Triglav. Cmir, Begunjski vrh, Vrbanova Špica.

Škrlatica 2740m. Drugi najviši vrh u Slovenije a treći u Julijskim Alpima ali zato zahtevniji i od Triglava i od Montaža. Škrlat na slovenačkom znači isto što i “scarlet” na engleskom, jer u crvenkasto-narandžastim tonovima poslednja ispraća i prva dočekuje novi dan.

Upravo jedan poseban ugao njenog promatranja me je motivisao da se samo deset dana nakon uspona na Triglav ponovo vratim na isto mesto. Umesto na Triglav i Kredaricu, utočište je pružila zimska soba Staničevog doma pod Triglavom. Od sumraka do svitanja, planina je bila samo naša.

Na Triglav smo onomad krenuli kroz dolinu Kot, što ipak nije bio najbolji izbor. Pristup iz ovog smera je naporan ali i monoton, pogotovo u silasku.

Uz malo truda i logističke pripreme moguće je iskrojiti kreativnu kružnu turu do Triglava i okolnih vrhova: Uspon iz doline Vrata, od Aljaževog doma, via “Čez Prag” kroz severnu Triglavsku stenu a silazak u dolinu Krma.

Čez Prag je uz Tominškovu pot, legendarna trasa uspona na Triglav iz doline Vrata, trasirana još u poslednjoj deceniji XIX veka. To su bili začeci planinarske kulture u Sloveniji čiji je jedan od predvodnika lokalni sveštenik iz sela Dovje, Jakob Aljaž, zaslužan za izgradnju Triglavskog zavetišta na samom vrhu (Aljažev stolp), doma na Kredarici, kao i onog u dolini Vrata koji danas nosi njegovo ime.

Slovenija je tada bila jezgroviti deo Austro-ugarske, a Slovenci su bili veoma izloženi talasu germanizacije. Iako katolički sveštenik, Aljaž je zbog svojih aktivnosti u Triglavu bio na meti pro-nemačkih nacionalističkih krugova.

Umesto na Kredaricu i Triglav, ovaj put smo išli “samo” do Staničevog doma. Čez prag je zahtevna pot. Start je na 950 metara nadmorske, lednički cirk pod Triglavom je na 2200m. 1000 metara visinski, praktično u steni. Prolazi se i kroz dva kuloara, koja su uredno obezbeđena sajlama. Sunca ovde skoro pa i nema od kraja septembra do početka juna.

Kuriozitet je da smo se via Čez Prag uputili pravo sa kućnog praga. U 4:30 smo krenuli iz Zemuna, već u 9:00 smo prošli Ljubljanu, da bismo se u Zimskoj sobi Staničevog doma zatekli u 15:00 isti dan.

6 sati vožnje i 1400m visinske razlike iza nas sa teškim rancem koji je uključivao sve što je bilo neophodno za autonomni boravak u masivu, uz zimsku vreću i ferata set za penjanje.

Cilj je dosegnut, bili smo konačno gore i to potpuno sami i mogli smo da odahnemo. Već na pola sata hoda od koče kriju se atraktivni pogledi. Tu odmah “iza ćoška” je Vrbanova Špica sa koje se otvara taj magični pogled ka Škrlatici. Pre nego što smo se uputili tamo, popeli smo Begunjski vrh. Dalji i zahtevniji Cmir smo ostavili za naredno jutro.

Begunjski vrh (2461m) je ponudio suprotnu perspektivu vrhova koje smo posetili letos iz Pogačnikovog doma. Preko puta mračne doline Vrata, krzo prohladni jesenji zrak, oštro su se ocrtavali Bovški Gamsovec, Pihavec, Razor, Plana i Stenar.

Vrbanova špica je ponudila kako onu večernju tako i jutarnju predstavu igre svetlosti po planinskim vrhovima. Noćenje visoko u masivu pruža te dragocene prizore, koji se ne mogu doživeti tokom konvencionalnog uspona u dugom letnjem danu iz doline.

Bili smo sami u zimskoj sobi uz obilje prostora. Temperatura se noću spustila na par stepeni iznad nule. Zimska vreća niske brojke uspešno pretvara u zonu komfornog spavanja.

Napolju nas je u osvit zore dočekao mesec. Miris dolazeće zime u vedrini iznad vrhova a koje će ubrzo dotaknuti sunce.

Vrh na poslednjoj fotografiji je Cmir 2393m – severni završetak dugog grebena severne Triglavske stene, naš legitimni planinarski cilj tog jutra. Visinski je to od Staniča (2332m) zanemarljivo malo, ali greben Cmira nije za potcenjivanje. Kad Slovenci napišu dva sata od doma i zahtevna označena pot onda je to stvarno tako. Uz dve vertikalne ferata sekcije i jedno prečenje, na Cmir se treba uputiti odmoran, i po suvom vremenu. Planina je tih prvih dana oktobra brojala sitno do prvog snega, već koliko sutradan sve će izgledati potpuno drugačije.

Visoka oblačnost već je najavljivala dolazak hladnog fronta. Sunce nas je ispratilo u odlasku na Cmir, u povratku ga više nije ni bilo. Bez obzira, utisaka u ovih trideset sati u masivu bilo je napretek. Nazad iz doma, nakon što smo pojeli sve jestive ostatke zaliha i iste zalili kišnicom, okrenuli smo ka istoku, ka dolinu Krma, prolazeći pod bedemom moćne Rjavine, kojoj ovaj put ostajemo dužni. I ona je danas bila u dometu, ali čemu žurba. Slovenija i njeni Julijci nisu preko sveta.

Da se do Alpa može dobaciti i bez noćenja u dolini dokazali smo ovom oktobarskom pričom “iz zimske sobe pod Triglavom”.

Nebojša i Nebojša, oktobar 2025.

gpx: mapzs.pzs.si

transfer oko Triglava: Kofler Sport Mojstrana