Kanjon Tare i Sušice.

Kanjon bez oblaka – nepotpuna je slika predela. Voda pokreće igru u proleće, u jesen je diktiraju oblaci. Kad pritisnu ne puštaju, čvrst ume da bude njihov stisak, u vrzinom kolu magle, sve dok ga sunce ne prekine.

Gde ima visokih planina, mora biti i dubokih kanjona – u Crnoj Gori je barem tako. Reka Tara poput venca povezuje čitav sever Crne Gore. Izvire na krajnjem istoku, u visokoj Kučkoj planini, pod Planinicom. Inicijalnu energiju dobija od otapajaćujih snegova Komova i Bjelasice. Mimoilazi se sa Moračom i protiče ispod Sinjavine. Dodatno ojačana, iza Mojkovca formira sada već čuveni kanjon. Na Šćepan-polju se spaja sa Pivom, i nastaje Drina. Crnomorski sliv se tako zahvaljujući Tari i Limu spušta veoma južno, skoro do Skadra, ostavljajući Jadranskom samo uski planinski prostor uz more.

Prizor jesenje inverzije u kanjonima sa morem “magle” je neprevaziđen. To zapravo i nije prava magla, već niski membranski oblak hladnog i vlažnog vazduha zarobljen na određenoj visini. Koja će to visina biti zavisi od temperature, zatim vlažnosti vazduha, i rosišta* – grubo govoreći, tamo gde se poklope, tu će se formirati oblak. Membrana oblaka sprečava prodor sunca i temperatura ispod njega je i 10 stepeni niža nego iznad njega.

*tačka rose ili rosište (eng. “dew point”) je važan fizički pojam koji definiše pojavu magle – to je temperatura na kojoj bi sva vodena para prisutna u vazduhu kondenzovala u rosu. Ako je vazduh u potpunosti zasićen vodenom parom (relativna vlažnost 100%) tačka rošenja je jednaka trenutnoj temperaturi vazduha.

Toplota sunca u zenitu će razbiti ekvilibrijum inverzije u kanjonu, temperatura vazduha će eventualno “odskočiti” od rosišta, a što je u oktobru veoma izvesno, dok su u novembru ili decembru moguće i celodnevne inverzije. Taj proces traje kratko, često se odigra u nekoliko minuta. Iz kanjona strujanje izvlači oslobođeni hladan vazduh nagore i njega će delom apsorbovati topao, potpomognut sunčevom energijom, u odsustvu visoke oblačnosti.

Gore u masivu vlada suprotna slika. Nakon jutarnje vedrine, pokreću se strujanja mrzle studeni zaklonjene okomitim severnim stranama, gde sunčevi zraci ne dopiru od oktobra do marta.

Oslobođeni vazduh iz kanjona delom uspeva da sinergiše sa hladnim vazduhom iz masiva. Kako odmiče dan, energija sunca slabi, topao vazduh nad zagrejanim južnim padinama planine manjka energije i “gubi bitku” sa ujedinjenim hladnim, koji nadire i preliva preko vrhova i grebena ka južnim padinama…

Sve ove trenutke (i još neke druge, ali o tome u posebnoj priči), sam uspeo da zabeležim tog “nestvarnog” 18. oktobra 2021. naravno – na Durmitoru.

Sinoptika nikako nije ukazivala na ovakav razvoj situacije. Zapravo, ovakve pojave su veoma teško i predvidive. Satelitski snimci ne vide niske oblake. Treba imati sreće – Durmitor je ovaj put odlučio da me nagradi za lojalnost.

Probudio sam se u zoru – kroz prozor se ukazala vedrina. Dok sam pakovao opremu i spremao se za pokret, ulice grada je neočekivano prekrila magla. Odmah mi je bilo jasno šta se dešava – i gde treba da se uputim – pravac Štuoc!

Kao da se desilo predskazanje – jer na Žabljaku sam bio gost kolege fotografa i planinara, Dejana Dajkovića – na zidu iznad kreveta je stajao upravo prizor kanjona Tare i Štuoca u svitanje iznad mora oblaka. zabeležen Dejanovim objektivom par godina unazad...

Nebo se otvorilo već na Bosači, a par krivina dalje – nadrealna scena svitanja iznad kanjona Tare…

Oblaci su progutali i dobar deo Ljubišnje sa druge strane. Ćurevac u prvom planu, poput poluostrva izviruje nad okolnim morem. Tu smo Dejan i ja bili prethodno jutro, ali se svetlo tada nije ukazalo. Vredi vratiti se, sada u potpuno nadrealnim okolnostima.

Reka se doduše i ne vidi, ali stajati na stenovitom visu, svega par metara iznad ovako gustih oblaka – osećaj je bogovski!

Optičke igre atmosfere – Halo efekat odaje posmatrača iznad oblaka.
Žabljačke panorame u povratku.

Kako izgleda pogled sa Ćurevca u ovozemaljskim okolnostima? U dnu kanjona, u minijaturnoj rečnoj župi smestilo se selo Tepca. U selu postoji i viseći most preko Tare. Kako nam javlja Dejan Dajković, prolećne bujice (2021.) su izvrnule most i prelazak preko Tare nije moguć. I sam put dole do sela je nažalost u veoma lošem stanju.

Nahranjen prizorima sa Ćurevca i Štuoca, produžio sam dalje ka Sušici – spontana vožnja Durmitorskim prstenom tako nije izostala ni ove jeseni. Uskoro se ukazalo i selo Crna gora – u svom nebeskom izdanju.

Sušica. Ni kraće reke, ni lepšeg kanjona, od koga ovaj put, bilo od Crne gore, bilo od (samo na prvi pogled) susednog Nedajnog, ne uspevam da vidim mnogo. Oblaci se drže visoko sve do kasnog popodneva. Kratka pauza na Milogori, tek da pazarim durmitorski suvenir, par tegli ukusnog pekmeza od šipurka.

Pred silazak pod oblak ka Sušici.

Selo (Mala) Crna gora se nalazi sa istočne žabljačke strane kanjona Sušice, dok se sa suprotne plužinske strane, nalazi selo Nedajno. Ova dva mesta su vazdušnom linijom udaljena nekoliko stotina metara, ali njihova kopnena veza je dugačka čak 16 kilometara. Kanjon ih je odavno podelio, i ljudi iz ova dva sela se čak ni ne poznaju. U Maloj Crnoj gori i dalje preko cele godine boravi nekoliko starijih ljudi. Selo je preko zime u potpunosti odsečeno od ostatka sveta. Nekada su žabljački učitelji na skijama travesirali preko Štuoca, kako bi držali nastavu u lokalnoj školi. Otac našeg dragog prijatelja sa Žabljaka, Radeta Šarovića, je bio jedan od njih.

Pišče nad oblakom.

Popodnevni uspon na vrh Raklje će mi nadomestiti propuštene vidike – Sušica se sa Raklji ukazuje na način koji otkriva njenu genezu. Kroz Sušicu zapravo otiču vode Škrčkog jezera i ledničkog amfiteatra Škrke – sabirnika snegova pod najvišim vrhovima Durmitora. Kako joj ime kaže, Sušica je većim delom ponornica, njene vode teku tajnovitim putevima durmitorskog krasa, a samo višak se preliva po površini i u kratkom prolećnom periodu zadržava u periodičnom Sušićkom jezeru.

Kanjon Sušice.

Kroz gornji deo kanjona Sušice ka Škrki vodi i stara pastirska a danas planinarska staza. Tuda je najbolje prošetati u kasno proleće – kada su aktivni i durmitorski vodopadi. Vrh Raklje su “najbolje čuvana durmitorska tajna” i nestvarni prizori sa ovog grebena zaslužuju posebnu priču…

Žabljak, oktobar 2021. godine.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close