Ko rano rani dve sreće grabi.
Ranisava (2084m) je najistočniji vrh Durmitora sa visinom iznad 2000m. Jutarnji zraci prvo padaju na nju pa verujem otuda dolazi i ovo neobično ime. Nalazi se u produžetku moćnog grebena Sedlene grede (2227m). Upravo se sa njenog zapadnog vrha ovaj greben ukazuje neobično lepo. Pod južnim padinama Ranisave leži zaboravljena dolina Grabovica.
Jesenji odlazak na Durmitor za mene je postao neka vrsta hodočašća. Iz Beograda krećem u sred noći. Put ka Crnoj Gori kroz mrak preko Zlatibora je obično sablasno pust i prazan, ali se zato putuje lako i stiže brzo – za četiri i po sata.
Ko rano rani, Ranisavu iznad Grabovice grabi – još istog dana u dolasku.
Ni Durmitor mi ne ostaje dužan, te neretko bivam počašćen jutarnjom inverzijom i nesvakidašnjim prizorima. Pre dve godine sam se u sličnom scenariju zatekao na Ćurevcu iznad Tare, a ove jeseni na Sedlu.
Moj domaćin i vodič na Žabljaku je i ovoga puta profesor fizike a od skoro i hemije Dejan Dajković. Dejan je rodom iz Dodoša, sa Skadarskog jezera a Žabljačanin po sopstvenom izboru. Žabljak prema poslednjem popisu ima 3002 stanovnika. Kako Dejan voli da kaže, supruga Maja i on su onih “plus dva”.
Dosta toga smo prošli zajedno “od Lojanika do Maganika”. Dejan je obilazeći Ranisavu u više navrata preko leta otkrio najpogodniju rutu izlaska na njen zapadni vrh sa kog se pruža taj epski pogled na Sedlenu gredu.
Trik sa Ranisavom je što na njenom vršnom grebenu postoje tri vrha – južni, srednji (najviši) i zapadni vrh. Južni vrh je jednostavno popeti (sa druge strane od Grabovice) ali se sa njega ne vidi moćan greben Sedlene grede. Grebenski prelaz sa južnog na srednji, najviši vrh nije bezbedan. Prirodni vidikovac je zapadni vrh, udaljen par minuta hoda preko livade od srednjeg, najvišeg vrha Ranisave.
Dejan je u duhu pravog istraživača, posmatrajući kretanje divokoza pronašao procep po severnoj strani Ranisave, kojim se uz minimalan rizik izlazi pravo na najviši, srednji vrh, izbegavajući grebenski prelaz sa južnog vrha. Tuda smo se i mi uputili iz podnožja, od Suve Lokve, toplog oktobarskog dana vrebajući doba dana za najbolji ugao sunca.
Vreme je definitivno bilo saveznik, uz jesenje svetlo i neočekivane prolećne oblake, izlaskom na ivicu planine, pod nama se otvorila još jedna magična durmitorska vizura.
Sa druge strane planine – igra svetla i senki nad Uvitom gredom i piramidom Bobotovog kuka u pozadini. Pogledi sa Ranisave su distancirani, sa oboda masiva, a opet nekako gađaju pravo u srce velike planine. Tu je i Prutaš na suprotnom kraju, a na kome smo bili pre samo sedam dana. Moćna Šljemena sa Bandijernom mi kažu da je vreme da ih opet posetim.
Kako sve ovo izgleda u simetričnom odrazu sa južnog vrha Sedlene grede? Vredi se podsetiti i te novembarske avanture sa dečacima, iz novembra 2017. godine.
Po južnoj strani, tik ispod nas, potpuni kontrast program u orografskom smislu: Mračne, ogoljene kamenite Boljske grede protkane negostoljubivim borom krivuljom.
Kako to volim da kažem, Durmitor je sve: i Maganik, i pusta Sinjajevina i surove Prokletije. Crna Gora i celi Dinaridi u malom! I ne čudi da je broj posetilaca iz godine u godinu sve veći. Samo što ovde na zabačenoj ivici planine, nećemo naravno sresti nikoga do divokoza koje vešto izmiču našim objektivima. Nešto treba i da ostane samo u očima.
Između Boljskih greda i Ranisave završava pusta i zagonetna Grabovica, zaboravljena dolina Durmitora. Primetan je ljudski trag kroz nju, kuda su stočari nekada izdizali stada a danas tuda prolaze avanturisti na planinskom biciklu. Na istoku, južni vrh Ranisave, krajnje nebitan iz pozicije na kojoj mi sada stojimo,a pod njim i zatalasana Jezerska visoravan koja se dalje preliva na Sinjajevinu.
Uspon na Ranisavu od Suve Lokve traje oko dva časa u jednom smeru uz sve mere opreza u završnom delu uspona. Staze i markacije do gore nema te se preporučuje isključivo odlazak sa vodičem, tj. nekim ko dobro poznaje ovaj teren. Čak i sa .gpx zapisom nisam siguran da se može tačno pogoditi pravi kuloar.
Autor fotografija u setu koji sledi Dejan Dajković @madeindurmitor
Još jedan zlata vredan dan života na Durmitoru privodimo kraju pored vatre uz pastrmku potočarku zalivenu župskom tamjanikom. Koliko sutradan rvaćemo se iznova sa kamenom po durmitorskim rbatima. Nove slike i novi prizori sa jednog od najlepših, a objektivno najzapostavljenijeg vrha Durmitora zaslužuju posebnu priču.
Dejan i Nebojša, Žabljak, oktobar 2024. godine.
NESTVARNA MESTA. 