Glavni protagonista ovog putovanja je tufa, mekani konglomerat vulkanskog pepela. Inspirativno je sagledati kako je ovaj mineral na geografski udaljenim lokacijama poput Kapadokije i u ovom slučaju Tuskije na gotovo istovetan način pozitivno uticao na civilizacijski uspon ljudske vrste. Mekana vulkanska stena je u prvi mah značila puko utočište (troglodizam ili obitavanje u pećinama) da bi kroz stari i srednji vek postao okosnica opšteg društvenog razvoja i boljitka.

Kaldera pra-vulkana Vulsini i danas se lepo uočava po obodu prostranog jezera Bolsena u centralnom delu Apeninskog poluostrva. Vulkanski pepeo nije samo omogućio plodno zemljište ovog dela Italije, već i dostupnost lako obradivog građevinskog materijala: gotovo svi ovdašnji istorijski gradovi su izgrađeni od tufe – mekanog kamena koji ima krucijalnu osobinu da je u vlažnom stanju lak za sečenje i obradu. Ispod stalnih naselja tu su i čitavi podzemni gradovi (rupestre) koji bi služili za sklonište i zaštitu u slučaju neprilika, a kao skladišta za vino i hranu u mirnodopskim periodama.

Oblast južne Toskane i severnog Lacija predstavljaju nukleus prostora iz koga se razvila prva značajna civilizacija na Apeninskom poluostrvu. Etrurci su bili savremenici starih Grka i u mnogim civilizacijskim dometima su im dostojno parirali.

Koncept gradova na mestima prirodnih utvrđenja datira još iz tog vremena (castrum – borgho – citta rurale). Posebno su privlačna mesta koja su kroz istoriju sačuvala svoj prvobitan urbanistički plan. Stari gradovi kao usamljena, viseća ostrva iznad rečnih dolina – ova skladna veza čoveka i prirode vizuelno je najupečatljivija iz ptičje perspektive.

I konačno za ljubitelje šetnje, glavna zaostavština antičke civilizacije u kraljevstvu vulkanskog pepela su “Etruscan pathways” iliti mračne i ukopane Via Cave – stare pešačke veze između starih gradova, a koje su kao nožem usečene u stenu i presvučene blještavo zelenim slojem mahovine.

Osim “mekanog kamena”, i vode je ovde u izobilju. Žubor potoka se čuje sa svakog pendžera, a vodeni tokovi se ne gube u lavirintu podzemlja posle prve kiše, kako smo navikli po našim kraškim podnebljima. Predeo je isprepletan planinskim rekama a tu su i termalni izvori kao relikt davne vulkanske aktivnosti ovog podneblja.

Nakon što su prohujale epohe Etruraca i Rimljana, i nakon turbulentnog ranog srednjeg veka, upravo je Italija prvo mesto u Evropi gde se, već u XII veku, uzdižu male gradske komune kao motori privrednog razvoja, u duhu ranog kapitalizma a naspram feudalne zaostalosti.

Toskana je kolevka renesesanse tokom italijanskog trećenta (XIV vek). Povoljan geografski položaj uz Tirensko more, blizina Rima i prebogate Papske države, razvijena poljoprivreda, bogatstvo domaće ponude i tradicionalna latinska umešnost za trgovinu – sve navedeno će privredno i civilizacijski uzdići ova mesta do neslućenih visina.

Staro bogatstvo oličeno u brojnim građevinama, crkvama, palacima, akvaduktima, a spektakularno konzervirano do dana današnjeg, ostavlja neponovljiv utisak na posetioca, koji se samo u Italiji doživeti može.

Opredelio sam se za itinerer koji spaja sedam starih gradova na uzvišenjima, koji vekovima unazad ponosno dominiraju okolinom.

1. Calcata.

Kalkata je nebrušeni dragi kamen iz kolekcije skrivene Italije, ušuškana u gustu vegetaciju Val di Treja, na samo sat vremena vožnje od Rima. Kalkata doslovno lebdi na uzanom stenovitom visu, koga sa tri strane okružuje duboka klisura reke. Ulaz i izlaz u mesto tako je samo jedan, a ako se malo više nagnete sa nekog od prozora, lako možete završiti u provaliji.

Atmosfera u večernji sat je gotovo filmska. Klinci igraju fudbal na pjaci (“Calcio a Calcata” – čak se i rimuje), roditelji sede na stepeniku i bodre mlada srca. Jedan od golova je crkveni portik pa je valjalo zatvoriti vrata crkve da lopta ipak ne završi na oltaru.

Okolo starog grada vode živopisne pešačke staze koje smo naravno istražili naredno jutro. To je dobro označeni sentiero Ceciuli koji prati segment antičke Via Narcense rute a koja je povezivala naseljena mesta u dolini reke Treja sa prostranom dolinom Tibra i Apeninima na istoku. Pešačka staza prolazi pored ruina srednjevekovnog svetilišta Santa Maria a tu je i stari etrurski akropolis Falisca takođe danas zarastao u vegetaciju.

2. Vitorchiano.

Il borgho sospeso. Viseći vrtovi Vavilona, samo u srcu Italije, na par kilometara od Viterba. Svoj privredni vrhunac ovo mesto je dostiglo još u XIII veku kada je pripojen feudu grada Rima. Lojalnost večnom gradu tada je nagrađena ukidanjem visokih poreza i nameta, a koja se pretočila u prosperitet gradske sinjorije. Ovde u XVI veku svoju sigurnu kuću pronalazi i jevrejska zajednica a nakon progona iz Španije i Rima.

3. Celleno.

Il borgho fantasma. Ćeleno nije imao tu sreću da dočeka moderno doba – danas je to grad duhova, ali brižljivo sređen i renoviran, i pretvoren u veliki muzej na otvorenom.

Tufo je omogućio prirodne resurse za gradnju, ali za razliku od pravog kamena, stvrdnuti vulkanski pepeo je laka meta za klizišta i zemljotrese. Uzvišenja na kojima se gradovi nalaze i sama se pomeraju i održavanje građevina je vekovni izazov. Ne čudi da su mnogi srednjevekovni gradovi u novim vremenima napuštani, a nova naselja pravljena tik uz stara jezgra, ali na stabilnijem terenu i od postojanijih materijala.

Posleratne godine Italije odlikuje masovni odliv stanovništva u velike gradove i industrijske centre na severu zemlje, koji je depopulizovao italijansku “kampanju” i život na selu i u malim mestima. Bio je to poslednji ekser i u kovčegu starog Ćelena.

4. Civita di Bagnoregio.

Na celom proputovanju nigde nismo naišli na gužvu ili već broj ljudi. Osim u Ćiviti za koju su u međuvremenu saznali i turisti sa dalekog istoka. A kako se i ne bi pročulo. Ćivita izgleda bajkovito, viđena sa belvedere-a na prilazu pešačkom mostom, koji je njena jedina veza sa ostatkom sveta.

La citta que muore. Grad koje umire. Ovaj epitet grada je pogađao srž ali samo do 70tih godina prošlog veka. Stari most je bio srušen još u II svetskom ratu i ovde je živela tek nekolicina starih ljudi.

Dolaskom američkog arhitekte latvijskog porekla, Astre Zarine započeo je proces detaljnog proučavanja i revitalizacije mesta. Astra je je tokom svog studijskog boravka u Rimu slučajno otkrila Ćivitu i zaljubila se u mesto. Sa svojim suprugom, takođe arhitektom, uskoro se ovde i preselila da bi u potonjim decenijama organizovali brojne studiske programe i istraživanja. Zahvaljujući njihovom angažovanju izgrađen je i novi pešački most.

5. Pitigliano.

La citta del tufo. Usledio je neprimetan transfer iz Lacija (Lazio) u Toskanu (Toscana). Iako danas pripadaju odvojenim italijanskim regijama, južna Toskana i severni Lacio su geografski i u starom veku deo jedne celine (istorijska Tuskija) sa snažnim etrurskim nasleđem. Etrurske nekropole su razbacane diljem ove pokrajine, poput stećaka u našim krajevima.

Trougao Pitigliano – Sorano – Sovana je predstavljao glavni cilj ovog putovanja i ovde smo proveli čak tri dana. Pitiljano je u prošlosti nosio epitet malog Jerusalima (piccola Gerusalemme) zbog značajne jevrejske komune čiji tragovi su i danas vidljivi (sinagoga). U drugoj polovini XVI veka Jevreji bivaju prognani iz Levanta, Španije ali pre svega iz samog Rima i ovde su pronašli utočište.

Iz srca starog grada kroz gustu šumu i klisure granaju se antičke Via Cave kojima je moguće dobaciti i dalje sve do susednih gradova Sovana i Sorano. Istoriju i sport dopunjuje i snažan gastronomski identitet ove regije koji se bazira na divljači, tačnije divljoj svinji. Obavezno probati Papardelle al Ragu di Cinghiale.

I konačno, neizbežni termalni izvori – na samo pola sata vožnje od Pitiljana je čuvena Saturnia – mamac za turiste ali prizor koji se ne sme propustiti. Fascinira podatak da je pristup ovom mestu potpuno besplatan. Savet je doći veoma rano već u 7 ujutru kada će ovde biti tek nekolicina ljudi i kada je Saturnija obojena mistikom pare koja izbija iz smaragdnih prirodnih bazena. Porastom temperature tokom dana, para će nestati.

6. Sorano.

Pitigliano jeste možda ostavio najsveobuhvatniji utisak, Calcata je sa večernjim fudbalom najsnažnije dotakla emotivnu žicu, ali šetnju ovim uspavanim gradićem rano ujutru ću dugo pamtiti. Putovanje kroz vreme, neka druga zaboravljena Italija, bez ljudi, turista i stresa.

Popodne smo opet nakon brčkanja u lokalnim termama prošetali i do vidikovca San Rocca na susednom brdu. U lavirintu pećina, hrišćanskih kelija i etrurskih grobnica otvara se još jedna maestralna veduta.

7. Sovana.

I za kraj nepretenciozna Sovana koja je još davno ustuknula kao privredno sedište kraja pred drugim moćnijim gradovima u okruženju. Ne može se pohvaliti moćnim vizurama i dramatičnim okruženjem kao susedni Sorano ili Pitigliano, ali o nekadašnjoj moći ipak svedoči romanička katedrala iz XI veka. U blizini mesta je i velika etrurska nekropola sa čuvenom Hildebrandovom grobnicom.

Sedam gradova u sedam dana – neka druga, manje poznata centralna Italija. U povratku smo obišli i Orvieto, koji takođe spada u “tufo” gradove, ali koji danas ipak svojom veličinom i značajem iskače iz koncepta malih mesta. A i da budem skroz iskren, bio je to osmi dan i već sam bio prilično umoran od ranog ustajanja i fotografisanja.

Do sledećeg proleća i otkrivanja nekog drugog tajanstvenog kutka Italije.

Vid i Nebojša, maj 2025. godine (u pauzi pumpanja).