Prokletije. Talijanka.

^{Gusinje, februar 2022.}

Nestvarna je to vizura Karanfila sa gorske terase Volušnice.

Jeste Bogićevica neprikosnoveni turnoskijaški poligon u Prokletijama, ali kada su planinski prizori u pitanju, teško je prići epskim pogledima iznad doline Grbaje (Grebaje).

I dok bi tokom letnjih meseci ove predele pratio epitet “pitome grebenske šetnje po zelenim pašnjacima”, surova zima u Prokletijama i kratka obdanica nameću nova pravila igre.

Grebenski travers je nakon svežih padavina po pravilu rizičan, dok izlazak na njegov najviši vrh Talijanka (2057m) predstavlja poduhvat za sebe. Do dodatne perspektive sa vidikovca Maja Ćan na Volušnici treba uložiti dodatni trud, a opet sačuvati kolena za spust kroz gustu šumu i vlažan sneg.

Odlazak u planinu zimi je povezan i sa većim brojem nepoznatih – pristup planini, visina snega, stanje podloge, svi navedeni faktori su podložni brzim promenama, a za putnika iz daleka se daju samo naslutiti. Pomoć prijatelja sa lica mesta je nemerljiva.

U Plavu živi naš prijatelj, Esad Redžematović, strastveni zaljubljenik u Prokletije i skijanje kroz divlje predele. Sa Esadom smo prvi put prokrstarili na skijama kroz snežna prostranstva Bogićevice još 2018. godine – i zajedno odskijali sa Tromeđe.

Eso zimi doslovno živi za planinu. Iz dana u dan pasionirano turira do graničnih grebena Bogićevice, i istražuje nove šumske linije.

Gusinjski deo Prokletija mu je podjednako privlačan. Eso je skijao sa sedla dve Kolate, iz Krošnjinog prolaza u Grbaju, i naravno sa Popadije i Talijanke u prostrani cirk Volušnice.

Grbaja (Grebaje) (Planinarski dom) 1100m – plato Volušnice – Talijanka 2057m (Maja Vajushes) – spust u cirk – greben Volušnice (Maja Can) – Grbaja (Grebaje).

• Dužina: 10km Trajanje: 7h Vreme do vrha: 3h Ukupna visinska razlika: 1150m

Uspon smo započeli od Planinarskog doma (pristup zimi moguć samo sa 4×4 vozilom) sa početnih 1100m nadmorske visine. Grbaja je zimi prepuna snega. Uprkos relativno niskoj nadmorskoj visini, mikroklima uske ledničke udoline znači i odsustvo sunčevih zraka tokom većeg dela dana. Livade i okolne šume iznad Grbaje se transformišu u veliki snežni sabirnik.

Na startu nas je sačekala visoka oblačnost, bez vedrine u svitanje. Okolni planinski vrhovi su takođe bili u oblaku – po našoj slobodnoj proceni membrana oblaka je bila negde znad 1800m. Nakon sat vremena inicijalnog uspona kroz bukovu šumu, i sami ulazimo u gustu maglu. Stvari se na kratko komplikuju – totalno odsustvo vidljivosti i nestabilni sneg naterali su nas da se zaustavimo i sačekamo razvedravanje. Čekanje na hladnoći srećom nije dugo potrajalo. Prognoza je ipak bila tačna.

Par minuta kasnije, i mi smo bili iznad oblaka. Šta se zapravo desilo? Kako je prolazilo jutro, jutarnji mraz na visini je slabio i sunčevi zraci su odozgo polako razbijali oblake u masivu. Kotlina je međutim ostajala u senci, temperatura ispod se nije mnogo menjala, a kako je vazduh bio zasićen vlagom, tačka rosišta a samim tim i membrana oblaka se, na našu veliku radost, spustila niže.

Uspon do vršnog grebena Talijanke i Popadije je gotovo linearan. Kritičan deo predstavlja travesiranje potencijalno lavinozne padine u središnjem delu uspona. Sam izlazak na greben, iako iz daleka deluje strmo i komplikovano, zapravo je rutinski uz pomoć dereza i sa skijama na leđima.

Nakon raskošnih pogleda, usledio je je i zimski bonus: za razliku od uspona koji se broji u satima, silazak na skijama bez obzira na kvalitet snega se meri minutima. U Esovom slučaju – u sekundama!

Turno skije – dokazano jedini legitiman vid kretanja kroz planinu u snežnim uslovima!

Spustili smo se u osunčani cirk, ujedno i najtopliji pojas planine, ušuškan od uvek prisutnog vetra na grebenu. Usledila je nova tranzicija u penjački mod. Dvesta metara visinski i Karanfile skoro da smo mogli da dohvatimo rukama – to je utisak koji pruža spektakularna gorska terasa na Volušnici, ili kako je nazivaju albanski pastiri iz kraja – Maja Can (1879m).

Maja Ćan je najpopularnija tačka sa ove strane Prokletija – magnet za planinare i posetioce iz celog sveta.

Vetar u pojačanju, i sunce koje okreće na zapad bili su signal za povratak u dolinu. Silazak na skijama kroz šumu i obiman mokar sneg je za nekog ko to ne radi dovoljno često, svakako naporan i kompleksan ali ipak savladiv spust uz dobru fizičku spremu i jake noge. Eso je proleteo kroz matriks bukovih stabala kao da je na utabanoj ski-stazi.

Dan je krunisan uz poslednje zrake “polarnog” grbajskog sunca, koje početkom februara već oko pola dva popodne polako napušta dolinu. Pogled na Očnjak je posebno upečatljiv iz ove perspektive.

Dan poput današnjeg nema cenu. Zimski prizori iz Prokletija su previše dragoceni da i dugi sati i kilometri do Grbaje brzo padaju u zaborav a ostaju uspomene sa nestvarnog mesta. Prokletije i predeli okovani snegom daleko od sveta prizivaju za sledećim susretom – posle Grbaje vredi dobaciti i do susedne Ropojane, druge mitske doline gusinjskih Prokletija.

Esad Redžematović i Nebojša Atanacković, februar 2022. godine.