Mavrovo, novembar 2015.
Planina Korab već svojim imenom priziva misteriju i znatiželju. Južni pobratim poznatije i veće Šar-planine nezasluženo je zapostavljen i nepoznat van granica Makedonije. A činjenice kažu da je Korab najviša planina i Makedonije i Albanije! Od Koraba je na teritoriji bivše Jugoslavije viši samo Triglav. Za razliku od većine vrhova preko 2700m do Golemog Koraba se stiže markiranom planinskom stazom do samog vrha – nema eksponiranih tačaka, sve što je potrebno je dobra planinarska kondicija.
Ivan i ja merkamo Korab još od našeg prvog boravka na Šari kada smo u sklopu prekogranične skyrunning trke osvojili njen najseverniji vrh – Ljuboten 2499m. Šara je bez sumnje ostavila jak utisak – ali pre svega svojom monolitnošću i veličinom. Pejzaž je nekako “tvrd”, mada sam do trenutka pisanja ovog teksta (novembar 2015.) video samo njen severni deo. Nakon povratka sa Šare počinjem intenzivnije da proučavam planine Zapadne Makedonije. Pogled na kartu mi govori da najviša tačka Makedonije nije Titov vrh kako sam do tada mislio. Već još južnije, Golem Korab 2764m.
Hmm, Korab… Pretragom na internetu otkrivam veoma zanimljive trekove i fotografije koje je postavio izvesni “punkrunner” – kasnije saznajem da je to niko drugo do Trajče Pankovski, ko-organizator trke na Šari, očigledno siva eminencija planinarenja i planinskog trčanja u Makedoniji. Slike koje su on i njegovi pajtosi postovali deluju u najmanju ruku zavodljive. “Moramo da odemo na Korab koliko još ove godine” zaključujemo složno Ivan i ja.
Sa druge strane, moj fotografski uzor a po vokaciji filmski montažer, Dragan Stojkić mi na povratku sa Zelengore priča o svetlu o Makedoniji. O Milču Mančevskom koji kad god i šta god je tamo snimao, je snimao u jesen. O tome da Makedonija nudi uslove za najlepšu filmsku fotografiju jer tamo sunce najlepše sija. I to u jesen.
Moja želja da osetim planine Zapadne Makedonije sada je dodatno raspirena. U kontaktu smo sa drugarima iz Skoplja. Međutim iz vikenda u vikend oktobar je nestabilan i kišovit. Nikako da se sklopi. Bliži se novembar, kazaljke se pomeraju, dan postaje kraći. Ali konačno se pojavljuje sunce i stabilna prognoza koja će ispostaviće se trajati skoro dve nedelje. Prilika koja se ne propušta! U subotu 31. oktobra 2015. tandem Ivan i Nebojša kreće put Mavrova.
Od Beograda do Gostivara se stiže auto-putem. Iza Gostivara kreće uspon a uskoro i odvajanje desno za Debar i Mavrovo. Nakon 6 sati veoma relaksirane vožnje stižemo u Nacionalni park Mavrovo na nadmorsku visinu 1200m.
Preskačemo ručak i spajamo isti sa večerom oko 17 časova kako bi, čim se probudimo u 3:30 bili gladni. Jak i bogat doručak: hleb, sir, jaja, duvan čvarci, crni luk, sveža crvena paprika, kikiriki puter, čokoladno mleko. U 5:00 napuštamo smeštaj u Leunovu i vozimo po mraku do Mavrovih Anova i potom desno ka Debru.
Nakon 20-tak minuta skrećemo desno na makadam ka selima Ničpur i Brodec i karauli Strezimir. Put vodi pravo kroz živopisni kanjon reke Radike. Polako se razdanjuje što nam olakšava vožnju po tehnički zahtevnom makadamu (preporučuje se vožnja vozilom sa podignutom šasijom i 4×4 pogonom). Stižemo do karaule Strezimir tačno kako smo i planirali u 6:10.
Postoje dva punkta granične policije na ovoj deonici. Donji u samom kanjonu i gornji na završetku puta gde počinje planinarska staza. Više nisu neophodne prijave na samom graničnom punktu, ali je neophodno pre odlaska u planinu izvršiti online prijavu, uz online prijavu plaća se i ulaznica za Nacionalni park (1,5 eur).
Tačno u 6:20 započinjemo uspon. Svanulo je i vedro je, što nagoveštava veličanstveni dan u planini. Početna tačka karaule Strezimir se nalazi na nadmorskoj visini od 1450m. Do Golemog Koraba nas deli 4 i po sata skoro neprekidnog penjanja u dužini od 9 kilometara i konačni uspon na 2764m nadmorske visine.
Prvi deo uspona tradicionalno predstavlja prolazak kroz pojas šume. Prvi je novembar, boje prirode su nestvarne. Kroz šumu žubori potok sa Koraba.
Oko 7 časova izbijamo na brisani prostor – katun Šakirovo bačilo 1750m. Sunce obasjava vrhove gorskog amfiteatra koji se otvara pred nama. Stoka je odavno u dolini, katun je opusteo, apsolutno smo sami u planini. Uživamo u svakom pokretu i koraku ozareni kristalno plavim nebom iznad nas.
Markacije su sveže i jasne i vode nas u smeru jugozapada. Na suprotnoj strani se pruža pogled na poslednje, južne obronke sive i puste Šar planine.
Otvara se pogled na neverovatnu sunčanu udolinu Duboke reke ka jugu.
Ubrzo smo izbili na prevoj i pred nama se ukazao impresivan nazupčen greben – “makedonski Dolomiti” – prepoznajem Ribničku Skalu i veličanstveni Kabaš sa Trajčetovih reportaža. Ispred nas je prostrani plato – Kobilino polje.
Ka zapadu se ukazuje i dvogrbi vrh, to je Mali Korab, nešto niži od Golemog, inspiracija za neku buduću akciju.
Potpuno smo opijeni lepotom koja nas okružuje a najbolje tek dolazi. Sada već gazimo iznad 2200m nadmorske visine, nakon konstantnog uspona od karaule, sledi deonica gde se krećemo po “izohipsi” što nam omogućava i da malo pustimo korak i nadoknadimo vreme iskorišćeno za fotografisanje. Staza ide po obodu Kobilinog polja, ispod prostranog vrha Kepi Bard (“Bela čuka” u bukvalnom prevodu sa albanskog).
Na Korabu prvi put isprobavam aparat marke Fuji X T 10. Zapanjuće lagan a po kvalitetu u rangu sa DSLR aparatima. Nisam odustao od nošenja Canona 7D ali sam se ograničio na dva lakša objektiva: Sigma 10-20mm i stariji ali lagani Canon tele-objektiv 70-200mm. Oprema je lakša nego inače a ja nisam osuđen na večito menjanje objektiva.
Izbijamo na 2500m nadmorske visine. Sneg. Pejzaž deluje surovije. Arktički momenti. Ne primećujemo da se vetar pojačava (jer nam duva u leđa). Ali ne zadugo. Svakim metrom bliže vrhu vetar duva jače i jače. Potoci su zaledjeni. Subjektivan osećaj temperature u dubokom minusu.
Konačno oko 11:00 izbijamo na sedlo. Korak dalje i već koračamo albanskom teritorijom. Na sedlu srećemo grupu planinara iz Tirane koji su se popeli sa suprotne strane. Vetar je toliko jak da su neki od njih legli na smrznuto tlo.
Nemoguće je izdržati duže na ovoj vetrometini. Nastaviti markiranom stazom uz greben mi se ne čini kao najbolja opcija. Odlučujem da se spustimo nazad dole kuda smo došli i odradimo uspon ukoso po strmijem terenu kako bi što manje trpeli udare vetra. Ispod vrha se nalazi nekoliko stena gde možemo da potražimo zaklon i ostavimo rančeve.
Bez ranca sa aparatom, uspinjem se do vrha. Vetar me je bukvalno nabacio na kameni stub, bacam pogled na Albaniju sa druge strane i sklanjam se nazad među stene.
Kuriozitet: Kada se pogleda mapa, vidi se interesantna stvar: linija razgraničenja tačno pri vrhu pravi krivinu od 90 stepeni i produžava na sever prateći greben Kepi Bard. Sve zapadno od vrha je Albanija ali isto tako i ova udolina na istočnoj strani.
Silazimo dole kako bi se konačno sklonili sa vetra i malo zgrejali. Sada više ne penjemo nego spuštamo. Puls je niži a vetar nam duva u lice. Postaje hladno iako sunce neprekidno sija. Prvobitni plan je bio da ovde negde napravimo lanč pauzu ali zbog hladnoće odustajemo od toga i zadovoljavamo se čokoladicama i barovima.
U povratku se ka jugu ponovo otvaraju veličanstveni vidici ka Kabašu i Kobiljem polju sa mrežom potoka. U dolasku smo imali sunce u jakoj kontri, sada je svetlo sa zapada i pada pod savršenim uglom, kako se više vraćamo i bližimo proplancima iz prvog dela treka, zraci sunca su pitomiji a jesenje boje sve efektnije – spektakularni fotografski momenti u nastajanju.
Oko 14 časova dolazimo nadomak katuna, senka polako poklapa pašnjake i vrhove. Pauza za ručak na značajno toplijih 1800m nadmorske. Konzervirana skuša sa povrćem, sveža paprika i hleb su ukusniji nego ikad. Oko 15 časova ponovo zalazimo u šumski deo.
Umorni ali presrećni zbog savršenog dana u planini, oko 16 časova dolazimo do našeg automobila parkiranog u dvorištu zgrade karaule na Strezimiru.
Prevalili smo 21km sa ukupno 2100m penjanja i isto toliko spuštanja.
Na putu nazad još jedno iznenađenje. Dvoje ljudi stopira u sred nedođije. Prepoznajemo planinare sa vrha, sa koje sam prvo pomislio da su bili deo grupe sa albanske strane. Ispostavlja se da su ipak došli iz Makedonije, samo nešto posle nas. Znači ipak nismo bili potpuno sami danas. Naravno nudimo im prevoz do Mavrova, u pitanju su Španac Diego i Šveđanka Lina na epskom proputovanju čija krajnja destinacija je Iran. Usput penju zanimljive vrhove, bili su na Durmitoru a u Makedoniji su odlučili da ispenju Korab…
Korab je spektakularan na svoj način: ima momente Šare, Zelengore, Durmitora. Čaroban uspon. I ta voda što kipti iz svakog kamena i taj momenat pozne jeseni koji smo uspeli da uhvatimo u pravom trenutku…
Ambiciozan jesenji uspon poput današnjeg ne nudi mogućnosti za duže pauze i opuštanje. Mrak pada na planinu već oko 15 časova i mi smo konstantno morali da motrimo na tajming. Proveli smo sve vreme u akciji.
Povratak nazad. Mrak pada na Makedoniju, zemlju sa čarobnim svetlom. Vozimo se nazad ka Skoplju, gde planiramo da prespavamo. Pet godina nisam bio u glavnom gradu. Naravno zatičemo sve to nove građevine o kojima svi pričaju. Posle Koraba to sve deluje u najmanju ruku otužno. Trudim se da ih ne vidim.
Esencija Skoplja za mene ostaje Stari kameni most, ćevapi i tavče na gavče kod Goranca u staroj čaršiji. U glavi se već motaju ideje za sledeće uspone i kružne ture na magičnom Korabu.
Povratak je usledio 6 godina kasnije na greben Kabaša.
Ivan Dugandžić i Nebojša Atanacković, 1. novembar 2015. godine
Wikiloc trek: Golem Korab Via Normale od karaule Strezimir.
NESTVARNA MESTA. 
Super 🤘🏼
LikeLike