Obedska Bara sa vode.

IN MEMORIAM Đorđe Jovančić (1958-2017).

Proleće je stiglo i na stranice ovog bloga…

Obilne martovske kiše su podigle nivo reka. Kako to obično biva, Sava se prelila u nebranjena prostranstva južnog Srema, transformišući inače močvarastu Obedsku baru u vodenog džina. Taj prirodni fenomen međutim traje jako kratko. Čim zaređaju dani bez padavina, nivo vode brzo opada.

U trenutku dok budete čitali ove redove, vodena prostranstva sa fotografija su već nestala. Do sledećeg poplavnog talasa!

Jedini način da se zaviri u ovaj nesvakidišnji efemeris je sa vode. Međutim, impresivni vizuelni pejzaž predstavlja samo deo doživljaja ovog prostora. Još veći utisak jeste zvučna kulisa netaknute divljine. Priroda se upravo budi iz zimskog sna. Na sve strane se ori huk mladih žaba ispresecan kricima liski, koje nadleću vodom prekrivene proplanke.

Zvuk motora bi anulirao sve to. Zato se danas, u sportskom i ekološkom  duhu kroz bare i ševare krećemo kajakom. Voda je iznenađujuće mirna i bistra. Za četiri sata smo preveslali oko 15 kilometara – u laganom ritmu, uz veliki broj pauza za fotografisanje.

Dva su čoveka kojima posebno zahvaljujem na doživljenom iskustvu.

Naš domaćin na Bari je stari barski vuk, Đole Obrežac, koji poznaje njen svaki džep i naš boravak čini bezbednim i opuštenim.

Moj veslački partner u akciji je Aleksandar iz Zrenjanina. Još uvek nisam upoznao osobu sa takvom lepezom sportova u svom “portofoliju”. Aca je “stara triatlonska kuka”, pripada prvoj generaciji naših triatlonaca koji su aktivni još od 90-tih. Jedan od prvih ljudi sa ovih prostora koji su završili “Ironman”. Porodičan poslovni čovek, ali sa bogatim iskustvom u zimskim, vodenim i planinskim avanturama. Kajak, kanjoning, penjanje… Spisak nema kraja.

Rezervat prirode Obedska Bara.

Rezervat prirode Obedska Bara može se podeliti na dva dela: istočni deo u obliku potkovice, kuda je nekada davno  prolazio tok reke Save, i zapadni deo koga čini 15-tak manjih bara između kojih su divlje rečne šume – ritovi. Prostor između ova dva dela prekriven je planski sejanom šumom topole. Sa severa na Baru se naslanjaju atari sremskih sela Kupinovo, Obrež i Grabovci. Južna granica rezervata je reka Sava. Interesantno da i današnji tok Save u blizini Obedske bare pravi krivinu od skoro 360 stepeni. Takozvani “kut” kod Kupinova dugačak je vodenim putem čitavih 28 kilometara dok je širina prevlake samo 2 kilometra.

Za razliku od potkovice u kojoj ima vode tokom cele godine (osim kada su izrazito duge suše), u barskim levacima je voda prisutna samo zimi. Tokom leta u potpunosti iščezava. U periodu visokog vodenog talasa i same šume su pod vodom, i tada je ceo ovaj predeo najinteresantniji.

Baza za obilazak Bare je selo Obrež, opština Pećinci do koga se jednostavno dolazi isključenjem sa autoputa preko Šimanovaca, Deča i Ašanje. Na ulasku u selo je i zvaničan ulaz u rezervat prirode. Tu je moguće iznajmiti omanji čamac i proći opisanim potkovičastim barskim rukavcem. Mi produžavamo dalje, nakon benzinske stanice sa leve strane, skrećemo levo na šoderisani put ka Savi. Od samog sela do Save ima oko 4 kilometra – kada nisu poplave. Današnja slika je znatno drugačija. Jedva da smo prešli prvi kilometar, stižemo do vode. Tu nas je čekao naš domaćin. Raspakujemo plovila, prebacujemo opremu, pažljivo ulazimo u kajake i počinjemo da veslamo.

Barski akvatorijum u carstvu ptica i topola.

Ulazimo dublje u baru prateći potopljeni kolski put koji je u prvom delu izrazito plitak. Jedva prolazimo kajacima. Jasno nam je da hvatamo poslednje trenutke ovogodišnje poplave. Uskoro nailazimo i na raskrsnicu i turističke putokaze koji vire iz vode. Skrećemo ka zapadu.

Geometrijski pravilna šuma topola prosto mami da prođemo kroz nju – veslanje kroz šumski matriks veliko je zadovoljstvo – osećaj kao da ste u nekoj video igrici.

U kasno proleće i leto taj bi osećaj pokvarili komarci kojih tada ovde ima u rojevima. Umesto komaraca primećujemo usamljeni par labudova koji štrče u pravilnom drvoredu…

Dan je stvoren za uživanje.  Plavo nebo bez oblaka, savršena temperatura od 15-tak stepeni, odsustvo vetra, bistra voda. Hoćemo da prođemo i vidimo što više.

Iz šume izlazimo na proplanak prekriven vodom koji ja prosto volim da zovem Barsko more. Tu sam već treći put u poslednje dve godine. Iluzija širine je zaista takva. Kao da ste nasred Dunava.

Odatle već počinju redom da se nižu jedna za drugom prostrane bare kojih ima preko deset: Petrova bara, Stojanova bara, Ciganovačka bara, Širinska bara…

Ceo pojas nosi naziv Širine. Nekada su se tuda kretala brojna stada ovaca, krava i svinja. Danas je to mesto ishrane za retke vrste ptica iz kolonije na Obedskoj bari: čaplje, vranci i liske.

U blizini je i lovačka čeka koja nam služi kao orijentir i gde ćemo nakon preveslavanja Širinske bare napraviti pauzu za ručak na čamcu.

Domaće kobasice, slanina, mladi luk i domaće vino savršeno su pogonsko gorivo za više od 4 sata veslanja tog dana.

Proveslali smo kroz široke proplanke nalik na jezera, prolazili kroz pravilne planski sejane šume topola, ali se i provlačili kroz trsku, tragajući za prolazom između rukavaca. Toliko toga različitog u naizgled monotonom predelu.

Vreme je proletelo. Dan u potpunosti iskorišćen. Kajak i veslanje i pogon na ruke kao savršen kontrast program pešačenju i planinarenju. Dragocena perspektiva sa vode koja otvara potpuno nove vidike.

I sve to nadomak Beograda, nepun sat od kućnog praga!

Danas su pejzaži bili zimski, ranoprolećni. A možda za koji mesec uskoro zavirimo i u zeleni svet Obedske Bare. Poslednjih dana palo je dosta snega u Alpima. Trenutna visina snega na Vogelu iznad Bohinja iznosi 3 metra. Hipotetički, ako bih ovih dana skijao po njemu, za dva meseca veslao bih u istoj toj vodi na Obedskoj bari.

Kako je priroda velika i moćna!

Takođe sa Obedske Bare ali u drugom agregatnom stanju: Obedska bajka na ledu.

Wikiloc: https://www.wikiloc.com/wikiloc/view.do?id=16076694