^{Zagori, jul 2017/2019/2022}

Zagori (Zagorochoria) je oblast na severu Grčke, koju čini 46 sela u kamenu smeštenih u bajkovitom planinskom predelu severnog Pinda.

Za mnoge Grke, Zagori je najlepši deo Grčke, jer morskih ostrva i zaliva ima na stotine, a Zagori je samo jedan.

Očekivao sam netaknutu prirodu, visoke planine i najdublji klanac na svetu, Vikos – po kome je Zagori poznat u svetskim krugovima. Ono što nisam znao i što me je potpuno očaralo su savršeno očuvana kamena sela koja datiraju iz XVIII veka, međusobno povezana isto tako kamenim putevima, stepenicama i mostićima.

Kao da me je neko bacio u neku legendu! – pomislio sam. Zagori je svojevrsno istorijsko putovanje koje modernizacija nije uspela da naruši, jer i najmanji detalj u Zagoriju je od kamena.

Otkud sve ovo ovde? – pitao sam se. I polako, korak po korak, sklapao slagalicu istorije ovih krajeva koja počinje davno, još kada su se stari Sloveni uopšte doselili na Balkansko poluostrvo.

Sloveni u ranom srednjem veku zaposedaju ravnice i doline, mesta pogodna za zemljoradnju, a zatečeno, stočarsko stanovništvo asimiliraju ili potiskuju u visoke planine. Ti pastiri i stočari su bili starosedeoci koji su govorili romejskim jezikom (poput Dačana, današnjih Rumuna). Zbog jezičke sličnosti stiču i istovetan naziv – Vlasi. Reč “Vlah” je grčkog porekla: Βλαχουσ znači “neotesan, grub” i označava stočara sa Pinda. Vlasi (Aromuni ili Cincari) u današnjoj Grčkoj tako naseljavaju nepristupačne Pindske planine i do dana današnjeg, iako nemaju pisani jezik, zadržavaju svoj identitet.

Cincarin je po poreklu Ilir ili Tračan, sasvim retko Sloven, po jeziku Roman, po veri pravoslavan, a po kulturi, barem u varošima Grk, po zanimanju stočar, trgovac ili zanatlija; sve ostalo, kao njegovo ime, prezime, nacionalna osećanja, državljanski položaj, sasvim je neodređeno.

Dušan J. Popović

U srednjem veku, oblast Epira često menja gospodare, kratko vreme je pripadao i Dušanovom carstvu. Prepliću se slovenski, helenski i vlaški uticaji na malom prostoru – ovekovečeni i u toponimima koje ovde srećemo. I sama reč Zagori je slovenskog porekla i znači isto što i kod nas: Zagorje. Vodomatis, žila kucavica Epira koja izvire u klancu Vikos u prevodu znači “vodena matica“. Kapesovo, Cepelovo, Vezica samo su neka od imena zagorskih sela.

Epir, nekadašnja despotovina, poslednje zapadno dvorište Vizantije, među poslednjima potpada pod osmansku vlast a poslednje biva oslobođeno i to tek u Balkanskim ratovima. Danas su Janjina i Epir delovi Grčke sa najbolje očuvanim orijentalnim nasleđem.

Na samom početku osmanske vladavine, Zagori kao deo Epira uspeva da održi visok stepen autonomije, koji će doprineti ekonomskom razvoju. Kao i njihovi prethodnici Sloveni, i Turci se na prvom mestu interesuju za obradive predele, gde mogu da uspostave svoj spahijski sistem uprave. Tako da planinski Zagori njima nije bio preterano interesantan.

I tako kad stavimo u isti lonac:

1. snalažljive Zagorane u zabačenom planinskom predelu
2. autonomiju za vreme Osmanlija (“Κοινόν των Ζαγορισίων”).
3. tradicionalno zahvalan geografski položaj Grčke

dolazimo i do odgovora otkud ovde ovoliko bogatstvo još pre tri stoleća.

Zagorani su se izdigli kao najveća logistička sila u tadašnjem carstvu. Vrednim radom su iskrojili mrežu karavana od Stambola do Beča i od Janjine do Bukurešta. Otvorili su ispostave u svim gradovima Balkana i prateću trgovačku mrežu (Cincari? Da, to su oni!). Zagori je funkcionisao kao neka “planinska Dubrovačka republika“. A kako su tradiconalno bili majstori klesarskog zanata, vekovima prinuđeni na ograničene resurse, višak vrednosti se u XVIII i XIX veku pretočio u raskošne građevine i spektakularnu mrežu puteva i mostova u samoj postojbini.

XX vek sa sobom donosi raspad Osmanske države na Balkanu, jačaju nacionalne države, dolazi železnica. Vlaški karavani tonu u zaborav a njihova sela i mostovi u kamenu bivaju (srećom) izdvojeni od kursa modernizacije. Ovde partizani i slične gerile nalaze prirodno utočište, u Drugom svetskom ratu je tako nažalost porušen veliki broj ćuprija po Zagoriju, ali je njihov prvobitan broj toliko velik, da i do današnjeg dana postoji pedesetak sačuvanih.

Zagori je nakon rata slepo crevo Grčke, na granici sa neprijateljskom, samo-izolovanom Albanijom. Njegovi stanovnici traže spas u pečalbi, najčešće kao gastarbajteri u Nemačkoj.

Grčka vlada osamdesetih godina pokreće program revitalizacije zagorskih sela. Zagori postaje popularno turističko odredište za Atinjane, a prirodne lepote su magnet za goste iz celog sveta.

Zagori je geografski organizovan u tri nivoa i tako ga treba pohoditi:

• Duh i Telo Zagorija su njegova sela u kamenu isprepletana i povezana kamenim putevima, stepenicama i mostovima;

• Srce Zagorija je smaragdno zelena reka Vodomatis (Βοϊδομάτη) koja izvire u dubokom klancu Vikos;

• Nebeski stražar Zagorija je moćna planina Timfi sa vrhovima od 2500m, Gamila i Astraka  (“tornjevi iznad Papiga”) i jezero Drakolimni na ivici planine.

Duh i Telo: “Sela, mostovi, klanac” – Vitsa – Dilofo – Kukuli – Kipi – Monodendri.

Za prvu bazu u Zagoriju sam odabrao živopisno selo Vitsa (Vezitsa). Vitsa je odlično pozicionirana na samom ulasku u Zagori iz pravca Janjine, nedaleko od poznatijeg sela Monodendri, a opet tik iznad spektakularnog kanjona Vikos.

U Vitsi je sve kao i pre sto godina: Dekice sede u senci 600 godina starog platana, a ujutru nas umesto budilnika budi dvosatna liturgija iz obližnjeg manastira.

Iz Vitse dole u Vikos silazi stara pešačka kaldrma Skala Vitsa (Vitsa Steps).

Odavde kreću atraktivne pešačke veze ka susednim selima Dilofo, Monodendri, Kukuli i Kipi. Četiri najpoznatija mosta su takođe koncentrisani ovde. To su Misiu (Γεφύρι Μίσιου), Kokori (Γεφύρι Κόκκορη), Kalogeriko (Γέφυρα Πλακίδα – Καλογερικό) i Kontodimu (Γεφύρι Λαζαρίδη Κοντοδήμου). Mostovi su mahom dobili imena po svojim ktitorima – bogatim i uticajnim trgovcima Zagoranima u pečalbi. Sve se da obići u nekoliko kružnih petlji: Vitsa – Dilofo – Kokori – Vitsa (11km) ili Vitsa – Kukuli – Kipi – Vitsa (12km), Vitsa – Monodendri – Vitsa (8km).

Nebeski stražari: “Šetnja do ivice sveta” Mikro Papigko – Planinarski dom Astraka – Jezero Drakolimni – Planinarski dom Astraka.

Narednog dana smo se iz sela Vitsa prebacili severnije – u selo zanimljivog imena Papigo (Papigko).

Na putu do Papiga, automobilom smo obišli lako pristupačni vidikovac Oxia kako bismo još bolje osmotrili Vikos.

Papigo (Papigko) je ostavio jak utisak. Prespavali smo u velikom, Makro Papigu da bismo sutradan iz malog, Mikro Papiga u zoru krenuli pešaka gore u planinu.

Uspon od Papiga do planinarskog doma traje između 3 i 4 časa pri čemu se savladava skoro 1000m visinske razlike u dužini od 6 km. Staza je savršeno označena sa nekoliko izvora pitke vode.

Sam dom Astraka Refuge se nalazi na samom ulazu u masiv, u perfektnom je stanju, renoviran, čist i održavan. Odavde polaze usponi na okolne vrhove Astraka i Gamila, ali i ka nestvarnom jezeru Drakolimni, gde smo se i mi uputili, nakon ručka i predaha.

Jezero Drakolimni je kulminacija cele priče o Zagoriju. Nestvaran prizor. Smešteno je na visini od 2100 metara nadmorske visine doslovno na ivici planine.

Na samo par stotina metara od jezera, čitava planina se strmo obrušava ka severu. Zamislite Trem ali sa jezerom nadomak samog vrha. Ambis je dubok preko 500 metara.

Pindos je magičan. Divokoze, konji i ovce u pustom predelu netaknute prirode u letnjem ruhu žuto-zelenih tonova.

Povratak do planinarskog doma je kratak, ali prepun gore prikazanih utisaka. U dom stižemo oko 18 časova na zasluženi odmor i uživanje u smiraju dana u planini.

Klinci tamane bolonjeze dok ja krojim plan za sutrašnji, poslednji dan, u kome treba nekako i stići do Beograda. Videli smo planinu, sela i klanac (od gore), ali me je kopkalo što nisam dotakao vodeni element Zagorija.

Srce: “Izgubljeni raj” smaragdno zeleni Vodomatis.

U domu ustajemo rano oko 6 po grčkom vremenu. Nakon brzog dvosatnog spusta u Mikro Papigo, vraćamo se autom do samog sela Vikos. Sa prostranog vidikovca brzinski se spuštamo u kanjon do vrela reke Vodomatis. Kad zbog vrućine nismo odradili ceo trek kroz kanjon red je da overimo njegovu finalnu sekciju.

U povratku, na mostu preko Vodomatisa između sela Aristi i Papigo slučajno zatičemo ljude koji kreću na rafting. Prišao sam jednom od organizatora za osnovne informacije o spustu.

“Ima mesta u čamcu, možete sa nama. 20 Eur po osobi”.

Ali ja kao za inat nemam dovoljno gotovine pri ruci, samo kartice. “Ma platićeš kad stigneš u Beograd, pusti mi preko računa”.

Zbog ovog fantastičnog, domaćinskog stava odlazimo i na rafting danas! Ispostaviće se da su naš organizator i skiper, Hristos i Lukas, svojevremeno bili reprezentativci i prvaci Grčke u kajaku.

Rafting na Vodomatisu nije adrenalinska atrakcija, ali nakontri dana hodanja nema boljeg načina da se osvežite i upoznate Zagori i sa vode, ploveći kroz prirodne aleje stogodišnjih platana.

Vodomatis je po mnogo čemu poseban. Najčistija reka u Evropi. Jedina reka u Grčkoj koja teče ka severu.
Pogodan i za kajak (na mirnim vodama) u letnjim mesecima. Previše hladan za duže kupanje za razliku od Drakolimnija.

Tačno u 14:00 se završila naša dvoipodnevna zagorska avantura. Iskoristili smo svaki minut. U taverni u Aristiju stajemo po gibanicu sa sirom (vrhunska!) i samo sa tehničkim pauzama vozim pravo za Beograd u koji stižemo u 23:30 (po našem vremenu) isti dan. Vredelo je!

Wikiloc:

Vitsa – Dilofo – Kokori – Vitsa

Vitsa – Koukouli – Kipoi – Vitsa

Vitsa – Misiu – Monodendri – Vitsa

Mikro Papigo – Astraka Refuge – Drakolimni – Astraka Refuge

Vikos – Vodomatis Springs