportovano u centalno-azijske sovjetske republike Kazahstan i Kirgistan. Mnogi Turci su u tom progonu stradali.

Današnja Vardzia je muzej ali i živ manastir u isto vreme, koga trajno nastanjuje nekolicina monaha.

Nekoliko kilometara niže, visoko iznad rečne doline nalazi se napuštena tvrđava Tmogvi. Pogled odozdo, sa glavnog puta samo nagoveštava lepotu ovog mesta.

Bilo mi je potrebno više od pola sata da se izokolo po teškom tucaniku, terenskim vozilom uspenjem gore da bih konačno ugledao ovo:

To je pogled koji posmatrača teleportuje u vreme kada su ovde stolovali kraljevi po kojima je ova zemlja dobila svoje drugo prepoznatljivo ime (Georgija).

A nekoliko kilometara još nizvodnije na ušću reke Paravani u Kuru nalazi se i poslednje strateško utvrđenje – reklo bi se drugi prsten odbrane Vardzije. To je solidno očuvana i restauirana tvrđava Kertvisi.

Locirana u blizini samog naselja, uz magistralni put, Kertvisi nema magična svojstva kao zaboravljeni Tmogvi, jer ipak je i suviše blizu savremenog sveta. Kako god, vredelo je baciti pogled sa obližnjeg uzvišenja i prošetati preko visećeg mosta u blizini.

Najveća greška koju putnik može da načini je da u Vardziju svrati u prolazu, na jedan dan. Magija prostora isplivava tek kad većina ordinarnih posetioca napusti ovo mesto.

Prespavali smo u smeštaju prekoputa grada-muzeja. Na terasi sa pogledom na Vardziju preko svetlucave reke, domaćin nam je servirao svežu pastrmku iz njegovog kućnog ribnjaka. Riba je propraćena uz odlično domaće belo vino, jer ipak su ovo vinorodni krajevi sa tradicijom koja se ne meri vekovima nego milenijumima. Vino se u ovoj pokrajini čuvalo u velikim amforama pod zemljom – to su čuveni kvevri.

Gostoprimstvo domaćina je neizostavan deo iskustva koje jedno putovanje čini posebnim i istog ne manjka po manjim mestima Gruzije. Vardzia je u tom pogledu bila kruna ovogodišnjeg putovanja.

Za osam dana smo izbliza dotakli vrhove Kavkaza, tumarali stepskom pustinjom i posetili ovaj drevni grad. Od Tbilisija do Vardzije preporučujem alternativnu rutu preko jezera Paravani i Čikiani prevoja (2170mnm).

U povratku vredi obići manastir Safara posvećen (gruzijskom) Svetom Savi. Freske u Safari su među najlepšim koje sam video. Mladi sveštenik mi nije dozvolio fotografisanje, te nisam u prilici da prenesem vizuelni utisak. Moraćete da mi verujete na reč ovaj put.

Sakartvelo, jul 2026. godine