Velika planina bi u doslovnom prevodu sa slovenačkog značilo nešto poput velikog katuna ili velike ispaše.
Geografski označava planinsku visoravan (planota) , lociranu u centralnom delu Slovenije, na prosečnoj nadmorskoj visini od 1500 metara. Pripada grupaciji Kamniško-Savinjskih Alpa u širem smislu.
Za razliku od druge dve velike planinske grupe koje se nalaze u pograničnim oblastima (Julijske Alpe i Karavanke), Kamniško-Savinjske Alpe (KSA) u celosti pripadaju Sloveniji. Svoje ime duguju pitoresknom gradiću u podnožju južno od masiva, kao i reci sa suprotne, severne strane, a koja izvire u čuvenoj Logarskoj dolini (vodopad Rinka).
Velika planina se atraktivno, gotovo grebenski izdiže iznad Ljubljanskog basena na jugu i klisure Kamniške Bistrice na zapadu.
U njenom središtu je smešteno čitavo jedno naselje drvenih stočarskih koliba, izgrađenih u tradicionalnom stilu.
Mikroklima visoravni u predvorju visokih planina sa dolaskom zime obećava obilne snegove. Planina tone u hibernaciju, ali daleko od toga da zimi ovde nema ljudi, i da krajolikom špartaju samo divlje zveri kao na Sinjajevini ili Moračkim planinama. Naprotiv.
Visoki putevi i prevoji u Sloveniji se i tokom zime redovno čiste i održavaju, a tu je i gondola (nihalka) iz doline Kamniške Bistrice. Na suprotnom kraju planine, Domžalski dom na Maloj planini je otvoren 365 dana u godini.
Blizina i lakoća pristupa planinskim predelima Slovenije je tako iz balkanskog ugla posmatranja – zapanjujuća. Još veći utisak ostavlja sveprisutna svest da ove od Boga dane planine, podjednako pripadaju i nekim budućim naraštajima. Brižljivo se vodi računa o svemu što bi moglo da ugrozi ekosistem ili prvobitni izgled prostora. Za obnovu koliba se koriste tradicionalni materijali, dok su motorna vozila zabranjena. I pored postojanja mreže kolskih puteva, do Velike planine se i leti dolazi isključivo peške.
Svemu tome treba zahvaliti kad se na samo par sati od glavnog grada, bez prevelikih logističkih prepreka utone u nestvarne zimske prizore: kada se udruže sunčani dan iznad oblaka i metarski sveži snegovi, teško je zamisliti lepše i bajkovitije mesto od Velike planine.
Ispravan način kretanja kroz snegom okovanu Veliku planinu su naravno turne skije ili krplje.
Plan još jedne solo akcije je podrazumevao polazak iz Beograda put Ljubljane i Kamnika kasno popodne prethodnog dana, uz neizbežnu jaku kišu u niziji tokom celog puta. Nakon noćenja u Kamniku, i pristupne vožnje po jutarnjem mraku do lokacije (Kranjski Rakovi), usledila je tranzicija u ski vez.
Gde je Velika mora da postoji i Mala planina – prvi niz koliba na koji se nailazi iz doline sa ove strane planine. Neke od koliba su pretvorene u planinske koče, a tu je i pravi planinarski dom otvoren preko cele godine.
Poviše Domžalskog doma se otvara možda i najlepši pogled – zavejano selo u devičanski netaknutom snegom sa vencem Kamniško-Savinjskih Alpa u pozadini, doduše u vrtlogu niskog oblaka (koliko naredno jutro će zablistati u punom sjaju).
U epicentru vaskolike gorske lepote uočava se i minijaturna sakralna građevina, takođe od drveta, nestvarna Crkva Snežne Marije.
I kada kreneš solo u planinu u Sloveniji, malo su šanse da gore nikoga ne sretneš. Još se nije ni razdanilo kada sam ugledao siluetu turno skijaša na Maloj planini. Tokom čitavog dana sam pratio “špuru” domžalca Milana. Prošpartali smo preko 20 kilometara na kožama.
U produžetku, na samom rubu visoravni, pod najvišom tačkom Velike planine (Gradišče) nalazi se i treće “selo od drveta” na Velikoj planini, Zeleni rob. Tu se prvo dolazi kada se planini priđe gondolom od strane Kamniške Bistrice.
Velika planina je prava riznica motiva, a savršeno jednostavna, pristupačna i bezbedna.
Ipak, nije baš sve išlo baš tako glatko ovaj put. Uspeo sam automobilom da se zaglavim u dubokom snegu, a skijanje nizbrdo na kožama nije prošlo bez modrice.
I suviše mala cena za decembarsku “carpe diem” dozu nestvarnosti iz srca Slovenije.
Nebojša Atanacković, Kamnik 6.12.2021.
NESTVARNA MESTA. 