Дурмитор. Рбатина.

Rbatina od reči arbat, rbat, staronarodni izraz za leđa.

I odista ovaj zapostavljeni vrh Durmitora svojim izduženim oblikom i podseća na kakva stamena pleća koja podupiru njegove najviše vrhove – Bobotov Kuk (2523m) i Bezimeni vrh (2487m). Čudesni se pogledi sa Rbatine otvaraju, dug je put da se do nje dobaci i potom vrati nazad kroz Ališnicu ali pogled i spokoj sa ove travnate rbati vrede svaki metar uloženog truda.

Rbatina (2401m) je jedan od sedam vrhova Durmitora čija visina premašuje 2400m. Nalazi se u središtu masiva, i skoro da ne postoji vrh koji se sa nje ne vidi. Crno jezero, kanjon Tare, sve to je u optičkom dometu Rbatine.

Venac najvišeg vrha Durmitora sa Rbatinom gradi neku vrstu trokrakog grebena. Rbatina je tako po rodoslovu treći vrh u masivu – ipak, da li zbog svog zabitog položaja i teškog pristupa, nezasluženo je zapostavljena i skrajnuta među planinarima. Toliko, da prilaz ovom vrhu nije ni obeležen.

Staza polazi od kraja puta iz Bosače u blizini Zminjeg jezera, i u prvom delu se poklapa sa markiranom stazom koja vodi ka Planinici, odnosno Via Dinarica segmentom do Škrčkog jezera preko Botuna.

Ne propuštamo priliku da bacimo pogled na Zminje jezero, ovaj put iz vazduha, u rano jutro. Za turiste je Zminje jezero krajnji domet kroz divljinu Durmitorskog nacionalnog parka, za planinare je ono tek početna tačka celodnevnog uspona.

Staza se kroz šumu penje do napuštenog katuna u Crepulj poljani pod liticama Žute grede (2118m). Odatle u cik-cak serpentinama izlazimo u Donju Ališnicu. Na sledećem skoku iza napuštenog katuna napuštamo stazu ulevo i sledeći gpx zapis lovimo pravac ka Rbatini. Primetni su totemi koji nas polako izvode iz udoline do izohipse pod nizom travnatih vrhova prošaranih borom krivuljem – ovaj greben koji razdvaja Ališnicu od Kobiljeg dola je poznat kao Glave. Polako se otvara moćna stenovita kulisa Bezimenog vrha nad prevojem Velika Struga.

I onda smo se – zapričali. I umesto da produžimo još dalje pravo, uputili smo se nasumice direkt gore ka Glavama. Dejan je međutim stari durmitorski vuk i ne odustaje lako. Kretanje kroz bespuće mu nije nimalo strano, naprotiv.

Kroz strme travnate police nekako prođosmo sledeći Dejanov instinkt, greben se osećao blizu, postojala je bojazan da nas bor krivulj ne zarobi i ne otera u neki strmi ćorsokak.

I srećom pronađosmo prolaz, na par mesta se i proklizavalo, ipak je kraj oktobra, a ovo su severne strane. Potpuno neplaniramo, pre Rbatine se tako nađosmo na Velikoj glavi (2321m).

Dalje do samog vrha Rbatine preostao je samo lagani grebenski prelaz i završni uspon po travnatoj padini.

Na Rbatini mir i spokoj, kraj oktobra na 2401m nadmorske, bez snega i bez daška vetra. Naravno nigde nikoga. U odsustvu vetra čujemo planinare kako prolaze ispod kroz Valoviti do, a neke druge uočavamo na Bandijerni i Bobotovom kuku. Poslednji otkucaji još jednog dugog miholjskog leta, koje poslednjih godina postaje klimatska stvarnost, a ne anomalija.

Da li se do Rbatine može i preko njene južne padine? Sigurno da bi moglo, samo je to još duži i naporniji uspon: od Crnog jezera, do Lokvica pa kroz Biljegov do, te preko Sagorjelih ploča u Valoviti do ka Bezimenom vrhu i tu negde oštro gore kroz travnate police.

I kao što rekoh nema vrha koji se odavde ne vidi. Šljemena krase južne vizure ispred kojih Terzin bogaz blista na oktobarskom svetlu koje ga obasjava pod savršenim uglom. Iza Mininog bogaza proviruju Zupci. Ka zapadu prepoznajem Raklje i Pivsku planinicu, na severu je selo Mala Crna gora nad kanjonima Sušice i Tare. Mozaik durmitorskih vrhova, dolova i kanjona čini se potpun sa ovog mesta.

Nakon obilnog upijanja sve ove lepote krenusmo nazad sledeći trek. Očekivao sam kakvu takvu stazu, ali iste nije bilo. Silazak sa Rbatine prelazi brojne sipare i vododerine, septembarske kiše su ovde napravile pravi darmar. Snežnik se po svemu sudeći ovde zadržava do kasno u leto, te na Rbatinu ne valja potezati pre kraja jula, osim kad su slabosnežne zime u pitanju. Vreme ipak brže otkucava nego što se to nama čini, rveći se sa podrbatinskim kamenom u nekom trenutku konačno hvatamo udolinu i uključujemo se na markiranu stazu nazad u civilizaciju.

Do Rbatine i nazad 7 sati – ostalo je bilo vreme za obrok, predah i uživanje.

Rbatina je prebacila sva moguća očekivanja, pogledi sa nje do tančina su izoštrili geografiju Durmitora u mojoj glavi.

Što bi se reklo, Rbatina možda nije vrh za “CV”, ona je vrh za iskrene planinarske sladokusce.

Za kraj, set odabranih Dejanovih fotografija sa Rbatine (@madeindurmitor):

Dejan Dajković i Nebojša Atanacković, oktobar 2024. godine

gpx. Durmitor – Rbatina kroz Donju Ališnicu (ovde se nalazi samo povratni track sa vrha – polazni segment ka vrhu preko Velike Glave sam uklonio jer se ne preporučuje).