Kazbek (Kazbegi) je sinonim za grad, oblast i planinski vrh istočnog Kavkaza. Nalazi se na severu Gruzije uz granicu sa Osetijom (Ruska federacija).
Reč Kazbek je turskog porekla. Slično brdovitom Balkanu, sa obe strane Kavkaza su se kroz istoriju doseljavali narodi i smenjivali gospodari. Posledično danas na relativno malom prostoru srećemo različite etnije, jezike, pisma i religije. Planina Kazbegi je na gruzijskom još i Mkinvartsveri što u prevodu znači nešto poput ledeno hladne planine, dok se sam grad zvanično zove Stepansminda. Kazbegi je na inguškom Bešlam, odnosno Bešloam na čečenskom. I konačno Kazbek na kabardskom odnosno ruskom.
Kao što je Jugoslavija predstavljala kohezioni faktor zapadnog Balkana, ovde je sličnu ulogu odigrao Sovjetski savez, a čiji raspad je obnovio tenzije uz ratove i povlačenje novih tvrdih granica, u senci borbe za prevlast globalnih i regionalnih sila.
Kavkaz je golema i nepokorena planina. Mesto gde ga je kroz istoriju bilo najlakše preći je upravo visoka oblast Kazbegi, tačnije prevoj Gudauri na nadmorskoj visini od 2400 metara. Ovuda je 1783. ruska konjica prevalila planinu, i “oslobodila” (za Gruzine “osvojila”) dobar deo današnje Gruzije od islamskih gospodara.
Tako još od kraja XVIII veka datira put koji je i danas najvažnija saobraćajna veza između centralne Azije i Crnog mora: to je Gruzijski vojni put (Georgian Military Highway). Zahvaljujući dugotrajnom inženjerskom poduhvatu, Kazbegi i glavni grad Gruzije Tbilisi, deli svega nekoliko sati vožnje.
A kad se već nađete gore, planina je, uz asistenciju terenskog vozila, skoro na dohvat ruke. Vrhovi Kavkaza i dalje ostaju nedostižni, ali ne i impresivne ledničke doline i visoki prevoji.
U dolasku smo, pravo iz Tbilisija, bacili oko u dolinu Truso. Naredno jutro smo se uputili ka selu Džuta (ჯუთა) i prošli možda i najlepše pitomo parče Kazbeka sve do čuvenog prevoja Čauki (ჭაუხი) na 3400 metara iznad mora. Trećeg jutra smo zapalili sveću u čuvenoj Crkvi Svetog Trojstva na uzvišenju Gergeti (გერგეტი), duhovnom simbolu Kazbeka i cele Gruzije.
Truso. თრუსო.
Lednička udolina reke Tergi poznata kao dolina Truso osim divljeg pejzaža krije i nekoliko autentičnih polunapuštenih sela i utvrđenja. Sa gruzijskog vojnog puta u mestu Almasiani se kod donje stanice žičare odvaja put lošeg kvaliteta koji vodi dublje u planinu u smeru zapada.
Da bi se sledio ovaj put neophodan je pravi terenac. Uz veštu vožnju i izbegavanje rupa i oštrog kamenja moguće je dobaciti do samog ulaska u dolinu (Truso travertines) a odatle, preko mosta i do druge, atraktivnije strane reke. Pešačka staza prolazi poviše stare naseobine Kertvisi, da bi se kod manastira Abano ponovo ulila u prašnjavi put. Put konačno završava kod graničnog punkta Gruzijske vojske pod starim napuštenim utvrđenjem Zakogori. Nekoliko kilometara dalje, sa druge strane grebena, već su okupirane teritorije međunarodno nepriznate Južne Osetije.
Put dakle završava kod vojnog punkta, ali čini se da ova dolina nema kraja. Od naše početne tačke do utvrđenja Zakogori hodali smo skoro tri sata a da zapravo nismo ni zakoračili dublje u masiv. Tolike su razmere planine. Prostor Kavkaza je nesaglediv!
Džuta. ჯუთა.
Po mnogima najlepše planinarsko iskustvo, izvodljivo u jednom danu u Gruziji je živopisni visokogorski trek koji polazi od sela Džuta (Juta) a završava na visokom planinskom prevoju Čauki (Chauki pass, ჭაუხის უღელტეხიული).
Za ovaj pešački poduhvat treba računati na 1300 metara visinske razlike linearno raspoređenih u 11 kilometara po dobro razgaženoj mulatieri. I isto toliko spuštanja nazad, pri čemu se dobar deo vremena provodi na visini iznad 3000 metara, gde će korak biti kraći, a dah učestaliji. Čitav lavirint planinskih potoka okružuje kamene divove Čauki mikro-masiva, te veće zalihe vode nije potrebno nositi.
Da bi se prostor doživeo na pravi način, tajming je ključan. Jer gotovo da nema posetioca koji dođe u Kazbegi a da se ne uputi u Džutu. Put do sela je prohodan ali značajno oštećen odronom – policija ima običaj da dežura i zaustavlja saobraćaj 3km od ulaza u selo! Kako bi se izbeglo nepotrebnih 6 kilometara dodatnog tabananja u istom danu, vredi prenoćiti u Džuti – na primer u nekom od pansiona poviše sela, i potom sutradan valjano poraniti. Sa prvim zracima sunca u planini neće biti skoro nikoga.
Vizure u donjem delu su nepogrešivo alpske – proleće na ove visine dolazi tek krajem jula, kada je i cvetna magija u punom zanosu.
Čaukijevi atraktivni zupčasti vrhovi pojavno prizivaju duhove Prokletija i Julijskih Alpa!
Kako dobijamo na visini na ovom epskom treku, scenografija se postepeno menja. Prolećne zelene facete planine zamenjuju suroviji, tamniji tonovi.
Da je Kavkaz zapravo čitav jedan okean uspavanih vulkana uverili smo se u i oko samog prevoja – Chauki pass.
Gorostasni stratovulkan na zapadnom horizontu je Kazbek. Sa svojih 5054 metara, i ne preterano strmim stranama, kao i pratećom infrastrukturom domova i skloništa na trasi uspona, relativno je dostupan kad posluži vreme, u poređenju sa većinom vrhova slične visine u Kavkazu.
Za uspon i silazak uz brojne pauze nam je bilo potrebno 8 sati. Krenuli smo u 6 ujutru iz smeštaja u selu Sioni, da bismo u 16h već bili na ručku u odličnom restoranu “Samani” u Stepansmindi.
Dva sunčana dana u Kazbegu su predstavljala dar sa neba, naredno jutro nas budi jaka kiša. Od Kazbega se opraštamo tamo gde i dolikuje – u crkvi Svetog Trojstva na brdu Gergeti.
Gergeti je mesto izražene simbolike gruzijskog otpora i mesto sa posebnom energijom. Odavde polazi i uspon za samu planinu Kazbek koja dominira pokrajinom (kad se raščiste oblaci) – mesto na koje se vredi vratiti u pravom svetlu i sa prvim snegovima.
Otkrivanje Gruzije jeste logičan nastavak decenije aktivnog upoznavanja Balkana. Ovo je moja druga poseta, nakon prošlogodišnjeg prvog susreta u Svanetiji. Planine jesu zajednički imenitelj, ali su kulturološke sličnosti brojne, iako narodi Balkana i Kavkaza gotovo i da nisu bilu u direktnom kontaktu.
Gruzija zahvaljujući dugoj istoriji i autohtonom pismu, odiše privlačnom dozom postsovjetsko-kavkaske egzotike koju nije nužno verbalizovati.
U 7 dana putovanja dotakli smo tri lica Gruzije: Nakon centralnog Kavkaza na severu, na granici sa Rusijom, uputili smo se u kaspijsku stepu na granici sa Azerbejdžanom a potom i na suvu anadolijsku visoravan uz granicu sa Turskom. Nastavak avanture sledi u posebnim pričama.
Kazbegi, jul 2026.
Wikiloc:
NESTVARNA MESTA. 