Azori – od Açor u prevodu soko – “ostrva sokolova” – magični su arhipelag devet vulkanskih ostrva u Atlantskom okeanu – daleko od sveta, ali u srcu trgovačkih ruta u eri Velikih otkrića pa sve do XIX veka.

Azori pripadaju Portugalu (“Asoreš”) i bili su neizbežna stanica za brodove na povratku iz Južne Amerike, Afrike ili Indije, iako geografski nisu uvek bila usput.

Pomorske trgovačke rute su u eri jedrenjaka na prvom mestu određivali vetrovi, koji su upravo zbog svog enormnog uticaja na svetsku trgovinu dobili naziv “Trade Winds”.

Prvi moreplovci su primetili da severnije od ekvatora dominiraju zapadni vetrovi (“westerlies”) koji potom bliže Evropskom kontinentu okreću na jugoistok. Kapetan bi u odlaznom smeru, iz Evrope ka Karibima ili Indiji, tražio kurs bliže Africi (uz strateški značajne stanice na Kanarima, odnosno Madeiri i Zelenortskim ostrvima), dok bi u povratku gledao da se otisne dalje na pučinu, i potom, nošen zapadnim vetrovima, ciljao Azore.

Tako su se, ova naizgled beznačajna mesta usred Atlantika, našla u srcu trgovačkih ruta. Ako ništa drugo, posada je morala da se negde snabde slatkom vodom, na dugim putovanjima između novog i starog sveta. A na Azorima je vode u izobilju, tamo je večito proleće, a voda izbija iz svakog kamena.

Azori nisu koncentrisan arhipelag. Naprotiv, rasuti su na širem prostoru okeana. Danas između ostrva saobraćaju manji avioni sa klipnim motorima, čije mogućnosti poletanja i sletanja su ograničene i veoma podložne atmosferskim uticajima. Vremenske prilike nad Atlantikom su teške za predikciju, dok su ostrvske piste pod često maglovitim brdima. Biti pilot SATA Airlines očito predstavlja veliko umeće. Putnici imaju razloga da tapšu pri svakom poletanju i sletanju!

Devet ostrva se mogu podeliti u tri grupe. Najbliže Evropi, a ujedno i najveće i najnaseljenije je São Miguel. Pored njega je omanja Santa Maria.

Dublje u Atlantiku, na sat vremena leta, nalazi se “Triangulo”, u prevodu trougao, koga čine tri ostrva bliže jedna drugom, te su međusobno povezana trajektom. To su Pico, Faial i São Jorge. Nešto severnije leži treće od kontinenta, a drugo po veličini i značaju posle São Miguela, Ilha Terceira – u prevodu treće ostrvo.

I konačno na ekstremnom zapadu, (o extremo occidente) duboko u zagrljaju okeana, i geografski već na američkoj tektonskoj ploči, nalaze se majušni Corvo i malo veći Flores.

Azori se dakle nalaze na rasedu kontinentalnih ploča, idealnom području za razvoj vulkanske aktivnosti u daljoj prošlosti. Sva ostrva su po genezi vulkanska. U višim zonama ostrva a ponekad i uz obalu su i danas vidljivi krateri (caldeiras) često ispunjeni vodom (lagoas).

Azore ne zovu slučajno “Ilhas de bromo” – ostrva magle. Prve redove ove priče ispisao sam sa najdaljeg od svih – Ilha do Corvo, gde sam silom vremenskih prilika proveo tri dana, uz otkazane letove, a sve to početkom juna meseca.

Zbog zahtevne logistike puta, odlazak na Azore zahtevao je temeljnu pripremu. Otkazivanje samo jednog od letova može imati domino efekat i putovanje će se lako pretvoriti u test strpljenja i snalaženja. Sa izuzetkom ostrva São Miguel, za “prave” Azore je potrebno odvojiti barem dve sedmice, prepustiti se sporom ritmu putovanja i biti spreman na iskakanja i promene plana u hodu. I kad sve funkcioniše, Atlantik znači puno više oblaka nego sunca. Krater vulkana ili vodopad može ceo dan biti progutan u magli. Vremenska prognoza je ovde bez ikakvog značaja, ako nešto pomaže hvatanju sunčanog prozora, to su web-kamere i radarska slika na telefonu.

Tipičan reljef jednog Azorskog ostrva je zaravnjeni plato prošpartan kalderama i jezerima, a koji se potom strmo obrušava u more. Sinjajevina ili Pešter samo okruženi okeanom. Vegetacija je zbog izuzetno visoke vlage izdašna, suptropska. Ovde vlada večito, nešto svežije i veoma vlažno proleće.

Čest je slučaj da je na jednoj strani ostrva tmurno i oblačno a da na suprotnoj sija sunce. Kasno popodne je doba dana kada se najčešće razvedrava.

Uprkos komplikovanoj logistici i lošem vremenu, “duboki Azori” su raj za strpljive fotografe, trekere i sve koji traže beg od vrućine. Za 12 dana sam obišao pet ostrva. Fokusirao sam se na srednju i daleku grupu: Triangulo i Extremo Occidente. Najviše vremena sam proveo na Ilha das Flores, a najmanje na Ilha do Faial.

Svako ostrvo je priča za sebe.

Ilha das Flores.

Čitaj “Ilja dš Floreš”. U prevodu, Ostrvo cveća. Floreš su Azori u malom: Vodopadi, omeđeni pašnjaci, vulkanska jezera, večno proleće i sto nijansi zelene. Sve je tu.

Četiri dana je trajala moja borba sa niskim oblakom i maglom ne bih li zabeležio prizore na ovom nestvarnom mestu usred okeana. Put dovde je zahtevao promenu tri leta, što mi je, nekim čudom, pošlo za rukom u jednom jedinom danu pravo iz Beograda.

Lava i pepeo, koji je davnih dana izbacio vulkan, su završila u moru – rezultat tog procesa su neočekivane “nasute” zaravnjene obalske platforme okružene strmim klifovima, ili u lokalnom narečju Fajã vulcanica. Ako je fajã nastala erozivnim obrušavanjem klifova – to je fajã detritica. Fajãs detriticas odlikuju severnu stranu ostrva São Jorge, dok su na Floresu posebno atraktivne vulkanska Fajã grande i erozivna Fajãzinha, okružene monumentalnim zidom “iz doba Jure” uz nekoliko premoćnih vodopada (Cascata da Ribeira Grande).

Unutrašnjost ostrva je prostrani zaravnjeni plato (planalto), koji veći deo dana i noći tavori u magli. Zbog tako surovih uslova za život ovde nema naseljenih mesta, ali je plato pogodan za stočarstvo. Prisutno je nekoliko kratera ispunjenih vodom: Caldeira funda i rasa su na jugu, dok su Caldeira negra, comprida i seca bliže severnijoj strani ostrva. Sa platoa se spušta fluvijalna dolina Alem de Fazenda kuda je oticala glavnina toka vulkanske lave, koja je ovu dolinu i produbila. U ostatku ostrva, centralna visoravan se mahom strmo obrušava ka obali.

Sa Floresa na Corvo sam se prebacio avionom. Kažu da je to jedan od najkraćih letova u Evropi sa ukupnim trajanjem leta od svega 20 minuta.

Corvo – “ilha vulcão”

Corvo je poput čiode u dubokom testu Atlantika. Potpuno nemoćan da se odupre vlažnom ciklonu sa zapada, čini se da je Corvo večito zarobljen u niskom oblaku rosulje i magle. Videti sunce na Ilha de Corvo delovalo je kao nemoguća misija.

Ostrvce je zapravo samo vrh spektakularnog kolosalnog stratovulkana Caldeirão (u prevodu “veliki kotao”) koji vertikalno izranja iz okeana. Jedino mesto gde je bilo moguće podići naselje je tanka zemljana platforma (fajã vulcanica) na južnoj strani ostrva. Tu se smestilo primorsko naselje zbijenog tipa u kome i dalje živi oko 400 ljudi – Villa do Corvo.

Boravak na ovom mestu je probudio posebna osećanja ali i osećaj teskobe, pogotovo kada se letovi otkazuju iz dana i dan, jer magloviti niski oblak sprečava sletanje aviona.

Tri dana sam proveo zaglavljen na ostrvu dužine 6 kilometara i lovio prozor vidljivosti u brdima.

Caldeirão se veličanstveno otvorio tek treće večeri. Ne pamtim kad sam poslednji put bio toliko srećan.

Hod po nožu između okeana i kratera naredno jutro predstavljao je najmoćniji trenutak celog putovanja.

Danas na Corvu živi više krava nego ljudi. Caldeirão je poput Nojeve barke koja pluta okeanom. Krater služi kao prirodni vetrobran, u čije dno se sliva kiša – ono je čak i plodno, o čemu svedoče kameni suhozidi i međe obrasle živom ogradom.

Terras de cima ili u prevodu “Zemlja u brdima” je izraz za sekundarna naselja Azora. Glavno naselje je po pravilu bliže moru dok su kućice od crnog vulkanskog kamena u brdu imale funkcionalnu namenu za svakodnevni boravak bliže zoni ispaše i uzgajanja hrane.

Ostrva Flores i Corvo su vekovima bili prepušteni sami sebi. Uticaj centralne vlasti se ovde slabo osećao. Značajnije vojne utvrde nikad nisu izgrađene. te su ostrva bila posebno privlačna za najamničke i gusarske družine (corsarios). Ovde bi se snabdeli slatkom vodom i potom u zasedi vrebali trgovačke brodove koji su dolazili sa zapada.

Daleko od kontinenta i zaštite kraljevske krune, meštani su često bili prinuđeni da sklapaju dogovor sa ovim nepozvanim gostima. U zamenu za vodu i hranu, corsarios ne bi pljačkali meštane, jer od njih i nisu imali mnogo toga da otmu za razliku od dragocenog tovara na galijama sa zapada.

Ostrva su i danas pojam izolovanosti. Avionske piste su izgrađene tek sedamdesetih godina prošlog veka.

Ozaren prizorima i sa novim prijateljima iz Lisabona, nakon tri dana smo konačno napustili Corvo – svetionik centralnog Atlantika. Zbog otkazanog leta prethodnog dana, propustio sam unapred plaćen smeštaj na sledećem ostrvu – Faial. Po sletanju je valjalo što pre se prebaciti trajektom na susedni Pico.

I onda se dešava tipičan azorski obrt – stjuardesa najavljuje da je naš let umesto na Faial preusmeren na Pico – jer tamo su vremenski uslovi povoljniji. Nismo mogli da sakrijemo ovacije. Atlantik sada radi za nas!

Slećem, uzimam auto i gledam da iskoristim ostatni sunčan dan, jer sunce se na Azorima posle tri dana magle ne propušta olako.

Ilha do Pico.

Nomen est omen, Ilha do Pico potiče od Montanha de Pico. Planina Pico je ultra-prominentni stratovulkan koja se uzdiže čak 2351 metara u vis nasred okeana. Ujedno predstavlja i najviši vrh Portugala. Njegova silueta dominira pejzažom i jasno je uočljiva čak i sa susednih ostrva Faial i São Jorge. Popeti ovu stenovitu piramidu nije jednostavno, ponajviše zbog prevrtljivog vremena. Pico sam tako tokom ove kratke posete lovio odozdo – ostaje želja da se jednog dana nađem gore na vrhu.

U produžetku ostrva ka istoku se nižu dobro očuvane travnate kaldere, sa brojnim jezerima u njima (lagoas). Ispod visokog planinskog pojasa spuštaju se tipično azorski, omeđeni pašnjaci.

I konačno, na zapadnoj obali, uz naseljena mesta, tu su vekovima stari vinogradi u lavi.

Vinhas do Pico, plod višegeneracijskog truda i rada, je uz planinu zaštitni znak ovog ostrva. Zidovi od ohlađene skamenjene lave služe da zaštite vinovu lozu od vetra i posolice.

Pico je prostran, zavodljiv, pitom i divalj, morski i planinski. Ovde sam proveo dva dana. Trećeg jutra sam se trajektom iz luke Sao Roque do Pico lako prebacio na ostrvo Svetog Đorđa, četvrto, ali ne i poslednje na ovom putovanju.

São Jorge.

Severnu stranu ostrva São Jorge odlikuje veliki broj neobičnih deltoidnih obalskih platformi. To su fajãs. Prva naselja na Azorima su se formirale upravo na ovakvim mestima uz samu obalu.

Većina njih su fajãs detriticas, što u prevodu znači da su nastale obrušavanjem morskih klifova usled erozivnog dejstva kiše ili zemljotresa a ne oticanjem vulkanske lave. Plimski talas je potom kreirao obalska jezera (lagune). Fajã de Alem i Fajã da Caldeira do Cristo Santo su posebno privlačne jer se do ovih starih sela na obali i danas može doći samo peške, starim vezama poput onih iznad Boke Kotorske.

Silazak sa Serra de Topo u Fajã da Caldeira i potom dalje uz obalu do Fajã dos Cubres smatra se za pešački klasik Portugala.

Fotogenična Caldeira do Cristo Santo je nestala sa mape živih naselja u poslednjim decenijama prošlog veka. Zahvaljujući hajkerskim i surferskim komunama, mesto poslednjih godina oživljava u toplijem delu kalendara.

Spavao sam na južnoj strani ostrva São Jorge, iznad glavne luke Velas, gde je gotovo sve vreme mog boravka bilo oblačno. Nakon vožnje kroz, kao testo gustu maglu u centralnom dela ostrva, na suprotnoj, severnoj strani se srećom otvorilo čisto nebo, a dočekah i letnje temperature na Azorima.

Nakon napornog pešačenja ništa ne prija kao skok u friški okean (Fajã do ouvidor je bezbedna za kupanje). Temperatura vode početkom juna iznosila je tek 18 C.

Faial.

Ostrvu Faial je pripala nezahvalna uloga da bude poslednje od pet ostrva koja će posetiti u ovih 12 dana puta po Azorima.

Čime bi me Faial mogao iznenaditi a što već nisam video na Korvu, Florešu ili Piku?

Odgovor glasi: obalski vulkan Capelinhos. Suprotno skoro svemu na Azorima, Capelinhos je suv i kamenit a pritom se nalazi na samoj obali. Moglo bi se reći da je Capelinhos zalutali komad Lanzarote-a na Azorima. Utisak prostora skladno dopunjuje jedan napušteni svetionik.

O Farol – kako se na portugalskom kaže svetionik, još jedan je emblematičan motiv Azora, uz srećne krave, kratere, klifove, hortenzije, suhozide i faže. Nekada od fundamentalnog značaja za plovidbu, danas je samo simbol nekih starih vremena, koja su potisnuli radio-talasi i sateliti.

Umesto dve noći, na Faialu sam spletom okolnosti proveo samo nekoliko sati. Povratni let za kontinent naprasno je pomeren sa narednog jutra za popodne. Da ne bih izgubio let za Beograd istog dana, Faial sam morao da napustim brže nego što sam na njega stigao…

---

Praktični saveti.

Rent-a-car i smeštaj na Azorima treba rezervisati barem 3 meseca unapred. Za razliku od mahom non-refundable smeštaja, rent-a-car kompanije izlaze u susret koliko je to moguće, kada se radi o pomeranju termina uzrokovanih kašnjenjem letovima. Preporuka je bukirati vozilo za svako ostrvo kod iste kompanije kako bi se kaucija nesmetano prenosila sa ostrva na ostrvo, to-jest sa vozila na vozilo i lakše pravile izmene rezervacije. Dve glavne kompanije na Azorima su AutAtlantis i Ilha Verde.

Obišao sam 5 ostrva u 12 dana uz 8 letova, 2 trajekta i 4 automobila uz ukupan budžet od oko 3000 Eur (uglavnom self-catering). Azori nisu jeftini. Od 8 letova, jedan je bio otkazan, drugi pomeren a treći preusmeren. Sve to je normalna pojava na Azorima.

Graf putovanja (jun 2026. godine)

Beograd – Porto – Ponta Delgada – Flores (separate tickets u istom danu, ne preporučujem, sigurnije prespavati između)

Flores – Corvo (avion)

Corvo – Pico (preusmeren, trebalo Horta) (avion)

Pico – São Jorge – Horta (Faial) (trajekt)

Horta – Porta Delgada – Lisabon (avion)

Lisabon – Beograd (avion)

São Miguel i Terceira, dva najveća i najznačajnija Azorska ostrva sam ovaj put svesno ostavio za neku narednu posetu. Ona su dostupnija sa kontinenta i sa većim brojem dnevnih letova, ali, samim tim, i većim brojem posetilaca.

Fokus je pao na prave, divlje Azore, dublje u okeanu. Pravo putovanje, a ne check-lista atrakcija. Turista taman koliko treba, jer lepo je sresti ljude okrenute prirodi, kada nas je sve skupa malo.

Nebojša Atanacković, viajando sozinho em junho 2026.