Патнику влези, помоли се на Господа, заштити се од невремето, утре пак друг ке дојде, Благослов.

Црква Светог Варвара, село Жужње.

U Žužnje stižemo kasno, kroz noć i kišu. “Samo da su psi ovčari vezani”, izgovorivši, Ivan je iskačio iz vozila u mrak, uzvikujući “Garip, Garip…”. U daljini se konačno pojavilo svetlo, koje nam se polako primicalo dok se nije ukazala silueta mladog čoveka. Bio je to sin pastira Garipa. On i njegova porodica jedini su stanovnici sela Žužnje pod Korabom. Mladić nas uverava – ne brinite, psi su vezani. Ivan otpozdravlja na albanskom i potom iznosi naše planove domaćinima, “spavaćemo u crkvi, sutra idemo na Korab”.

Korab, kao korito, kao brod, kao balkanski Ararat. Naša Nojeva barka je bila tavan kamene crkve u poslednjem selu pod Korabom. Tu smo, nad plamenom sveća, pronašli konak i formirali bazni kamp.

Tražio sam jesen u ovom golemom i od Boga zaboravljenom ćošku Balkanskog poluostrva. Sve je pusto u i oko Koraba. Seoske mahale u podnožju su već izbrisane sa karte (Grekane, Nivište, Ribnica, Tanušane) ili leže na samrtnoj postelji: Brodec, Ničpur, Nistrovo, Žužnje.

Gore u planini, ostaci starih karaula tavore na nekada turbulentnoj granici. Nekada se gore stražarilo i zimi i leti. Preko vetrometine Koraba, upadalo se i bežalo – kroz Ciganski prolaz.

Mali Korab – golemi krug.

U osvit novog dana smo se otisnuli visoko, među oblake, na Mali Korab sa svojih 2683 metara, prateći staru graničarsku stazu od prevoja Praluga. Golemi krug od trideset kilometara smo zatvorili sa druge strane planine, preko Kobiljeg polja i Markovih rida. Nestvaran je to pogled na dolinu Dalboke reke, sa prevoja ispod dva Koraba, sa veličanstvenim grebenom Kabaša po južnoj strani.

U prošlosti su vrhovi blizanci Malog Koraba smatrani za najviše vrhove ove planine. Posmatrani odozdo deluju superiorno alpski.

Po Ivanovim rečima, tek će geodet kraljevine Jugoslavije, pukovnik Janko Senđerđi, utvrditi da je neprimetan travnati vrh ka severu zapravo najviša tačka pograničnog grebena. To je današnji Golem Korab. Sa svojih 2764m niži je samo sto metara od Triglava, i bio je drugi najviši vrh SFRJ.

Blaga konfuzija oko dva “mala Koraba” traje do danas, jer kao glavni vrh figuriše južni, ili kako to Ivan na bugarskom kaže, “falšivi Mali Korab” a koji je zapravo niži vrh od susednog “istinskog Malog Koraba”.

Ako je za utehu, južni vrh je pristupačniji i sa njega se pružaju lepši pogledi.

Korapska čarobna jesen se otvarala stidljivo i polako kroz oblačno jutro. Pošto smo savladali šumski pojas i dohvatili čistinu, toplina sunca je, na moju sreću, raspršila guste oblake. Uz bele ovčice na nebu, uskoro je zaigralo svetlo po suprotnoj strani kanjona, pod vrhovima Šilo Vert i Kepi Bard (Bela čuka).

Moj današnji saputnik i vodič, Ivan Dinkov već dve decenije, neprimetno i u samoći vileni balkanskim vrletima. Kao kakav planinski duh, fantazma, svojom mršavom građom i mimikrijskom odeždom potpuno je utopljen u prostor. Njegov pristup planini je šamanski a jedini znak njegovog prisustva su duvanski dim i pepeo.

Ivanovo poznavanje istorije pograničnih planinskih prostora Makedonije, Albanije i Crne Gore je enciklopedijsko. U pitanju su godine neposrednog, pasioniranog istraživanja terena, proučavanja arhivske građe i razgovora sa lokalnim stanovništvom na maternjem jeziku.

Ivan Dinkov je ovde na Korabu po ko zna koji put. Dok tražimo zaraslu stazu kroz šumu ili nabadamo patrolni put kojim do sada nije kročio, slika ovog prostora kroz vreme postaje mi sve jasnija. Pa kaže:

Korab je sa makedonske strane veoma bogat vodom, dok je sa suprotne albanske strane suv. Oblast zapadno od Koraba ka Kukešu je u celini bezvodna i teška za život. Albanska plemena za vreme Turaka su u svojoj borbi za opstanak težila da se prebace na vodom bogatiju istočnu stranu planine i potom sve niže, ka Pološkoj kotlini. Bilo je tu bega od siromaštva ali i od krvne osvete. Kako se nisu tradicionalno bavili zemljoradnjom, prelaskom u islam, oni stiču povlašćeni položaj, poput prava nošenja oružja i obezbeđivanja sela i planinskih prevoja (gavazi i dervindžije).

Sela sa istočne strane Koraba vremenom postaju mešovita, stanovništvo je neretko živelo u odvojenim mahalama, hrićanskoj i muslimanskoj, što je vidljivo i danas u skoro napuštenom selu Nistrovo.

Tokom i posle Balkanskih ratova, najpre srpska vojska zaposeda ove predele, da bi ubrzo za vreme prvog svetskog rata stigla i bugarska. To je krvavi period pobuna i hajdučije. Pojedina albanska sela su spaljena u obračunu sa vojskom. Sela Reč, Štirovica i Strezimir je srušila bugarska vojska. Strateški postavljeno selo Trnica u uskom grlu klisure reke Radike srušila je srpska vojska. Na mestu sela je iznikla graničarska kasarna, danas je tu poznato prenoćište sa ribnjakom. Vojni put ispod Koraba, od Gostivara do Debra je izgradila bugarska vojska.

Uspostavom Vardarske banovine u okviru Jugoslavije definiše se i konačna linija razgraničenja sa novonastalom državom Albanijom. Iz tog perioda datira i gradnja sistema karaula od Rudoke do Debra sa strogim režimom obezbeđivanja granice – poput one u Prokletijama. Mrtva straža će potrajati sve do kraja 80-tih godina prošlog veka.

Uspon na Mali Korab je tehnički jednostavan, ali kondiciono zahtevan. Markacije praktično ne postoje ali zato skoro do pod sam vrh vode utabane patrolne staze. Od starta u selu Žužnje ima oko 1800m akumulirane visinske razlike. Zato vode duž treka ima u izobilju i to preko cele godine.

Impresivan bočni greben Kabaša dominira prostorom i sa ove tačke. Sa istoka ka nama, redom se nižu: Ribnička skala (2308m), gde ćemo se uputiti koliko sutradan. Sledi sam Kabaš (2391m) – i tamo smo već bili, pre dve jeseni, prišavši mu sa juga, od sela Nivište. Sledeći vrh je Guri Kuć, ili Crveni kamen u prevodu. I na kraju nešto pitomiji Boazi – a što je inače turska reč za prevoj. Tri različita jezika na jednom planinskom grebenu, Makedonija u malom! Prevoj iznad Ribničke udoline se zove Ciganski prolaz.

U produžetku grebena Malog Koraba nalazi se još jedan markantan vrh – Šuplja stena. Prostoru južnog Koraba lakše je prići od sela Žirovnica. I ovaj deo masiva posmatran sa Malog Koraba deluje privlačno i zaslužuje da bude u planu neke buduće posete. Još dalje na jug, već je planina Dešat (Velivar), na koju se nastavlja Krčin. Tamo smo već bili jednog novembarskog jutra u sudaru jeseni i zime.

Korab je geološki sličan Šari, zajedno pripadaju Šarsko-Pindskom planinskom sistemu južnog Balkana. Po sastavu stena ovde preovlađuju škriljci koji su tek ponegde u višim slojevima presvučeni mlađim slojevima krečnjaka. Upravo je i Mali Korab taj izuzetak u geološkom smislu, i to mu daje posebnu draž i karakter. Na okomitim padinama primetna je crvenkasta nijansa stene: kiša i sneg spiraju površinski sloj krečnjaka ispod koga se naziru minerali gvožđa.

Otkucava podne i termalne struje donose topli vazduh preko iz Albanije, iz užarene doline Crnog Drima. Oblaci zaposedaju vrhove, a mi polako krećemo nazad u dugi planinarski spust. Okrećemo se u širokom luku pod prevojem Mala korapskih vrata, hvatajući izohipsu stare patrolne staze.

U povratku naletosmo na ljude u ovom pustom prostoru. Pastiri iz Radomira, sa albanske strane, vodaju stoku duboko na makedonskoj teritoriji. Ovde prosto ima više vode.

Prolazimo pored temelja dve karaule iz međuratnog perioda. Pod samom granicom se nekada nalazila karaula “Duboka reka”, a par kilometara dalje i stara jugoslovenska karaula “Ujedinjenje”.

Današnji trek je ambiciozan, sedam sati je trebalo do vrha. Nazad do sela trebaće nam barem pet. Želja je da se vratimo pre mraka, i izbegnemo neprijatno tumaranje kroz šiblje i grmlje iznad sela.

Pristupne staze sa ove strane planine su zarasle, izdiga stoke na visoke planinske pašnjake sa makedonske strane nema decenijama unazad. Letnji boravak na bačilu*, ovde se u većoj meri nije ni uspostavio, a razlog za to je upravo tvrda granica, opšta dislociranost, nedostatak bezbednosti usled razbojništva i hajdučije, a kao posledica svega pobrojanog, hroničan manjak stanovništva u ovim krajevima.

*makedonska reč za katun je bačilo, jer se bacalo mleko da bi se pravio sir

Ostavljamo planinu iza nas da polako tone u mrak, hvatajući kosinu starog vojnog dostavnog puta. Umorni i gladni spuštamo se u selo tačno na vreme – Garip samo što je uterao veliko stado u tor, ovčarski psi su zabravljeni, prolaz je bezbedan. Uskoro se i mi sklanjamo u naše tople odaje pod kamenim crkvenim svodom. Telo je umorno, oči se sklapaju, ali san slabo stiže. Previše utisaka za samo jedan dan. I to kakav dan.

Koliko sutradan, u skorom nastavku ove priče izaći ćemo i na Ribničku skalu, produžiti dalje grebenom ka Kabašu i zatvoriti krug silaskom sa sedla između ova dva vrha.

Korab je uz Prokletije poslednje utočište neiskvarene divljine na Balkanu. Iako su njegove reljefne forme blaže, logistički mu je teže prići.

Prosto je neverovatno da najviša i najlepša planina Makedonije, na samo dva sata od Skoplja, nije na neki način valorizovana. A opet, dobro je da je tako, na sreću svih nas, iskrenih zaljubljenika u ovu planinu!

Ivan Dinkov i Nebojša Atanacković, selo Žužnje oktobar 2023. godine

gpx. Mali Korab – Golemi Krug od sela Žužnje

flick:r Mali Korab – Golemi Krug