^{Andrijevica, septembar 2024}

Planina koju slabo ko spominje a retki posećuju, Mojan ili Mojanske planine se nezasluženo pripisuju južnom delu Komova.

Mojan je po površini čak i veći od samih Komova, od kojih ga jasno odvaja klisura Mojanske reke. Uočavaju se dva planinska grebena Mojana, južni i severni.

Severni krak ima oblik potkovice i proteže se od Velikog i Malog Mojana preko Ilijine glave sve do Biograda. Liniju grebena prati državna granica koja je tu još od vremena kralja Nikole. Tada se i započelo sa izgradnjom mreže patrolnih staza od kojih su mnoge izvanredno očuvane i značajno olakšavaju kretanje i orijentaciju.

Južni krak Mojana polazi od njegove najzapadnije tačke a to je vrh Maja Zabeljit, da bi preko Mojanskih vrata prešao u Albaniju (Maja Marlules) i produžio na istok sve do klisure reke Grnčar gde se završava.

Zahvaljujući Mladenu Zečeviću iz Andrijevice, imao sam priliku da obiđem severni greben Mojana od katuna Mojan do Biograda. To je ujedno i najsevernija tačka susedne Albanije. Pod graničnim grebenom se prostire neobična udolina Ljugu i Dolit iznad albanskog katuna Seferca. Kako nam prenosi Momo, a koji je proveo detinjstvo na katunu Rupa sa naše strane planine, albanski graničari nisu imali letnje uniforme, već su i po suncu patrolirali u šinjelima i gumenim čizmama. Preko linije bi se razmenjivale cigarete za skadarski duvan.

Tri decenije kasnije, gore na grebenu, nigde nikoga. Nema više ni ovaca. Tu su samo izvanredno očuvani granični markeri države koja više ne postoji. 

Dan prvi: Kovački katun – Ćafa Seferca – Tomova glava – Biograd – Lekića ćafa – Kovački katun

Istraživanje grebena sam podelio u dve etape. U dolaznom danu sam se izdigao vozilom sve do stare karaule u Štavnom dolu, na 1400m nadmorske, poviše andrijevičkog sela Cecune. Produžio sam peške do Kovačkog katuna gde sam zatekao Miloša i brata mu. Odbiti čašicu rakije u Vasojeviće prosto ne ide, tako da sam dockan i polupripit produžio dalje. Granični greben sam dohvatio zapadno od Tomove glave ka Ćafi Seferca.

Zahvaljujući lakom terenu za kretanje, vremena će biti dovoljno zaključujem, te produžavam dalje ka Tomovoj glavi (2123m) i Biogradu (2100m). Ja na istok, sunce na zapad. Gorostastne Komove na horizontu uskoro će zameniti dugi venac Prokletija.

Greben, Trojan, Visitor, sve je to tu, nadomak Mojanskih planina.

Kalendarski je početak jeseni, kako dan odmiče, osunčane padine neočekivano će zablistati u pastelnim tonovima pod niskim uglom septembarskog sunca…

Baš tu na Biogradu se naglo i završava ovaj planinski greben. Granična linija će otklizati dole ka katunu Pločica i dalje, još niže, pored sela Kuti, da bi se konačno spustila do reke Grnčar, sa čije druge obale se ponovo izdiže ka susednom grebenu Trojana.

Dugo se zadržavam na vrhu. Pozicija Biograda je izuzetna, vrhovi Prokletija se lako dešifruju na horizontu, ne mili mi se da krenem nazad dole, ali vreme curi, sumrak se bliži, ja sam solo a planina je pusta.

Krug nameravam da zatvorim preko Lekinih rupa i Lekića ćafe. Staza je jasno uočljiva i ucrtana na karti, ali jednim delom ide obodom šume, u kojoj moguće obitavaju medvedi.

Susret sa njima je srećom izostao i ovaj put, do Kovačkog katuna sam se sjurio po svetlu, da bi me kod napuštene karaule, a gde sam sam ostavio vozilo, konačno sustigao mrak. Iz Beograda sam krenuo rano jutros. Makadamska vožnja po mrklom mraku je poslednja stvar koja mi sada treba, ali to je cena kasnog ostanka na grebenu zarad najlepšeg svetla.

Na jednom od račvanja pravim pogrešno skretanje i tek nakon određenog vremena teškom mukom zaključujem da sam se izgubio. Vraćaj se nazad do glavnog puta po strmom tucaniku. Sat vremena kasnije konačno sam se dokopao doline i produžavam ka selu Japan.

Hostel Mojan je poslužio kao idealno mesto za okrepu i konak. Sve pohvale domaćinima!

Dan drugi: Surdup – Mali Mojan – Vučje jame – B6/XII – Paunova glava – Ilijina glava – Žijeva glava – katun Rupa

Polazak iz hostela Mojan je bio planiran pre svitanja. Ovaj put nisam sam. Društvo mi pravi Mladen koji je osmislio i obezbedio logističku podršku, tako da se danas kroz planinu komotno krećemo u jednom smeru bez povratka na početnu tačku.

Izdižemo se terenskim vozilom do Surdupa, ujedno polazne tačke za vrhove Mali i Veliki Mojan. Poznati teren za mene. Kako sam ove vrhove već posetio ranije, plan je sada drugačiji. Ne penjemo se na iste, već se sa sedla pod Malim Mojanom patrolnom stazom spuštamo u Vučje jame.

Staro katunište Vučje jame predstavlja predeo izuzetne lepote lociran po severnoj strani vršnog grebena nad klisurom Mojanske reke. Prostor je prošaran retkom četinarskom vegetacijom, pravi kontrast program u odnosu na ogoljene pašnjake sa južne strane.

Utabanu patrolnu stazu napuštamo pod sedlom između Paunove glave (2086m) i bezimenog vrha B6/XII (2163m). Izlazak na vršni greben je kondiciono najizazovnije parče današnjeg dana.

Gore sa Paunove glave uočavamo ostatke napuštenog Džedželinog katuna. Ko li je ovde izdizao, Srbi ili Albanci? Klimenti ili Vasojevići? Odgovor sam pronašao kod Beranca Jovana Nikolića (pedalaj.me):

Nekada davno ovdje i na Vujovoj planini su bili katuni u koje su izdizala najstarija kučka bratstva ali je prije dva vijeka skadarski paša planinu Mojan dodijelio albanskim plemenima a Kuči su se povukli ka Bindži i Carinama.

Nakon brzinskog skoka na obližnji “bezimeni vrh” označen graničnom kotom B6/XII dalje nastavljamo ka istoku, ka najvišoj tački današnjeg traversa a ujedno i celog južnog grebena Mojana – to je vrh Ilijina glava (2181m).

Komovi se sve vreme hoda monumentalno ukazuju po severnoj strani. Ispod nas po južnoj strani je poslednje dvorište Albanije, nestvarna udolina Ljugu i Dolit. Ka istoku se otvara sekcija grebena kojom sam prošao prethodnog dana.

Kulminacija prizora se odigrava na sledećem vrhu – Žijeva glava (2176m). Uz difuzno svetlo, snimci iz vazduha još bolje oslikavaju autentični predeo.

Napuštamo greben približno na istoj tački, na kojoj sam se prethodnog dana uključio na isti. Silazimo u katun Rupa, gde nas uz rakiju, sir i vruć domaći hleb dočekuje Mladenova rodbina i prijatelji.

Pogledi i prizori su ostavili snažan utisak, ali onaj najupečatljiviji ipak će ostaviti ljudi koji ove predele nastanjuju. Ovo su Vasojevićke planine i vekovna katuništa.

Silazak terencem od katuna Rupa je dug i zahtevan. To je jedina mana ovih krajeva, teško je prići samoj planini. Sa druge strane, baš zato je priroda ovde devičanski netaknuta. Kad sagledamo razvoj događaja na susednoj Štavni ili dolini Grbaje, možda je ovo i bolji scenario.

Veliko hvala Mladenu Zečeviću i njegovim prijateljima na upotpunjenom doživljaju andrijevićkog kraja. Družićemo se još, u to ne sumnjam!

Konjuhe, Andrijevica, septembar 2024. godine

gpx: Mojan – Tomova glava i Biograd, kružna tura od Kovačkog katuna.

gpx: Mojan – Paunova glava Ilijina glava Žijeva glava travers.

flick:r Mojan 2024 – pograničnim grebenom od Surdupa do Biograda.