Stišnjena između dva topla mora, Kalabrija je stopalo Apeninske čizme. Od Sicilije je razdvaja Mesinski tesnac širok samo 3 kilometra.

Apeninsko poluostrvo pripada evropskoj, dok Sicilija pripada afričkoj kontinentalnoj masi: između Kalabrije i Sicilije proteže se rased tektonskih ploča. Zemljotresi i vulkanske erupcije su ovde veoma uobičajeni (Etna, Stromboli).

Iako je ovo vreli italijanski jug, Kalabrija je u poređenju sa susednom Bazilikatom zapanjujuće zelena. To je pretežno planinska oblast koja geografski nalikuje severu Grčke ili jugu Albanije.

I nije samo geografija to što spaja jug Italije sa jugom Balkana. Kampanja, Pulja, Kalabrija, Sicilija su u starom veku skupa poznate kao Magna Graecia. U prevodu Velika Grčka. Stari Grci su potisnuli Feničane i osnovali veliki broj gradova – polisa. Gde su stali Stari Grci, nastavila je Vizantija. Grčki jezik je do danas opstao u razbacanim selima na krajnjem jugu Italije ali i pronašao svoj put kroz regionalna narečja. Tako reč Ndragheta koja označava ozloglašenu kalabrijsku mafiju potiče od grčke reči andrageta. Andros agathos na grčkom znači hrabri ljudi.

Dolaskom Turaka na Balkan, jedan broj arbanaških imućnih porodica je preko Jonskog mora prebegao na jug Italije. U celoj Kalabriji ima čak 35 “kulturoloških ostrva” sa albanskim korenima. Prepoznati su kao “arberesh” manjina.

Kalabrijski itinerer “fra i due mari” je spojio pet zaboravljenih malih gradova, tri primorska mesta i dva veća grada:

Morano Calabro – Civita (Bashkia Ciftit) – Cerchiara Calabra – Catanzaro – Badolato Borgho – Pizzo – Tropea – Scila – Pentedattilo – Reggio di Calabria.

Morano Calabro.

A “borgho” describes an ancient, picturesque, and sometimes fortified small town or hamlet dating back to the Middle Ages or the Renaissance, usually built around a central castle, church, or piazza…

Čini se da ovakvih mesta u Italiji ima na stotine. Nakon propasti Rimskog carstva, “borgo” je vid opstanka. Nakon čuvenog vizigotskog “Sacho di Roma”, nema ko nije poželeo da se ogrebe o komad bogatstva ili zlata vrednog taoca iz bogatih provincija posrnulog carstva: Saraceni, Arapi, Normani, Svevi. I Vizantija se ovde dugo zadržala. Kalabrija deli istoriju i običaje sa susednom Sicilijom.

Unutar gradskih zidina prvobitno su stanovali bogatiji privilegovani slojevi – plemstvo i trgovci.

Kroz vekove naselja polako gube odbrambeni karakter, bogati se iseljavaju u prostrane “fuori mura” rezidencije, okružene vodom i zelenilom. Borgo postaje tipična slika narodske Italije.

Ipak, migracioni talasi, smanjena mobilnost kroz uske ulice, klizišta i zemljotresi učinili su borgo manje poželjnim mestom za život. Mnogi srednjevekovni gradovi tako bivaju napušteni (“borgho fantasma”), dok naselja u duhu novog vremena niču uz stara jezgra.

Posleratne godine juga Italije su u znaku masovnog odliva stanovništva u velike gradove i industrijske centre na severu ili preko okeana.

Kalabrija je u tom pogledu reklo bi se ekstremni primer. Nigde kroz Italiju nije bilo toliko pusto.

Morano Calabro pamti svoje slavne dane na staroj trgovačkoj ruti “via dei traficanti”. Danas u starom gradu živi tek nekoliko desetina ljudi.

Konusna geometrija grada na obodu planinskog venca Polino čini ga posebnim mestom. U koje retko ko navraća.

Civita / Cerchiara Calabra.

Lebdeća Civita je smeštena uz samu ivicu kanjona Raganelo, na obodu Nacionalnog parka Polino, na samom severu Kalabrije.

Priča kaže da su ga osnovali albanski iseljenici u XV veku koji su spas od Turaka potražili na drugoj strani Jonskog mora. Napuljski prinćipe im je dodelio ove gudure i pravo da se tu trajno nastane.

Ćivita je i danas živo mesto koje neodoljivo podseća na epirski Zagori ili Sirako. Tome je doprinela i očuvana “šejtan- ćuprija” ili Ponte del Diavollo koja prevaljuje klanac divlje planinske reke pod samim mestom. Stara mulatiera spaja Čivitu i susedno selo a to je lokacijski podjednako impresivna Ćerkjara (Cerchiara Calabra).

Iz centra sela se kroz krivudave uske ulice treba uspesti do četvrti Sidantoni (Santo Antonio na albanskom). Oavde se otvara najlepši pogled na mesto. Poljski put iza poslednjih kuća vodi do obližnjeg vidikovca na steni tik iznad kanjona. Beskrajno duge stepenice potom spuštaju posetioca do samog mosta (“gradinata”). Povratak u centar je moguć kraćim popločanim putem.

Civita je u arhitektonskim krugovima prepoznata i po arhaičnom tipu “khodra” kuće. Nejasno je da li su albanski doseljenici doneli ovaj tip gradnje ili se isti razvio kasnije.

Dimnjak je tako postavljen između dva prozora da prednja fasada nalikuje ljudskom licu. Danas je moguće pronaći tek tri primerka khodra kuće u mesnom jezgru.

Badolato Borgo.

Okružen maslinjacima i ušuškan u mediteransku makiju, na tek nekoliko kilometara od morske obale nalazi se Badolato Borgo, najlepše mesto jonske strane Kalabrije.

Pogled iz vazduha razotkriva graditeljsko savršenstvo i prava je šteta što njegovi tvorci u prošlosti nikada nisu imali priliku da svoje remek-delo sagledaju iz ove perspektive sokola.

I ovaj gradić je sagrađen na uzvišenju kako bi sui temporis uspešno odolevao nepozvanim gostima sa mora. Ravna, močvarasta morska obala je kroz vekove predstavljala izrazito nepovoljno i nebezbedno mesto za život gde je sve do XIX veka harala malarija.

XIX i XX vek donose korenite promene, stanovništvo postepeno napušta utvrđena mesta i silazi na more. Masovni morski turizam će u poslednjim decenijama trajno će izmeniti obal. Bajkoviti gradići u zaleđu bivaju zaboravljeni. Danas ovde živi tek nekolicina ljudi preko cele godine.

Pentedattilo.

Ne treba biti poznavalac grčkog jezika i zaključiti da naziv ovog mesta na samom jugu ima veze sa Grčkom:

Penta je broj pet, a daktilos je prst (“daktilograf”). Selo se nalazi pod stenom koja nalikuje gigantskoj šaci – otuda i ovaj naziv.

Duh Vizantije se ovde dugo zadržao. Lokalna crkva tek u XVII veku iz greko-romanske tradicije prelazi na latinsku.

Greko-romanska crkva vizantijskog reda je do danas opstala u mestima grčkih i arbanaških korena u Kalabriji. To je crkva “istočnog obreda” ali koja prihvata vrhovni autoritet rimskog Pape.

Pentedattilo je prešao dug put od srednjevekovnog vizantijskog kastruma, feudalne utvrde i manastira do seoskog naselja zbijenog tipa. Silazak stanovništa na more i emigracioni talas u prošlom veku i ovde su desetkovali lokalno stanovništvo. Trošne napuštene kuće su 60tih godina naterale lokalne vlasti da dekretom u potpunosti presele selo na obližnju lokaciju.

Stari Pentedattilo je od tada “borgo fantasma” – najpoznatiji grad duhova Kalabrije, udaljen na svega pola sata vožnje od Reggio di Calabria.

A od mora – svojom topologijom prostora Pizzo, Tropea i Scila se nameću kao mesta kroz koja treba proći. Namerno kažem proći, jer ovde je broj onih koji posećuju mnogo veći od onih koji stanuju.

U pogledu broja posetilaca posebno se ističe Tropea, što i ne čudi, jer retko gde se može plivati u prečistom tirkiznom moru sa peščanim dnom, tik uz stenoviti bedem starog grada.

“Incidit in Scyllam, cupiens vitare Charybdim” – stara je latinska izreka koja označava dilemu. Ko pokušava da izbegne Haribdu, dohvati ga Scila.

U Homerovoj Odiseji Scila je šestoglavi monstrum od kamena, dok je Haribda veliki morski vrtlog koji je vrebao mornare u Mesinskom prolazu.

Šila je krajem septembra suprotno mitskoj dramatici, opušteno i uspavano mestašce na mestu gde se Sicilija i Kalabrija gotovo dodiruju.

Za nepunih sedam dana, zagrebali smo još jedno autentično parče italijanskog juga:

Kalabrija – nepretenciozna i drugačija – čini se “da ima sve, a da opet nema ništa”.

Zahvaljujući grčkim i arbanaškim sredinama – Kalabrija je kulturološki most Italije ka Balkanu, i to me je na prvu loptu i privuklo..

Bilo je tu još što šta da se vidi i obiđe, ali bi to putovanju nametnulo ritam koji ovom podneblju svakako ne dolikuje. Stvari se ovde sporo menjaju, samo neka ostane tako. Otkrivanje juga Italije na blogu tek je započeto.

Jelena i Nebojša, septembar 2025. godine.

posebna preporuka: “Vento forte BnB” – Civita.