Montaž / Montasio.

Dreilaendereck. Alpsko ćoše tri države gde granice više ne postoje.

Iako Zapadni Julijci danas pripadaju Italiji (Alpi Giulie Occidentali), po ovdašnjim mulatierama i via feratama, podjednako se čuje nemački i slovenački jezik. Prisećam se Vendersove Lisabonske priče, gde glavni protagonista još sredinom devedesetih godina, uzalud traži carinika na nekom pustom prelazu između Španije i Portugala. Slično je i kad se iz Kranjske gore preko Rateča potegne dalje ka Italiji. Ili kad se, pola sata kasnije, iz Tarvizija, isto tako neprimetno, na prevoju Predel ponovo pređe nazad u Sloveniju.

A nekad se ovde ljuto ratovalo. Prvi svetski rat, front na Soči. Preko Montaža ni oblaci ne mogu da prevale, a kamoli kakva neprijateljska regimenta. Linija fronta je bila statična, mraz i hladnoća su odnosili više života nego artiljerijska paljba. Vojničko groblje u Kobaridu prepuno je mladih vojnika sa juga Italije koji su nenaviknuti na oštre zime, životom platili danak hladnoći.

Sto godina kasnije, ratovi i podele su mračna prošlost, a sloboda kretanja i opšta mobilnost civilizacijsko dostignuće ovog dela Evrope. Pojam granice je sveden na imaginarnu liniju na geografskoj karti.

Julijske Alpe – Alpi Giulie, ime nose u slavu prvog Cara na svetu.

Car, Cezar, Kajzer – poliglotski je odraz pokrajine, kroz čiju su se promaju između planina i mora, na plodnu romansku podlogu uskomešali germanski i slovenski uticaji. Rezultat ovog jezičkog, kulturološkog i kulinarskog stapanja između Jadrana i Alpa je Furlanija.

Furlan, Friaul ili prosto Friuli, najistočnija je pokrajina današnje Italije, nekada deo Dunavske monarhije a pre toga i u posedu Republike La Serenisime.

Friuli je puno više od autohtone sorte vina i pršute. Čak pola miliona ljudi danas razume i govori furlanski. To je jezik, a ne dijalekt, koji fonetski više zvuči kao katalonski ili francuski nego italijanski.

Vredi se spustiti kroz Dolinu Soče (Val d’Isonzo) i Goriška brda (Collio) u danas uspavani Ćividale, kome je prvi rimski imperator dodelio status grada, i iz vojnog logora (castrum) ga uzdigao u rang trgovačkog središta – Forum Iulii.

Nakon propasti Rimskog carstva, Ćividale je prestonica efemernog, mističnog Langobardskog kraljevstva. Po narodu “dugobradih” (“i longi bardi”) poneće naziv i druga, moćnija pokrajina na severu Italije. Tempietto Langobardo u Ćividaleu je jedna od retkih očuvanih građevina post-varvarske, ranohrišćanske epohe Italije.

Sat i po vožnje nazad kroz Val di Raccolana i ponovo smo visoko u planini, na Nevejskom prevalu (Sella Nevea 1100m). Sa jedne strane je Montasio ili Montaž, a sa druge Kanin.

Pod Montažom leži prostrana i pitoma planinska ispaša. To je Altopiano di Montasio ili planina Pecol. Katun se na slovenačkom kaže “planina” a na furlanskom je to “malga”.

Gorska terasa Furlanije je dugi planinski greben čija kresta od krečnjaka je Jof di Montasio. Sa 2754m iznad mora, on je vice-kralj Julijaca – drugi po visini posle Triglava, u čitavom masivu Julijskih Alpa.

Na suprotnom kraku ovog grebena (“Foironon del Buinz”) smešten je i jedan od lepših bivaka u Alpima, podignut u čast stradalog mladog alpiniste iz ovih krajeva. To je Bivacco Lucca Vuerich. Odlučili smo da tamo provedemo veče, noć i jutro na visini od 2531 metara iznad mora.

Pristup Montažu je, za razliku od Kanina prekoputa, jednostavniji, dok i samo ishodište leži visoko za alpske standarde (1500mnm). Kroz ispašu se ka strmom grebenu uzdižu vijugave mulatiere, koje je dobro utabala vojnička čizma. Od 1866. do 1914. greben je granica između Austro-Ugarske i Kraljevine Italije, od 1915-1918 linija razdvajanja. Slavni slovenački istraživač Julius Kugy je kao izuzetni poznavalac ovih predela tada bio regrutovan na strani Austrije.

Izlaskom na greben (Forcella de lis Sieris 2274m) završava pešačka a počinje penjačka sekcija uspona. Pod kamenim liticama Jof Fuart-a, sa druge strane je duboka dolina Val Saisera, a u njenom produžetku, Valbruna.

Kroz kamene police i kuloare vešto je provučena (srednje) zahtevna via ferata sa devet sektora. Sredina oktobra je, te sneg ne predstavlja iznenađenje na ovim visinama. U osenčenom delu planine navlačimo i dereze i ulazimo u oblak. Natimareni teškim rančevima, nakon 4 sata uspona, stižemo u bivak lociran na nestvarnom mestu.

U smiraj dana, i oblak u kome smo, će se raspršiti u vatrenom zagrljaju sunca na zalasku…

I dok je tramonto razotkrio lepotu alpskog grebena, sunce sa istoka baciće posebno svetlo kroz more vrhova u susednoj Sloveniji i Austriji.

Mangart i Jalovec predvodnici su ove predstave dok se u pozadini spoznaju Škrlatica, Triglav... Na suprotnoj strani, tamo daleko u Austriji ocrtava se piramida Grosgloknera.

Rastajemo se od naše vesele družine u bivaku (bilo nas je osmoro, koliko i madraca). Slovenci, Italijani i Austrijanci, i eto neočekivano Srbi, pridošlice iz daleka. Mada, šta uopšte znači daleko, Tarvisio ništa dalji nije od doline Grebaje. Sve je stvar percepcije.

Juče smo se penjali kroz hladni oblak, sada upijamo toplinu osunčanog grebena – sve do ponovnog silaska u mrzli kuloar. Oblaci su zaštitni znak Montaža i opet su nas progutali, samo ovaj put na nižoj visini.

Planinarili smo u Italiji a pre i posle bivaka spavali u Sloveniji, uz samu granicu, tik iza prevoja Predel, u alpskoj ulici sela Strmec. Davnih dana ovuda sam prošao biciklom, kada smo u jednom danu popeli Mangartsko sedlo a krug potom zatvorili preko legendarnih serpentina Vršiča.

Jesen oko Rabljanskog jezera (Lago del Predil) je veoma upečatljiva. Biti ovde sredinom oktobra dovoljno je samo po sebi – i bez posete okolnim vrhovima.

Nazad u dolini, bliže civilizacijskim tokovima, ruine i kolonade svedoče o slavi jednog grada. Na ušću reke Natisone u Jadransko more, u pozno-antička vremena nalazio se veliki i značajan grad: Aquileia. Ovde su pre najezde Huna i Langobarda stolovali neki od prvih hrišćanskih arhieskopa.

Aquila na latinskom znači orao. Grb i zastava cele pokrajine Friuli Venezia Giulia danas je taj isti žuti orao. O veličini i značaju Akvileje svedoči bazilika ukrašena rimskim mozaicima i rano-vizantijskim freskama.

Upravo će bogate patricijske porodice iz Akvileje pod pretnjom stalnih upada varvara, novo utočište potražiti u velikoj močvarastoj laguni. Tamo će nastati Venecija, grad-republika koja će sever Italije uzdići do neslućenih visina i značajno uticati na kurs istorije celog istočnog Sredozemlja.

Na našu veliku žalost, granice koje su na Balkanu davno iscrtale šapa venecijanskog lava i dunavski orao, još uvek su tu.

Sa jedne strane su sloboda, napredak i vizija dok su na drugoj izopačenost, zatucanost i opšta zaostalost.

Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi” vizionarski je izjavio Ante Marković, poslednji premijer SFRJ 1989. godine.

Friuli, Alpe-Adria 2023-2025.