Tzoumerka (Τζουμερκα).

U ubeđenju da najbolja epirska priča počinje i završava u neponovljivoj Zagorohoriji, dogodila se Tzoumerka.

Netaknuta divlja planina sa dubokom kanjonima i veoma krivudavim putevima – to je tajnovita Tzoumerka, prostrani predeo centralnog Pinda prošaran sa nekoliko dubokih rečnih udolina. Kako smo navikli skoro svuda južno od Šare i Koraba, planinski grebeni i ovde bez problema prebacuju 2000 metara nadmorske visine.

Da je dva dana premalo vremena da se obiđe ovaj nekompaktni prostor postalo mi je jasno već u dolasku. Tzoumerka počinje već na desetom kilometru jugoistočno od Janjine. Pedesetak serpentina je neophodno da savlada dubok kanjon reke Arahtos – što po slobodnoj proceni odgovara duploj dozi puta Kotor – Cetinje.

Zaključak: ovo su bez sumnje najzabačeniji delovi kontinentalne Grčke.

Leto nije idealno vreme za duge celodnevne šetnje tako da sam visokogorsku komponentu Tzoumerke ostavio za neko drugo godišnje doba – na primer za početak juna kada se pod grebenom vrha Lakmos ukazuje periodično jezero Verliga.

Odlučio sam da značajno usporim ritam i za prvi susret sa ovim delom Epira se ograničim na dva sela – Sirako (Σιράκο) i Kalarites (Καλαρριτες).

Između sela figuriše stara pešačka veza koja silazi duboko u jaz koji je stvorila reka Kalaritikos potamos i potom se ponovo izdiže gore. Oduševljava činjenica da je ovaj “monopati” (single trail), do danas najbrži način da se iz jednog mesta dospe u susedno. Autom je okolo naokolo potrebno više!

Raskošno zelena Tzoumerka predstavlja kontrast program klimatskog i geografskog stereotipa Grčke.

Grci ne mogu da izgovore tvrde suglasnike, tako da je Cumerka zapravo Čumerka (koren reči je slovenskog porekla – “sumorno, čemerno” ili na bugarskom “čumerno”). A zašto tako teško ime? Pa sneg, magla i kiša su ovde normalna pojava tokom značajnog dela godine.

Upravo resurs vode je u prošlosti bio ključan da ova epirska planinska zabit još za vreme Turaka ostvari impozantan privredni razvoj, dok je veći deo Balkana bio prisiljen da tavori u zaostalosti.

Recept je identičan kao na Pelionu i Zagorohoriji – 42 zumerska sela zajedno su činili “Malakasio” federaciju, a “Valide Hanum” status još od 1480. godine je doneo slobodarske privilegije i vremenom otvario vrata trgovine sa ostatkom Osmanskog carstva, ali i dalje ka Evropi.

Pašnjaci i obilje planinskih izvora su bili početni zamajac, na kome su izrasle krznarske i tekstilne manufakture. Tradicionalni grčki talenat za trgovinu je u XVIII zatvorio krug kada ova mesta dostižu svoj istorijski vrhunac, uz mrežu svojih ispostava u Carigradu, Odesi, Bukureštu, Beogradu, Novom Sadu, i dalje po Italiji i Francuskoj. Na brdima oko Siraka se tada napasalo po nekim izvorima i 75.000 ovaca, a vojničke šapke su se svojevremeno proizvodile za Napoleonovu vojsku.

Stanovništvo je etnički ovde dominantno vlaško, tojest aromunsko ili cincarsko – kao i u većem delu Pinda. Reč “Vlah” je grčkog porekla: Βλαχουσ znači “neotesan, grub” i označava stočara sa Pinda.

Cincarin je po poreklu Ilir ili Tračan, sasvim retko Sloven, po jeziku Roman, po veri pravoslavan, a po kulturi, barem u varošima Grk, po zanimanju stočar, trgovac ili zanatlija; sve ostalo, kao njegovo ime, prezime, nacionalna osećanja, državljanski položaj, sasvim je neodređeno.

Dušan J. Popović

Sirako kao mesto ekonomskog i intelektualnog prosperiteta aktivno učestvuje u Velikom grčkom ustanku 1821. godine. Nakon propasti ustanka, selo je spaljeno od strane Turaka a stanovnici su se se razbežali. Uporni starosedeoci su uspeli da ponovo izgrade mesto, koje nakon oslobođenja Grčke doživljava svoju ekonomsku renesansu u drugoj polovini XIX veka.

Ipak, izgradnjom železnice i okretanjem Grčke novim trgovačkim tokovima, epirski karavani polako odumiru. Kamena zdanja, vrhunsko prostorno planiranje i stare ćuprije danas svedoče o staroj slavi.

Najveće kameno selo kontinentalne Grčke ostaviće jak utisak još u dolasku, viđeno iz daleka. Po svojoj veličini i dramatičnom geografskom položaju nadmašuje i zagorski Papigko.

A kad mu se sasvim približimo, Sirako je pravi lavirint uskih prolaza i ulica, pod zapanjujuće strmim uglom. Kako li je ovde kada kiša pada? Izvorni izgled i duh mesta su reklo bi se neokrnjeni. Nema značajnih tragova modernizacije, osim tri taverne na centralnom trgu i nekoliko pansiona. Turista praktično i nema. Engleski niko ne priča. Selo oživi preko leta, kada se ovde nađu cele porodice starosedelaca u begu od vrućine u Janjini. Zime su zato surove, i broj stalnih stanovnika Siraka je tada zanemarljivo mali. To donekle i objašnjava njegovu muzejsku konzerviranost. O starosti sela svedoči i viševekovni platan na glavnom trgu (“mesochori”).

Pod Sirakom leži dakle Kalaritikos potamos. Ova reka je geografska međa Epira i Tesalije. Do prvih komšija sa druge strane kanjona, u selu Kalarites, ima nepun sat atraktivnog planinarenja koje uključuje silazak i uspon iz klisure reke.

Staza je u potpunosti sređena, čak reklo bi se i preterano obezbeđena.

I Kalarites je vlaško (aromunsko) selo sa podjednako autentičnom atmosferom kao Sirako.

Bazajući po sokacima, naleteh na starijeg čoveka koji mi se iznenada obrati na izvornom vlaškom. U odsustvu moje reakcije, prelazi na grčki (“pigan Joanina….” – došao sam iz Janjine…)

Razumeo sam da me pita kuda idem, i potom počeo da mi objašnjava put do Siraka – sve što sam dalje razumeo je da kod neke velike kuće (“tu spitiu megalo…”) treba negde da skrenem. Moj duolingo-grčki je ipak preskroman za usmenu komunikaciju. Svejedno, bio sam preponosan i na ovo zrno komunikacije na mestu gde engleski ne pomaže, a takvih je mesta u Grčkoj sve manje.

U Kalaritesu smo ostali na ručku, probali domaći ovčiji sir i neizbežnu jagnjetinu. U povratku za Sirako malo je falilo da nas dokusuri pljusak – planina se namrčila a Čumerka opravdala svoje ime.

Bili smo smešteni u staroj učiteljevoj kući (“Το σπιτι του δασκαλου”) preuređenoj u vrhunski pansion za goste.

Selo je smešteno na južnom obodu planine Peristeri (Lakmos) dok se ka jugu se otvara sjajan pogled ka dugom grebenu Kakardice (Κακαρδίτσα) i Strogule (Στρογουλα).

Ceo ovaj prostor je geografski nekompaktan, komplikovan i saobraćajno zahtevan a atrakcije raštrkane. Baš u tome leži i njegova draž, daleko od osovina masovnog turizma i pogubne “valorizacije”.

Jedva čekam da nastavim da, deo po deo, slažem i ovu epirsku slagalaciju, u odlasku i povratku sa Jonskog mora – baš kao i u omiljenom Zagoriju.

I na kraju “efharisto poli” pobratimskom blogu sa Peloponeza i Tomasu koji je pružio sjajne smernice za ovu posetu. “Olympus Mountaineering” je sjajan izvor informacija za penjanje i planinarenje po Eladi – na engleskom jeziku.

Hvala Mihajlu Vukojčiću koji me je uputio na sjajno istorijsko štivo koje zaslužuje citat za kraj ovog putopisa.

Из цинцарских породица изишла је прва генерација интелектуалаца већине балканских народа. Не умањујући домаће потенцијале, у обавези сам да констатујем да су уз помоћ Цинцара формирана грађанска друштва, не само код нас Срба, са обе стране Дунава, Саве и Дрине, већ и код осталих балканских народа, Румуна, Бугара, Албанаца. Наведени народи су преко њих добили готове продукте давнашњих античких лепота и грчког просветитељства, православне византијске побожности и чистоте, као и других врлина са грчког југа. Као балкански културни мисионари Цинцари нису вршили једноставни трансфер туђе, грчке културе; донели су они и много свога прагматичног духа и мудрости. Овакву и сличне оцене о Цинцарима прихватали су и они који им традиционално нису били наклоњени.  Поред историјске улоге коју су одиграли у обликовању историје Балкана, Цинцари, или алегорично балкански Хазари, како их је неко назвао, нису успели да оснују своју националну  државу и тиме стану у ред историјских и државотворних народа. У недостатку државе која би им послужила као оквир и ослонац у формирању нације по буржоаским стандардима, Цинцари су се расули по целом полуострву и активно учествовали у стварању готово свих православних балканских нација, док је за то време њихово име полако ишчезавало. Иако малобројни, они су и данас присутни међу балканским народима, али су само у Републици С. Македонији признати као национална мањина. Међу Србима живе њихови све ређи потомци, подједнако поносни на своје порекло и на своју српску националну свест.

Ko su Cincari? – Miroslav Jovičin / Kulturni centar Novog Sada.

Uroš, Miloš i Nebojša, “Megalovlahija”, jul 2023. godine