Kotor. Pestingrad. Mali Zalazi.

Tu iza zidina Svetog Ivana leži ta dugovekovna granica svetova: tu se sudaraju pitoma mediteranska i surova kontinentalno planinska klima, istočni i zapadni krst, bogatstvo i aristokratija Venecije sa kamenitim kršom Balkana.

Kako objediniti planinarenje i kulturološko istraživanje ovog mitskog prostora?

Vanvremenski pogledi na Bokokotorski zaliv, napuštena sela Katunske nahije, prolazak kroz dve klimatske zone i delimice jedan kanjon – to sve nudi epski krug oko Kotora: od Dobrote preko Malih i Veljih Zalaza, Pestingrada, Krstca i silaskom preko legendarnih cik-cak pešačkih serpentina do sela Špiljari i tvrđave San Đovani iznad starog grada.

Nakon istog, stenovite bedeme Lovćena više nećemo promatrati istim očima, jer smo, dokle god doseže pogled sa mora, sve prošli svojim nogama!

Uspon započinjemo u Dobroti, iznad naselja Sveti Stasije. Planinarske markacije slede prastaru pešačku stazu, sa bezbroj krivina, serpentina, opasanu suhomeđama.

Uska i u donjem delu nešto zarasla staza se postepeno penje od mora ka zaleđu. Nekada su ovi, kako ih je Jovan Cvijić nazivao “transverzalni” putevi bili žila opstanka u ovom slučaju, Katunske nahije – ili uopšte Zagore, kraškog dela Dinarskog pojasa, koji se direktno naslanja na Jadransko more. Planine ovog pojasa se po pravilu veoma strmo spuštaju ka Primorju čineći morski pojas izrazito uskim – baš kao ovde u Boki Kotorskoj.

Ko i kako je trasirao ove puteve? Mazga se natovari i pusti uzbrdo. Životinja će instinktivno odabrati najlakši i najbezbedniji uspon. To su mulatiere koje srećemo širom Alpa i Dinarida.

90 minuta je potrebno da se sa nulte nadmorske visine stigne do prevoja i prevali visinska razlika od skoro 800 metara. Čim se sa mora “zađe u kontinent” nailazimo na napušteno selo adekvatnog imena, Mali Zalazi.

U ovom kršu, na samo kilometar od mora rađale su se i umirale generacije do pre samo 20 godina, kada je savremeni svet izbrisao Zalaze sa mape života.

Već nakon Drugog svetskog rata počelo je postepeno iseljavanje, a sela su potpuno napuštena početkom 90-tih godina.

Zimski ambijent samo pojačava utisak boravka na ovakvom mestu. Povlačim paralelu sa sličnim mestima koje sam obišao. Sassi di Matera u Pulji, napušteni Pripjat pored Černobila, delovi Detroita ispod osme milje. Ljudski habitat, neočekivano napušten, i kao i u slučaju nesrećnog Pripjata, ponovo prepušten prirodi.

Gumna daju napuštenim Zalazima tu posebnu čar i fotogeničnost a tu je i Crkva začeća Svetog Jovana krstitelja.

Gumna ili guvna – su kružne kamene konstrukcije koje su služile za vršidbu žita. Gumno je, sem primarne funkcije imalo i veoma važnu socijalnu i društvenu ulogu kao mesto za okupljanje stanovnika.

Kuće u Zalazima su zidane tradicionalnom suhozidnom tehnikom – bez veziva. Pronalazimo i zazidanu bistijernu, jedini izvor pitke vode na krasu. Koliko je ovde život bio težak dok je trajao?

Antun Tonko Tomić u svojoj monografiji “Dobrota – povijesnica bokeljskog pomorstva” prenosi kako je u dugom periodu razgraničenja dolazilo i do razmirica i sukoba. Dobroćani su se naime u XVIII veku uzdigli kao najveće pomorsko mesto u celoj Boki. Stočarske i poljoprivredne proizvode iz zaleđa bi raznosili svojim brodovima do mletačkog tržišta. Kako su se orijentisali na more, i manje se bavili stočarstvom, Zalažani su sa svojom stokom silazili sve do podnožja brda. U situaciji kada je najveći broj muškaraca bio na brodovima, dešavali su se nemili upadi pa i pljačka. Petar II Petrović Njegoš tako je zapisao:

…januara 1848. godine došlo je do ozbiljnog sukoba, austrijski vojnici su napali zalaške čobane, njih su pobili a stoku zaplenili. Crnogorci su se za to delo osvetili, tako što je jedne februarske noći 200 Crnogoraca upalo na Primorje i zapalilo mnogo kuća u Ljuti i Dobroti. Pokušali su da razruše tvrđavu Trojica ali nijesu uspeli. Zbog tog napada zavladao je strah u Boki i saobraćaj između Crne Gore i primorja je prekinut. Austrijsku vlast je taj događaj naveo na pretpostavku da Crnogorci i vladika imaju veze sa Francuskom revolucijom koja se osetila u Austriji, dok su u Trstu taj događaj shvatili kao napad na Boku u namjeri da je osvoje…

Njegoš je sa svojom pratnjom potom došao u Dobrotu u palac kapetana Krsta Josipova Radoničića i sa predstavnicima austrijske vojske postigao dogovor u vidu Kotorske konvencije za likvidaciju pograničnih nereda.

Pored bistijerne je, uz crkvu, jedna od retkih kuća u neraspadnutom stanju, pokrivena crvenom opekom, refugijum za pastire, ili verovatnije, planinare koje dohvati nevreme.

Nastavljamo dalje kroz okrutni krš, stazom ka Velikim Zalazima koju su ljudske ruke nekada davno slagale kamen po kamen. Uskoro dosežemo najvišu tačku današnjeg kruga: Previja Luk na 1020m iznad mora, odakle se pruža i najlepši pogled na Male Zalaze sa jedne a Perast sa Gospom od Škrpjela sa druge strane.

U tišini stojimo na ivici i promatramo ova dva sveta.

Sa Previje Luk sledi spust u Velje Zalaze. Za razliku od Malih, Velji Zalazi su potpuno zarasli u trnje, goli kameni zidovi se jedva i razaznaju u nabujalom rastinju.

Dolazimo do napuštene crkve Svetog Vrača iz XVIII veka, jedinog vidljivog traga da su ovde nekad boravili ljudi.

Živopisni ikonostas iz 1902. godine još svedoči o živom duhu prošlih vremena. Zatičemo crkveni inventar u lošem stanju. Ispred, u minijaturnoj porti, u polju kamenih krstova upada u oči  i jedna petokraka na neobičnom mestu.

Do Velikih Zalaza su nas dovele uredne i precizne markacije koju produžavaju ka brdu neposredno iznad crkve gde izlazimo na nedovršeni kameni put iz doba Austrougarske. Narednih 3 kilometra sve do skretanja za Pestingrad markacija nema. Valjda pošto sa puta nema gde da se skrene. Koristimo priliku da se “rastrčimo”.

Skretanje za Pestingrad je označeno putokazom. Prolazimo pored oronule autrijske kasarne Lanište. Do Pestingrada ima još oko tridesetak minuta hoda šumskim puteljkom.

Prilaz stenovitom vrhu je delimice eksponiran niz stepenastu liticu.

Pogledi sa Pestingrada na zaliv i stari grad su jedinstveni.

Naš današnji virtuelni vodič po kotorskim vrletima, Sandra Kapetanović, kaže da je oblast oko Pestingrada vezana za legendu o vili Alkimi koja prvim stanovnicima nije dozvolila da tu osnuju grad već ih je uputila dole na primorje.

Sa Pestingrada ne idemo nikako dole kroz “Vilina vrata” već izokolo dole. Vraćamo se do Laništa i produžavamo na Krstac – lovćensku raskrsnicu puteva ka Trojici, Njegušima i Ivanovim koritima.

Nakon kratkog boravka na asfaltu ponovo smo u kamenjaru. Označena staza prolazi kroz gornji deo kanjona reke ponornice Škurde (u koji ću se ja već koliko sutradan spustiti sa Extremecanyoning ekipom).

Iz kanjona izbijamo na stari karavanski put iznad Kotora i  “vladikinim stopama” preko Špiljara trčimo ka zidinama Svetog Ivana.

“Napuštena sela kroz koja smo danas prošli bude u meni osećaj divljenja i poštovanja pomešan sa setom. Nemo svedočanstvo o fascinantnom spoju čoveka i prelepe ali izrazito negostoljubive prirode. Avantura koja ostaje duboko urezana u sećanju.” – Vladimir Savić.

Dok trčimo dole, Dragan nas iskusno nišani kroz svoj tele-objektiv. Savršen tajming. Nakon šest sati trčanja i koji minut više njuškanja po Zalazima stižemo na kotorske zidine. Vrućina i val turista sa kruzera deluju kao neprijatni šok.

Za današnju akciju smo koristili GPX trek ali samo delimice. Prvenstvo su ovaj put imale markacije kao i Sandrine upute u pisanoj formi.

GPX: Dobrota Sv. Stasije (0 mnm) – Mali Zalazi (900mnm) – Previja Luk (1020mnm) – Veliki Zalazi  – Pestingrad (1023mnm) – Krstac – Špiljari – San Giovanni – Kotor (0 mnm).

Skyrunneri iznad Kotora: Vladimir Savić, Nebojša Atanacković – maj 2017. godine. Foto-repriza Nebojša Atanacković – februar 2024. godine.

Crno-bele fotografije trkača iznad Kotora: Dragan Stojkić (Portrait of An Athlete).

Posebna zahvalnost Sandri Kapetanović (EXPEDITIO Kotor) za detaljne instrukcije i kulturološku potporu u pisanju ovog teksta.