Moračke planine. Krutaš.

^{Ivan-begov katun, oktobar 2022}

Drugog dana boravka na severu Crne Gore, mali Vid i ja smo se hrabro uputili u pusta prostranstva Moračkih planina, prateći dugi makadamski put od Krnova do misterioznog Ivan-begovog katuna. Oktobar je polako cureo niz kalendar, te se dobar deo izdižara, pritisnut jutarnjim mrazom već polako spustio u dolinu sa stokom. Planina je već mirisala na zimu, još koja sedmica i eto prvih snegova.

Od civilizacije smo se oprostili u Krnovskom polju – crnogorskoj prestonici krtole. Kako smo odmicali dalje i dublje u masiv, polako je slabio i signal mobilne telefonije. Nije mi bilo svejedno, bio sam solo sa malim detetom i bez pravog rezervnog točka u prtljažniku.

Tucanik ka Štirnom i Vodnom dolu je mahom solidnog kvaliteta, ali sa nekoliko nezgodnih uspona i krivina.

Nagib popušta u prostranom Vodnom dolu, koji je sa severne strane doslovno pregrađen “filmskim” grebenom Trpezarije i Crvenog ždrijela.

Trpezarija (2032m) ne slovi za poznate vrhove, čak ni u svom matičnom masivu. A zapravo je potpuno nezasluženo zapostavljena. Njen dug prizmasti greben izgleda fascinantno, poput kičme kakvog uspavanog dinosaurusa.

I kad se činilo da putu kraja nema i da se vozimo u beskonačnost ponavljajućeg pejzaža, ugledao sam stado. Laknulo mi je – ipak nismo sasvim sami danas ovde daleko od sveta! Istrčao sam iz auta, ne mareći mnogo za ovčarske pse, i brzo prišao pastiru, nudeći mu neiskusno gazirane napitke.

“Ja samo pivo i rakiju” – odgovorio mi je Ratko iz Pipera. Ratko je videvši Vida, bio vidno iznenađen. Slično kao i juče na Zebalcu, sa pastirom delim svoje planinarske planove – jer dobro je da još neko zna gde se nepozvani gost iz daleka sa malim detetom u ovoj nedođiji uputio. Kasnije, kad smo se uzdigli ka travnatom grebenu Krutaša, primetio sam da je Ratko namerno terao stado ka našoj strani planine. Kao da je hteo da mu ostanemo u vidnom polju, da pripazi na nas. Tek kad nas je osmotrio kako bezbedno silazimo nazad, udaljio se i on ka svom katunu. Sjajan gest dobrog čoveka!

Nedugo zatim, konačno smo stigli do pustog Ivan-begovog katuna…

Kako nam Predrag Popović na svojoj briljantnoj stranici “Vrhovi Crne Gore” pripoveda, Ivan-beg je zapravo Ivan Crnojević, jedan od poslednjih vladara srednjevekovne Zete.

Ivanbegov katun je prema predanju, osnovao prije više od 500 godina Gospodar Zete Ivan Crnojević (1465 – 1490), poznat i kao Ivan – beg. Po legendi na tom katunu zmija je usmrtila dvojicu njegovih malenih sinova. Kao znak sjećanja na sinove, Ivanbeg je na mjestu stradanja sinova zasadio ružu na kamenu.. i zaista, na većoj kamenoj gromadi na ovom bivšem katunu postoji busen zemlje sa ružom koja cvjeta na njemu! Predrag Popović, “Vrhovi Crne Gore”

… Ali Ivo od velike želje, kopa ružu u sred Zete zemlje, i nosi je u puste bobije… I ta ruža Iva gospodara, i dan danas raste i beara...

“Crnojevići” – R. Bećirović

Dan je bio perfektan. Stabilno vreme, visoki oblaci i difuzno svetlo koje je samo naglašavalo atmosferu fascinantne vrleti. Prateći Predragove opise i smernice, jednostavno smo pronašli prolaz kroz kaskade Krutaša i izbili na travnati prevoj.

Usledila je potpuna vizuelna transformacija pejzaža – sa prevoja se najednom otvorio velelepni ambis opasan vrhovima Kape Moračke. U produžetku Krutaša nižu se Štit, Zagradac, Lastva i na kraju Podski vrhovi.

U dnu planine, sa suprotne strane leži Vragodo – mesto lucidnog naziva (“vražji do”) gde izvire žila kucavica Crne Gore – reka Morača.

Bolje mesto za planinarenje sa Vidom nisam mogao da odaberem. Spektakularno okruženje i vidici, kratka i jednostavna pešačka tura kada smo se već automobilom vinuli tako daleko i visoko (1800m). Sve skupa 400m visinski zajedno sa atraktivnim grebenarenjem, i ne više od 5 kilometara pešačenja.

Moračke planine – savršeni poligon za iskreni dečiji doživljaj planine! Do sledeće jeseni i novih avantura u pustom trouglu između Nikšića, Šavnika i kolašina.

Vid i Nebojša Atanacković, kraj oktobra 2022. godine.